Ko diriguje Nabukom

Neizvesnost oko početka izgradnje gasovoda Nabuko, koji će se prostirati od Turske, preko Bugarske, Rumunije, Mađarske do konačnog odredišta Austrije, zaobići će Srbiju, u najgorem slučaju trajaće do kraja ove godine, a možda i duže. Iako su prošle nedelje u turskom gradu Kajzeri, zvaničnici vlada i kompanija iz pomenute petorke potpisali „tehnički sporazum podrške“ gasovodu nazvanom po čuvenoj Verdijevoj operi, i time načinili još jedan korak ka realizaciji projekta, čija je vrednost pre dve godine procenjena na 7,9 milijardi evra - a sada je u opticaju cifra od čak 14 milijardi, pred njima je još jedan izazov, i to mnogo veći: treba naći snabdevače prirodnim gasom. Cilj gigantskog i skupog projekta je dopremanje gasa iz centralne Azije u Evropu, zaobilazeći Rusiju i Ukrajinu, jer zbog čestih nesporazuma oko cena gasa u prošlosti, ove dve države ostavljale su pojedine članice EU bez isporuka, po pravilu usred zime. Do Austrije, kroz cevi dugačke 3.900 kilometara, trebalo bi da teče 31 milijarda kubnih metara gasa godišnje, preko Turske i nekih balkanskih zemalja. Izgradnja ovog gasovoda počela bi 2013, a krajnji rok za završetak radova je 2017. godina. Da li će tako i biti, šanse su pola-pola, jer prvi pregovori oko izgradnje Nabuka počeli su još 2002, te ako je trebalo devet godina za usaglašavanje pet država oko tehničkih elemenata za početak izgradnje, izvesno je da se sa sigurnošću ne može tvrditi kako će najavljeni radovi i početi na vreme. Dodatnu muku učesnicima ovog projekta stvaraju zemlje sa izvorima gasa, jer najgori scenario bio bi „imamo cevke, nemamo gas“. Opcije za dostavljanje gasa naravno postoje, ulog nije mali, a mesta za kalkulacije, uslovljavanja, i „dam ti, daj mi“ ima napretek. Glavni igrač je Azerbejdžan, on može da obezbedi 21 milijardu kubnih metara gasa godišnje, potrebnih da bi gasovod uopšte počeo sa radom, ali nije samo to dovoljno. Na sastanku u Kajzeriju apelovano je na Irak i Turkmenistan da se priključe projektu, a potajno tvorci Nabuka očekuju da će ih gasom na duže staze snabdevati i Iran, Kazahstan, ali i Egipat. „U kontaktu sam sa predstavnicima Azerbejdžana, Turkmenistana i Iraka, i ako ove zemlje odluče da učestvuju u našem projektu, mogućnosti Nabuka biće ogromne“ - rekao je na skupu u Turskoj Ginter Etinger, evropski komesar za energetiku i pozvao zemlje proizvođače gasa da bez ikakvog odlaganja pristupe ovom strateškom projektu: „Moramo da preduzmemo završni korak kako bi završili ovaj posao. Ali, da bi gas stigao na evropsko tržište, bez odlaganja treba obaviti ozbiljne pregovore, pre svih sa Azerbejdžanom i Irakom, jer bi i te dve države razvojem svoje energetske industrije imale velikih uspeha i na EU tržištu“. Azerbejdžan u Kajzeri nije poslao predstavnika, uprkos pozivu turskog ministra za energetiku Tanera Jildizija, ali iz državne kompanije SOC oglasio se zamenik predsednika Elšad Nasirov: „Azerbejdžan će trasu za isporuku gasa do Evrope Južnim koridorom odrediti do 1. oktobra ili najkasnije do kraja godine. Spremni smo da prihvatimo predloge za transport prirodnog gasa, koje ćemo prethodno razmotriti sa partnerima iz Šah Deniz gasnih polja“. I predsednik Ilham Alijev je za uključenje njegove zemlje u trgovinu gasom: „Nabuko, tursko-italijanski i transjadranski gasovod uključujući i Švajcarsku, projekti su od izuzetne važnosti za Azerbejdžan. Zbog toga ih i podržavamo, i smatram da njihova realizacija i budućnost neće biti neizvesna“. Vapaji EU zvaničnika uključenih u Nabuko, da mala država na Kaspijskom moru postane partner Turskoj, ali i ostalim zemljama uključenim u izgradnju gasovoda, trebalo bi da urode plodom do kraja godine. Naravno, nema dobrog jela, naročito tu gde su nafta i gas, ako ga