Govedarski saveti

Perun iliti Gromovnik Ilija obično bije početkom avgusta. Ali, ove godine kao da je poranio i, evo, samo je prošle nedelje troje nevinih zgromio. Jednu devojčicu je udario, bukvalno, iz vedra neba, jednog čobanina je usmrtio dok je bio sa ovcama, a smlatio je i jednog građanina, valjda, pored televizora. Ah, kada se Perun razljuti on onda nema milosti ni prema Perunici svojoj družbenici. Kada je, jednom, davno, pobesneo on je Peruniku tako silno tresnuo, zgromio i prizemio, da je od nje samo plavi cvetak ostao. I, taj cvetak koji ima boju Biljaninih očiju, cveta samo u maju dok liju kiše i kad, tek, onako, sevne poneka crvena munja Perunova... Ali, šta li je to toliko razljutilo boga Peruna? Da nije ova Dačićeva i Bokijeva velika Albanija koja kao da se kroji, gore, na Dedinju, u domu Dobrice Ćosića? Oglasio se Perun i u subotu, na Suvoj planini. Oglasio se, ali izdaleka; jednom sa Trema, jednom sa Midžora. Eeej, ko se tome nadao da će se, iz Beograda, Albanija širiti. Mada palata „Albanija“, eno je na Terazijama još od pre onog rata, a Karađorđevići su se još tada ljutili kada bi se govorilo da u njima ima i albanske krvi... A i kurjaci su, ove godine, poranili na Suvoj planini. Moji govedari su mi ispričali da im je, gore, na vrh planine, vuk nasrnuo na jedno tele i da su ga krave, jedva, odbranile. Bogovi i kurjaci uvek dođu po svoje; u vreme ili nevreme. I, nije tvoje, brale, kad će Perun ili vuk da te očepi. Tvoje je samo da primiš udarac muški, arijevski, to jest, stojećki i da sudbi pogledaš pravo u oči dok se herojski sa životom rastaješ, zgromljen, ali nesalomljen. Eh, govedari, govedari! Puni su saveta kako se od groma zaštititi, čitava je to govedarska nauka, moj bato! Elem, ako te gromovi u šumi sačekaju, nemoj da se sklanjaš ispod hrasta jer Perun, nekako, najviše voli da u njega opali. A voli i bukvu te se zato, moj bajo, skloni pod grabovinu ili lesku. Dobro, pokisnućeš, ali živ ostaćeš. Drugo, ako pored sebe imaš sekiru, baci je što dalje od sebe, u majčinu! Jer, Perun gvozdenim mačem voli po gvožđu da raspali. A hoće i po govedima, pogotovo, ako su gvožđem potkovana, merak mu je da sprži i stado ovaca, pogotovo, ako im je runo nešišano. Nego, ako te gromoglasna kiša zapuca na obodu šume, i, ako ti je, baš, toliko stalo do života, a ti bež` na livadu! Ali, ne bacaj se celim telom na travu, već, čučni, kao da ćeš da sereš, a glavu stavi između nogu u potpuno ponižavajućem položaju; sve to uradi samo da ti Perun u očima ne vidi koliko ti je životić mio i da si premro od straha. E, sad, jeste pokisnućeš do gole kože i, ako ti se posreći, možeš da zaradiš nešto i na plućima, ali zato nećeš da osvaneš u novinama kao još jedna neoprezna žrtva groma koja se nije lišila, čak, ni usluga mobilnog telefona, i, tako, dodatno, razbesnela Peruna. Da, puno je groblje onih koji su nešto mnogo važno telefonirali dok su Perunovi gromovi nebo mrežali i parali. Ne smeš, bre, ni u kolibi da sediš pored otvorenih vrata ili prozora pošto i to Peruna mnogo nervira... K. G. Jung, moj guru iz Švice sedi na panju, pomno sluša govedarske savete i u ljubičastom tefterčetu, na kolenu, sve zapisuje; hoće matorac još dugo da živi, da traje, hoće sa bogovima, pa i sa Perunom, još dugo da razgovara, a da ne pogine. Velika je to umešnost; sa bogovima razgovarati, a ne stradati... Kada su govedari za stokom otišli, ispričavši sve što su znali o Perunu, e, onda Jung zapali lulu i preda se mudrovanju: “Znaš li, moj dečače, zašto Perun, ovako, žestoko mlati po vama Srbima?! Staru ste, bre, veru prodali za večeru! Vi, umesto Peruna, 2. avgusta, slavite jevrejskog proroka Iliju, a taj Ilija zaklao je preko dvesta vaših sveštenika samo zato što su slavili boga Bala, to jest, vašeg Volosa, boga goveda. Vama kao da su čavke mozak popile kad, umesto predačkih bogova, slavite tuđe svece iz tuđe Biblije!“ Slušam Junga kako grmi, pa se osvrćem po Ravništu, po mom suvoplaninskom kraljevstvu. Tražim pogledom zgodno mesto za kip boga Peruna, te da ga postavim pored Vidovog hrama, pa da se drevni bogovi po mom kraljevstvu razbaškare, a i da me zaštite od pravoslavaca i ostalih hrišćana. Naravno, ako sam zaslužio. U nedelju sam, sa Vlastom Bobodžanom, strateškim partnerom, mešao ručno beton i to u podne, po omorini, dok je braca Dragiša šalovao u debeloj ladovini. Ali, šta ćeš, među suvoplaninskim dunđerima, zna se ko drži visak, a ko meša malter... Kada sam se te noći u postelju spustio, odmah sam zakonjosao i glas moje Crne čuo: “Treba da znaš da je Perun, u stvari, Jupiter i da se na toj planeti nalazi Perunov dvorac. Ali, Perun se neće ljutiti ako mu i ti hram sagradiš. Bogovi su kao razmažena deca nikada im nije dosta ljudske pažnje i ljubavi...“