Srbija u rascepu NATO ili Rusija

NATO nije uputio poziv Srbiji za učlanjenje. Srbija nije zatražila od Alijanse članstvo. Vojna neutralnost i dalje je srpska realnost. Planeta Zemlja i dalje se okreće u istom smeru i podjednakom brzinom kao i pre 13. juna, i Srbija s njom. Ništa dramatično nije se dogodilo tokom najvećeg vojnog samita na svetu NATO i partneri, održanog u Beogradu. Iako je i Rusija učestvovala, tokom konferencije nisu se čule mitomanske poruke koje vekovima udaraju na emocije Srba, ništa poput onoga što na drugom kraju u dalekoj Rusiji poručuje geopolitičar Aleksandar Dugin, tipa: „Središte sveta je u Srbiji“. „Tajno srce planete je negde kod vas. Vi ga čuvate. Shvatate koliko bi koštalo da ga izgubite, i zato ste spremni da krvarite…“ „Ko kontroliše Srbiju, kontroliše Balkan. Ko kontroliše Balkan, kontroliše ogroman mediteranski strateški region. To je geopolitički aksiom za koji Srbi tako skupo plaćaju u svojoj istoriji.“ Istina je da geostrateški položaj Srbije nije ništa značajniji od položaja Hrvatske, ili Slovenije, ma koje druge zemlje u okruženju, kao granična linija ili spoj Evrope i Bliskog istoka. Istina je i da su oko 2.500 kilometara od Srbije na istok granice NATO–a. Istina je i da bi srpska elita u Evropsku uniju, ali ne sme da pomene NATO, ma kako taj savez predstavljao vojsku i bezbednosni okvir EU. NATO, kaže se, donosi sa sobom bezbednost, stabilnost, kao i povećan nivo investicija, sprečava mogućnost ma kakvog bombardovanja u budućnosti i obezbeđuje najmoćnijeg vojnog saveznika na svetu, ali taj NATO donosi i gubitak političkih poena za političare, i, još važnije, problematičnu temu pred izbore. Rastrzana između Zapada i Rusije, interesa države i opstanka na političkoj sceni, politička elita Srbije nema ideju kuda dalje. Vlast je postala talac sopstvene zbunjene politike - niti blizu NATO-u, niti evroazijskom sistemu bezbednosti, ili malo jedno, malo drugo. Zoran Dragišić, vojni analitičar i profesor Fakulteta za bezbednost, kaže da „država koja istovremeno organizuje skup vojnih delegacija NATO-a i partnerskih država više od 50 članica, koja 2011. godine tvrdi da je vojno neutralna, koja na jesen organizuje samit nesvrstanih i koja koketira sa organizacijom ugovora o kolektivnoj bezbednosti, ne može biti tretirana kao ozbiljna“. To je za njega pokazatelj da Srbija ne zna šta hoće. Bezbednosni mehanizam CSO, evroazijski model oko kojeg se okupljaju mahom bivše države SSSR-a, ovaj vojni analitičar smatra odličnom idejom Rusa, dobrom za centralnu Aziju, ali ne i za Srbiju, koja je od prve članice tog saveza udaljena 5.000 kilometara. Rusi tu praktično štite vlastiti interes u oblasti energetike, a te države, po oceni Dragišića, oslanjajući se na snagu ruskog oružja, obezbeđuju stabilno funkcionisanje. Zašto im se Srbija ne bi pridružila? Srbija nije u centralnoj Aziji. Geografski ne pripadamo tom regionu. I, nemamo energente. S druge strane, da li bi ulaskom u NATO Srbija postala protivnik Rusije, jer je dozvolila širenje NATO-a na istok, što ova zemlja smatra udarom na njene bezbednosne interese, kao što je poručio predsednik Dmitrij Medvedev? Istočno od Srbije nalaze se Rumunija, Bugarska, delovi Grčke, a još istočnije Turska. „Sve te države članice su NATO-a, tako da ulazak Srbije u NATO ne bi značio njegovo širenje na istok jer su 2.500 kilometara dugačke granice država koje su članice NATO-a. NATO je već istočno od Srbije“, zaključuje Dragišić. Pitanje je, takođe, treba li Srbija da bude vođena sopstvenim interesima ili interesima Rusije, naročito kada ta Rusija ima daleko čvršće veze sa NATO-om no što to mnogi u Srbiji žele da prihvate. Rusija je razvijala odnose sa NATO-om od 1991. godine. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1994. godine, pristupila je programu Partnerstvo za mir, a već 1996. godine ruski vojnici angažovani su u Bosni i Hercegovini, u mirovnoj operaciji IFOR pod vođstvom NATO-a. Maja 1997. godine u Parizu potpisan je akt o saradnji NATO-a i Rusije, tada je osnovan Stalni zajednički savet. Tokom NATO bombardovanja Srbije Rusija je pretila SAD lansiranjem raketa, najavila angažovanje borbene avijacije i naložila pripreme za pokret pomorske flotile ka Jadranu. Od svega toga, u vode Jadranskog mora stigao je jedan razvaljeni tanker, a Rusija je pozvala posle nekoliko meseci bombardovanja Srbiju na pregovore za zelenim stolom. Rusija je učestvovala u završnoj fazi krize na Kosovu, od juna 1999. godine. A tri godine kasnije, u Moskvi je otvorena NATO kancelarija, a potom je uspostavljena crvena, direktna telefonska linija između generalnog sekretara NATO-a i ministra odbrane Ruske Federacije. U međuvremenu, Rusija je povukla svoj kontingent, raspoređen u mirovnim misijama na Balkanu. Aprila 2004. godine potpisani su sporazumi o uspostavljanju vojnih kancelarija Rusije u obe strategijske komande Alijanse. Rusija se, 2006. godine, učešćem fregate Pitliviy, pridružila antiterorističkoj operaciji u Mediteranu, pod vođstvom NATO-a: Takođe, aprila 2008. godine, Rusija i NATO potpisali su dokument kojim se omogućava tranzit kopnenim putem preko ruske teritorije za operaciju NATO-a u Avganistanu. Očigledno prateći Rusiju, vođenu sopstvenim interesima, vlada Vojislava Koštunice čvrsto je zažmurila i, stisnutih zuba, potpisala sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju tokom 2006. godine. Koštuničina partija i dalje je najoštriji protivnik NATO-a. Predrag Azdejković, pacifista i gej aktivista, takođe je protivnik NATO-a. Kao antimilitarista on smatra da bi Srbija trebalo da ukine vojsku kao i sve ostale zemlje bivše SFRJ koje su učestvovale u ratovima 90-ih. Demilitarizacija Srbije je jedini vid vojne neutralnosti koji smatra relevantnim. „Protivnik sam članstvu u NATO-u jer su nas bombardovali, jer to mnogo košta, i zato što ne mislim da naši ljudi treba da ginu za tuđe interese. Da li smo u savezu sa Rusima ili Amerikancima, šta to mene briga, to su dve strane jednog zla“, kaže. Komentarišući oštro protivljenje Demokratske stranke Srbije održavanju konferencije i žestokom suprotstavljanju približavanja Srbije NATO-u, Dragan Šutanovac, ministar odbrane, podsetio je da je pod rukovodstvom Vojislava Koštunice Srbija pristupila Partnerstvu za mir. „Na vojni aerodrom u Batajnici sleteli su prvi američki borbeni avioni, a u isto vreme, otvorena je i NATO kancelarija u okviru Ministarstva odbrane. Ta ista vlada donela je odluku i o upućivanju medicinskog tima u operaciju u Avganistanu. Tako da, očigledno, nedostatak ideja, vizija i energije DSS danas nadomešćuju utrkivanjem sa kvazipatriotskim organizacijama u borbi za neki dnevnopolitički poen“, rekao je Šutanovac. „Održavanje ove konferencije u Beogradu signal je Vojsci Srbije, koja je nakon niza godina povratila poverenje građana Srbije, da sada i svet vraća poverenje u nju i njenu državu. Dolazak velikog broja delegacija, više od 55, pokazuje visok stepen respekta prema Srbiji i njenoj vojsci. U 21. veku bezbednost je nedeljiva i ne može se posmatrati