Poverenje za nepoštenje

TANJA NIKOLIĆ ĐAKOVIĆ Zatamnjeni izvori finansiranja političkih partija omogućuju sistemsku korupciju na državnom nivou. Odakle novac za rad stranaka potiče i kako cirkuliše i danas je tajna, ali ne i da su političke partije, koje isisavaju novac poreskih obveznika iz budžeta preko javnih nabavki i javnih preduzeća, na čijem čelu su raspoređeni partijski ljudi, esencija ili klica korupcije. Malo verujući u frizirane izveštaje koje partije podnose Agenciji za borbu protiv korupcije, Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, kaže da je i više nego očigledno da se partije finansiraju na crno, od koga i kako stignu. Suština je da se crpi novac iz budžeta, a tu su ključna javna preduzeća, ali i tajkuni. Ali, Šuković navodi da nisu tajkuni ti koji finansiraju partije, već obrnuto. Partije finansiraju tajkune jer su oni korisnici beneficija koje su im omogućene kroz zakone i uredbe koje donosi vlast. „Oni zapravo vrte isti novac iz budžeta i svi oni se od nas finansiraju, a taj novac preraspodeljuju“, tvrdi Šuković. Finansiranje partija iz sive zone karakteristika je zemalja gde izostaje mehanizam institucionalne kontrole finansijskih tokova. „Da imamo dobru reviziju i da Agencija za borbu protiv korupcije ima jače nadležnosti u kontroli tokova novca političkih partija toga ne bi bilo. Ovako na milion različitih varijanti partije izvlače novac iz javnih preduzeća. Kako to izgleda? Ja sam šef partije. Vi ste moj saradnik i ja sam taj koji vas imenuje za direktora i imate zadatak kako da novac prebacite na račun stranke. Sivim kanalima, sklapajući ugovor za poslove sasvim neadekvatne namene, kada trećem licu za posao koji vredi 5.000 evra isplatite 55.000 evra. Da imamo jaku reviziju ona bi ih uhvatila na delu“, kaže Šuković. Uprkos sumnjama da partije, naročito na lokalu, na neki način reketiraju mala i srednja preduzeća koja su u rukama privatnika, tu je prema indicijama Saveta za borbu protiv korupcije daleko manji obim korupcije u odnosu na finansiranje preko javnih preduzeća i javnih nabavki. Nameštanje tendera za firme, finansijere partija, takođe je nešto na šta se sumnja kada se govori o načinima na koje stranke obezbeđuju sebi novac. Posao se dodeljuje finansijeru, koji posle po „slobodnoj proceni“ odredi visinu donacije partiji kao protivuslugu. Upravljanje javnim preduzećima raspodeljeno je kao po feudima. Šuković podseća na lično priznanje Velimira Ilića iz vremena kada je bio na poziciji ministra za kapitalne investicije. Žalio se kako ne može ni da uđe u „Jat“, preduzeće kojim je u to vreme upravljao kadar druge partije. „Zna se koje je čije preduzeće, a revizije nema i oni obavljaju posao onako kako oni žele“, navodi Šuković, postavljajući paralelu sa vremenom Miloševića, kada je tokom 90-ih, partija pod njegovim rukovodstvom „reketirala“ društvena preduzeća, koja su zapravo činila materijalnu bazu njegovog opstanka. Javna preduzeća sada su, kako veruje Šuković, materijalna baza partija. Suštinski, novi zakon o finansiranju partija malo šta će u takvoj situaciji izmeniti. Nadležnost kontrole biće proširena na izborni proces, ali ne i van njega. Šta može Agencija za borbu protiv korupcije da uradi videli smo na primeru prijave imovinskih karata funkcionera. Nije evidentirana niti jedna provera navoda. Neki ministri, aktuelni ili bivši, prijavili su pozamašnu imovinu, ali nismo čuli da se Agencija usudila da ispita na koji način su je stekli. Da li je poreskim obveznicima uopšte važno ko je finansijer neke partije? Važno je, da bi mogli da prate da li partije rade u njihovom interesu ili interesu tih finansijera. Naravno, nije zabranjeno bilo kome da finansira partije, ali moralo bi da se zna o kome je reč jer ako je to finansiranje tajno to je signal da bi iza svega mogla da stoji neka koruptivna radnja. Najčistije finansiranje partija je putem članarine i transparentne donacije. Ona prema slovu novog zakona ne sme da premašuje 20 prosečnih plata za fizičko lice i 200 prosečnih plata za pravno. Programski direktor CeSID-a Đorđe Vuković podseća da prema postojećem zakonu ne postoji kontrolni mehanizam koji bi uporedio ono što piše u prijavama koje partije podnose Agenciji za borbu protiv korupcije sa faktičkim stanjem. Sumnja se da stranke „reketiraju“ privatne