izolovano, te je sasvim normalno da Srbija, kroz razne programe i inicijative i konferencije kao što je ova, traži svoje mesto u tom sistemu a sve u korist bezbednosti svojih građana. Konferencija je striktno ekspertska i ni na koji način neće uticati na političko opredeljenje Srbije da kao vojno neutralna koristi programe Partnerstva za mir“, kaže Šutanovac. Srbija kao evropska zemlja okružena zemljama koje su članice ili opredeljene za NATO, kako objašnjava Šutanovac, mora svoj sistem bezbednosti da gradi pre svega u odnosu prema njima „Neutralnost ni na koji način nije ugrožena. A upravo oni koji su tu neutralnost nametnuli kao temu nude neke druge bezbednosne vojne integracije čime dezavuišu svoje zalaganje za neutralnosti“, kaže Šutanovac. Kosovo, i njegov status nije tema ove, pete po redu konferencije (prethodne održane u Kanadi, Finskoj, Albaniji i Makedoniji), ali terorizam u regionu, Al kaida, sa posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu, to jeste. Ne očekuje se da će konferencija momentalno imati za posledicu promenu stava NATO-a i UN o ma kom delu sveta, ali bila je ovo prilika da načelnici 60 armija sveta i njihovi komandanti razmene mišljenja na osnovu kojih će izmeniti ili potvrditi stavove u vojnim dokumentima koje kreiraju u svojim državama o strategijskom pravcu u globalnoj vojnoj politici. Nijedan strategijski, niti bilo kakav drugi dokument nije potpisan tokom konferencije i to i nije bio cilj, već razmena mišljenja o definisanju načina borbe za međunarodni mir i strategijskom povezivanju NATO-a i partnerskih organizacija i država o kriznim delovima sveta, velikim izmenama, turbulencijama, kao što su arapski ustanak na severu Afrike, događanja na Bliskom istoku, pitanja iranskog nuklearnog programa, nuklearne katastrofe u Japanu... Za Jovana Palalića i Slobodana Aligrudića, poslanike DSS, održavanje konferencije jasan je signal NATO da je Srbija spremna za članstvo u toj alijansi. DSS, kako kažu za NIN, protivi se članstvu u NATO-u, jer bi ono sve ostale zemlje van tog saveza pretvorilo u neprijatelje Srbije. „Osim toga“, kaže Palalić, „NATO je svojom politikom u prošlosti ali i sada, podrškom nezavisnosti Kosova a potom i obukom kosovskih bezbednosnih snaga, direktno ugrozio teritorijalni integritet Srbije i doprineo povećanju rizika i pretnji našoj državi, zato je članstvo u tom savezu za nas neprihvatljivo“, kaže Aligrudić za NIN. On je ubeđen da je konferencija pokazala odustajanje srpskih vlasti od vojne neutralnosti. Sonja Stojanović, direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže za NIN da bi do izbora sve političke elite ponovo mogle da promisle politiku vojne neutralnosti i da javnosti pojasne šta pod neutralnošću podrazumevaju, zašto su se za nju opredelili i koje dobiti i gubitke od ovakve politike vide dugoročno za spoljnopolitičku poziciju Srbije. Srbija u tom bezbednosnom vakuumu koketira i sa NATO-om i sa ruskim modelom kolektivne bezbednosti za koji se još tačno ne zna ni šta podrazumeva. Ono što je jasno jeste da Rusija strahuje da će svi oko nje biti članice Severnoatlantske alijanse i traži partnere koji taj proces mogu da zaustave. Posebno je značajno za nju da to ne učine Ukrajina ili Gruzija. Svaka druga zemlja koja kaže „ne“ NATO-u, uklapa se u njene interese. Teško je zaboraviti bombardovanje Ulazak Srbije u NATO govorio bi da Srbi kao narod kratko pamte, rekao bi svaki peti građanin Srbije, dok bi isto toliko njih na vest o eventualnom članstvu u ovoj alijansi