firme, ali niko do sada, kako apostrofira Vuković, nije za to odgovarao niti je bilo koji konkretni slučaj procesuiran. U domenu nagađanja su za njega i informacije da stranke uzvraćaju svojim finansijerima donošenjem zakona koji su u interesu njihovih poslovnih angažmana. „Ne postoji način kojim bi moglo da se spreči da bogati privrednici finansiraju stranke niti zakon koji bi to blokirao. Ali, ako neko želi da donira novac, bolje je da građani vide ko finansira koju partiju i na osnovu toga da glasaju. Transparentni podaci omogućiće da taj novac bude registrovan na stranačkom računu, a zatim to daje mogućnost da kontrolišemo postupanje stranke kada su interesi njenog velikog finansijera u pitanju“, kaže Vuković. Prema proceni našeg sagovornika, izborna kampanja jedne ozbiljne stranke košta „tričavih nekoliko miliona evra“. Oslanjajući se na nadležnosti koje joj pruža novi zakon, Agencija u izbornom procesu trebalo bi da obavi monitoring svih aktera i izvrši uporednu analizu stanja na računu sa brojem pojavljivanja u medijima, troškovima organizacije mitinga, oglašavanju na bilbordima.... „Pratiće sve aktivnosti koje iziskuju novac, sve do nivoa opštinskih odbora i videće koliko to odgovara izveštajima koje su stranke podnele. Tek na osnovu toga raspolagaće ozbiljnim dokazima za nešto što se zove prava adresa – za tužioca“, kaže Vuković i dodaje da ćemo efekte novog zakona videti tek za oko godinu dana. Zorana Marković, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, nije htela da govori za NIN na temu finansiranja partija. Smatra da mnoga pitanja na temu kako stranke obezbeđuju novac iziskuju odgovore u domenu fenomenologije. Markovićeva nije bila spremna da odgovori ni na pitanje kome je sve u interesu bilo da se zaustavi ili prolongira donošenje novog zakona o finansiranju partija, kao ni koje su to ključne tačke tog zakona koje ne odgovaraju ni partijama, a ni finansijerima. Nema odgovora iz Agencije za borbu protiv korupcije ni na pitanje koliko novca godišnje se slije u stranačke kase, formalno, iako se pretpostavlja da je za funkcionisanje velike partije neophodno oko devet miliona evra, a najveća stranka prijavljuje svega tri miliona evra. Agencija nema informaciju o tome koji su sve mehanizmi uterivanja para u stranačke kase, kao ni da li se one u tom poslu bave nedozvoljenim radnjama. Predsednik borda Balkanske mreže za razvoj civilnog društva Miljenko Dereta upozorava da obezbeđivanje privilegija jeste korupcija. Interesne grupe, uvezane oko korupcije i novca, idu tako daleko da čak donose zakone po meri finansijera. „Određene institucije države u kojima učestvuju predstavnici političkih partija tako nemaju slobodu iskazivanja svog stava, već donose partijske odluke koje predstavljaju zakonsko pokriće nezakonitih radnji“, navodi Dereta. Ukoliko novi zakon o finansiranju partija obezbedi rampu za korupciju, Dereta očekuje da istražni organi makar na jednom primeru pokažu kako ta veza funkcioniše. „Imamo primere da se za kupovinu usluga angažuje firma koja u trenutku angažovanja još i ne postoji, a kada treba da dobije pare, vadi se keš“. Javnost vidi kako se dobijaju tenderi, ali sve do tog trenutka obično se završava u četiri oka, bez svedoka i mimo papira. Jasno je kome se dodeljuju unosni poslovi, ali nedostaju dokazi za korupciju, a sve dok to nije dokazano na sudu, ostaje na nivou pretpostavke. Građanima ostaje da sami dodaju imena i donesu zaključke o kome se sve tu radi. A možda dele i Deretino iskustvo, kojem se nedavno poverio jedan mali preduzetnik rečima: “Vi ne shvatate kolika je korist od korupcije. Ja bar znam koliko me košta da nešto uradim. Ako ne pristanem na korupciju ne mogu da uradim ništa jer me raznim mehanizmima ljudi unutar institucija sprečavaju da uradim ono što je moj poslovni plan i interes“. I šta taj poslovni čovek uradi? Sedne sa odgovornom osobom. Ona kaže: Da, ja sam za to odgovoran, ali moj kolega je stručnjak za ta pitanja. I taj „kolega“ obezbedi sprovođenje nečega što je, na primer, proširenje hale. To bude sasvim legalno. Ako se zna cena. Novi zakon predviđa nezavisno kontrolno telo, Agenciju za borbu protiv korupcije, koje bi proveravalo odakle novac zaista potiče i kako cirkuliše. Do sada je taj posao obavljao Odbor za finansije Skupštine Srbije. Faktički, političari su sami sebe kontrolisali. Tako je na pitanje koliko novca se godišnje ulije u stranačke kase, Zoran Stoiljković, član Agencije za borbu protiv korupcije, nedavno rekao: “Mislite da imam kuglu u rukama?!”