reagovalo rečima „prodali smo se“. Odbojnost građana Srbije prema NATO-u traje već dugo, ali zasigurno je da je bombardovanje 1999. čvrsto utemeljilo takav stav i očigledno ga je teško izbrisati iz sećanja. Više od 17 odsto građana smatra da bismo ulaskom u ovu organizaciju „izdali svoje pretke i istoriju“, više od deset odsto da smo „slabi“, dok bi svega svaki deseti imao pozitivniji stav, kao što je „najzad imamo viziju“ ili „pametni smo“. Poslednje istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazuje da dve trećine građana smatra da Srbija ne treba da postane članica NATO-a, a da više od 15 odsto njih podržava ovu ideju. Ostali su, pak, neodlučni. U odnosu na prošlu godinu, međutim, podrška za članstvo u NATO-u opala je za pet odsto, a smatra se da je razlog tome aktuelna operacija ovog saveza u Libiji. Filip Ejdus, asistent na Fakultetu političkih nauka, ocenjuje za NIN da je ključni razlog negativnog raspoloženja prema NATO-u sećanje na bombardovanje iz 1999, ali i uverenje da je NATO oduzeo Kosovo Srbiji. Dobar deo javnosti, kako dodaje, ima pojednostavljenu predstavu o ovom savezu kao o intervencionističkoj organizaciji koja služi isključivo interesima SAD. Međutim, prema njegovim rečima, postoji i „bojazan da bi ulaskom u NATO srpski vojnici morali da ubijaju i ginu za tuđe interese u dalekim zemljama“. I LEVIČARI I DESNIČARI PROTESTOVALI PROTIV NATO Jednima „Padinjak“, drugima mediji Jedan desničarski i jedan levičarski protest protiv NATO konferencije održani su u Beogradu istog dana, u razmaku od nekoliko sati. Onaj u centru grada, u organizaciji Demokratske stranke Srbije protekao je mirno, pažljivo propraćen od svih medija, dok su drugi protest ispred Sava centra, kao deo anti-NATO kampanje koja traje već nedeljama, policijske snage razbile uz prilično brutalne mere. Do medija se dan posle probila tek štura vest da je „policija privela osam osoba zbog organizovanja neprijavljenog i neodobrenog skupa” i da je „postupak sa njima u toku”. Oba skupa su imala gotovo istovetne ciljeve – da izraze nezadovoljstvo i protest protiv vlasti koje u Beogradu organizuju sastanak NATO-a zato što je on 1999. godine bombardovao Srbiju, kao i protest protiv NATO per se. Iz nekog razloga, DSS je bez problema dobio dozvolu za održavanje protesta u centru grada, dok su građani, pretežno levičarske orijentacije, okupljeni oko anti-NATO kampanje, kako za NIN kažu njeni predstavnici, nedeljama prolazili kroz različite vidove represije ne bi li bili sprečeni da prijave i održe željeni mirni protest. Problema nisu imali ni drugi organizatori antinatovskih protesta održavanih pre i tokom zasedanja vojnog samita. Anti-NATO kampanju inicirala je Anarhosindikalistička inicijativa (ASI) početkom maja, ali ta organizacija insistira da nije organizator kampanje, već da je jedan broj njenih članova zajedno sa drugim građanima različitih opredeljenja ili neopredeljnih, rešio da pokrene kampanju motivisan pre svega „ćutanjem medija” o tome kakav se skup u Beogradu „priprema u tajnosti”. Ostaje nejasno zašto su oni procenjeni kao opasni po javnost, a desničari okupljeni sa više-manje istom idejom to nisu? Policija je rasturila protest ispred Sava centra sa obrazloženjem da nije bio prijavljen, i to je sasvim tačno. Međutim, po rečima predstavnika kampanje sa kojima je NIN razgovarao, skup nije bio prijavljen jer su učesnici kampanje od njenog početka bili izloženi pretnjama i pritiscima policije. Jedan od aktivnijih učesnika kampanje, čovek u svojim