. Uz ozbiljne zamerke Saveta Evrope, vezane za nedovoljnu transparentnost finansiranja političkih partija u Srbiji, ovaj zakon je konačno usvojen. Zakon o finansiranju stranaka doneće dve stvari. Jedna je veliki izazov za institucije koje će morati da kontrolišu tokove novca i druga, za partije, da pokažu maštovitost u kršenju novog zakona. Može li se verovati da ćemo uskoro znati ko i na koji način finansira partije i ko daje ispod žita? Pretpostavljamo da je odgovor da, ili možda ne, jer, dolaze izbori. A, svaka partija koristi para koliko ima. I uvek joj treba još. Kraj serije Pogled na političare s druge Ctraneslavica Đukić-Dejanović, predsednica Skupštine Srbije „Upravo potpisujem novi zakon o finansiranju političkih aktivnosti koji će omogućiti kontrolu finansiranja političkih partija i konačno će se znati ko koju partiju finansira. Te aktivnosti imaju dva segmenta, jedan su izborne aktivnosti, a drugi kompletan život partija. Najvažnija komponenta ovog zakona je to što će građani moći da imaju uvid u to ko finansira partije i kakva je distribucija sredstava unutar pojedinih partija koje pretenduju da budu lideri državne politike. U tom smislu, uvid u to ko finansijski stoji iza pojedinih partija i koji će se prioriteti finansirati, daće mogućnost građanima da vide političare s druge strane – rekla je u utorak za NIN predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović. Hoćemo li sada konačno znati ko su stvarni finansijeri SPS, na primer? Da. I ne samo SPS-a već svih političkih opcija. Zašto na listi finansijera nema imena najbogatijih ljudi? Ako ih u izveštaju nema, vrlo je verovatno da nas nisu finansirali. A naše finansije su bile minorna suma u odnosu na druge partije i to znam po tome kako su izgledale kampanje, koliko nas je bilo u medijima… Sve što se događalo pre no što smo na ovaj način doneli zakon pripada bivšem političkom životu. Da li je neko nekada izvršio pritisak na vas, neko od tih ljudi sa spiska finansijera ili vas makar podsetio na vreme za protivuslugu? Ne, verujte, nikada nisam bila u takvoj situaciji. Šta su ključne promene u ovom zakonu u odnosu na prethodni? Svi koji učestvuju u izbornoj trci dobijaće istu sumu novca, koju će morati da vrate ukoliko nakon izbora ne budu učestvovali u političkom životu. Limitirano je koliko novca može dati kroz donacije privatno lice - najviše 7.000 evra, a za firme je to 70.000 evra. Brojni mehanizmi za izvlačenje novca Procenat plate funkcionera za stranku – jedan od mehanizama na koji je u javnosti često ukazivano – jeste da stranke svoje ljude postavljaju na funkcije, a da ovi zauzvrat stranci moraju da daju deo plate (procenjuje se da je to oko 10 odsto). Zato i ne čudi što su mnogi funkcioneri prethodnih godina obavljali i po nekoliko poslova istovremeno. Poslovi izdavanja dozvola – u situaciji kada je Srbija na začelju u svetu po brzini izdavanja raznih dozvola, sumnja se da oni koji uspeju da dođu do nje neobično velikom brzinom moraju to da vrate stranci koja je omogućila dobijanje dozvola. Nabavke finansirane iz budžeta – Državna revizorska institucija do sada je uspela da otkrije niz nepravilnosti u nabavkama ministarstava i drugih državnih institucija koje su poslove davale bez tendera ili plaćale više nego što je potrebno. Nabavke javnih preduzeća – javna preduzeća takođe organizuju veliki broj nabavki i sumnja se da posao dobijaju podobne firme koje zatim deo ostvarene dobiti vraćaju partiji koja im je obezbedila zaradu. Sponzorstva – ministarstva i javna preduzeća su često pokrovitelji manifestacija i projekata koja organizuju privatne firme ili lica. Pretpostavlja se da i za ovaj tip usluga moraju deo novca da doniraju stranci. Oročavanje novca od donacija javnom preduzeću – javno preduzeće dobije donaciju koju bi trebalo da iskoristi za plaćanje nekog posla. Pretpostavlja se da, dok izvođač radi, funkcioneri stranke u tom preduzeću novac izvlače na poseban račun i oročavaju ga. Izvođač radova dugo čeka na novac, a tek kada situacija postane kritična novac se povlači sa računa i isplaćuju radovi.