četrdesetim godinama, dobio je nedavno poziv na informativni razgovor u vezi sa krivičnim delom „nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi”, iako godinama nije bio na nekoj utakmici. Na razgovoru u policiji mu je rečeno da „neće biti dozvoljeno da se organizuje skup” i najavljeno da učesnike „čeka pet vrelih dana”. Nedelju dana pre toga, član ASI, Ratibor Trivunac, pozvan je na neformalni razgovor u policiju, gde mu je rečeno da im „nije problem da pohapse 500 ljudi ako treba”. Opština Stari grad je odbila zahtev za postavljanje uličnog štanda radi skupljanja peticije protiv održavanja NATO konferencije, sa obrazloženjem da nema mesta u centru grada. Osoba koja je podnela zahtev pozvana je na informativni razgovor. Pokušaj da se javnost upozori preko medija takođe je propao. Organizovana je konferencija za novinare u Medija centru na kojoj se pojavilo samo troje novinara. Zato su se aktivisti okrenuli pravljenju plakata, nalepnica, i drugog materijala za direktnu distribuciju. Dva momka su stajala na ulici i razgovarala, sa transparentom u kesi, kada ih je policija uhapsila. Iako su u stanici bez ikakvog obrazloženja zadržani tri sata, nisu o tome dobili nikakvu potvrdu. Čuli su nadređenog koji se policajcima koji su ih priveli obratio sledećim rečima: „Što ste ih uhapsili pre nego su postavili transparent, sad nemamo osnova da ih zadržimo”. Jednom od ljudi na informativnom razgovoru rečeno je „da će najgore proći onaj ko potpiše prijavu protesta”, pa su stoga i odustali od prijave. Ipak, odlučili su da održe skup jer smatraju da je „opravdano manje kršenje zakona da bi se sprečilo veliko zlo, a NATO konferencija zaista veliko zlo”, kažu oni za NIN. Šta se dogodilo kod Sava centra? Ubrzo nakon što su se okupili, demonstrante je potisnula policija prema tramvajskoj stanici u Milentija Popovića, a potom još dalje, niz strminu ka Bloku 22, tako da više nisu bili vidljivi sa ulice. Bulevarom su promicala kola sa zatamnjenim staklima dovozeći u SC visoke funkcionere Demokratske stranke na sastanak Glavnog odbora. Nekoliko stotina metara od njih, svoju radnu smenu na demonstrantima je odrađivalo više desetina policajaca u civilu i u opremi za razbijanje nereda; „a možda ih je čak i bilo više nego nas, a nas je bilo između 150 i 200”. LJude su hapsili jednog po jednog, a neka od hapšenja bila su zaista brutalna, što se može videti na video-snimku anti-NATO kampanje na Jutjub kanalu. Vidi se i scena u kojoj dugokosi momak mirno šeta i preko megafona poručuje: „Demokratija znači vladavina naroda, ako se nije nešto promenilo, nisam gledao u rečnik odavno”. Odmah potom prilazi mu troje policajaca u civilu i jedan od njih, u trenerci, kaže mu: „Ajte samo malo pođite s nama”. Sva trojica grabe momka, odvlače ga i ubacuju u maricu. Trivunac je na protestu u nedelju uhapšen i po hitnom postupku prekršajno osuđen na 15 dana zatvora zbog dela „narušavanje javnog reda i mira“ i „organizovanje neprijavljenog skupa“. Odmah je poslat u zatvor u Padinskoj skeli. Tek ga čeka suđenje po krivičnoj prijavi za „ometanje službenog lica u vršenju dužnosti“ koja je takođe podignuta protiv njega i još petoro ljudi. Uhapšen je i državljanin Hrvatske Nikola Vukobratović, koji se nakon dana provedenog u pritvoru nagodio sa Osnovnim javnim tužilaštvom da uplati 50.000 dinara u korist Sekretarijata za zdravstvo grada Beograda u zamenu za obustavu krivičnog postupka, i on je ubrzo po puštanju iz zatvora napustio Srbiju. Ostali pritvoreni pušteni su u utorak.