ne začine Sjedinjene Američke Države, bez obzira na to što cevke iz Azerbejdžana ni u ludilu ne mogu da stignu do SAD. Ali, da bi se cela ova priča završila srećno po Turke, tu je Barak Obama, američki predsednik: „Turci su naši prijatelji i uspešno realizovan projekat Nabuko bio bi samo još jedan od simbola dugogodišnjih dobrih odnosa između naše zemlje i Turske“ - poručio je on. Azerbejdžan valjda zna šta radi. „Radujem se sledećem koraku, i očekujem da će što pre Nabuko zaživeti, jer je od izuzetne važnosti za diverzifikaciju energetskih zaliha“ - rekao je na sastanku u Turskoj Ričard Morningstar, specijalni izazlanik američkog državnog sekretara za evroazijsku energetiku. A tu gde su SAD, tu je i Rusija, koja 40 odsto svog gasa izvozi u Evropu. I ova najveća evroazijska zemlja pozvana je da se priključi Nabuku, no Vladimir Putin izgleda da ne voli Verdija: „Ovaj projekat može da uspe jedino ako se Iran priključi na gasovod“ - kratko je ocenio ruski premijer, koji je zaokupljen Južnim tokom. Ruski eksperti su početkom ove godine procenili da je isporuka gasa iz Kaspijskog regiona složenija nego što se misli, jer ne zavisi samo od tržišnih, već i od političkih pozicija zemalja dobavljača. „S obzirom na to da Azerbejdžan ne može sam da zadovolji potrebe Nabuka, učešće Turkmenistana direktno zavisi od rešenja problema Južnokaspijskog basena, odnosno kojoj od dve države – Azerbejdžanu ili Turkmenistanu - pripadaju nalazišta prirodnog gasa na tom području. Tek kada se reši ovaj teritorijalni spor, biće izvesnije učešće Turkmenistana u projektu Nabuko“, smatraju Rusi. Nabuko je kec u rukavu Turcima, te su poslali poruku Evropskoj uniji. Ministar Jildiz poručio je evropskim zvaničnicima, naročito onima koji odlučuju kada će Turska u EU, da njegova država daje sve od sebe kako bi zadovoljila energetske potrebe EU. „Činimo sve što je u našoj moći i nudimo najbolju soluciju u snabdevanju gasom za Evropu. Ne tražimo ništa za uzvrat“ - rekao je turski ministar energetike, a zatim odmah zatražio nešto za uzvrat: „Očekujemo isti tretman od EU, jer je jasno da je ona potrebna Turskoj, ali i mi smo u istoj meri potrebni njoj. I nije korektno da se odlože pregovori o pridruživanju EU, naročito iz političkih razloga“. A EU zna iz iskustva sa višekratnim gasnim krizama, poput one kada je Rusija zavrnula slavinu zbog spora sa Ukrajinom, da je ovaj energent zlata vredan, naročito na minus 30 stepeni. U Uniji postoje mišljenja da Rusija koristi gas kao političko oružje, i najviše problema mogu da izazovu zemljama centralne Evrope, za koje je ona značajan snabdevač. Zbog toga je potrebno više izvora gasa, te bi Nabuko rešio problem ako bi u budućnosti ponovio izbio „gasni rat“. Na sastanku u Turskoj procenjeno je da će potražnja za gasom biti sve veća, jer zbog nuklearne katastrofe u japanskoj nuklearki Fukušima, planovi o razvoju nuklearne energije u Evropi su stopirani ili pod znakom pitanja, naročito u Nemačkoj. „Prema našim procenama, Nemačkoj će do 2025. godine, umesto 150 biti potrebno 180 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a razlika nastaje zbog smanjenja upotrebe nuklearne energije“ - rekao je Gerhard Rois, šef austrijskog OMV-a. Ključne reči u celoj ovoj priči su gas i politička moć. Jer, ma koliko Azerbejdžan mislio da može kontrolisati situaciju i prema svom nahođenju birati kroz koji „tok“ će puštati gas, odnosno diktirati cenu, Turska ima leđa, a i SAD su tu. A da li će se devetogodišnja agonija uskoro i završiti – pokazaće naredni čin opere Nabuko zakazan za ovu jesen. Nabuko u brojkama Gasovod Nabuko biće dugačak 3.900 kilometara, i godišnje će kroz cevi teći 31 milijarda kubnih metara gasa. Početak gasovoda nalaziće se na granici Gruzija/Turska i Irak/Turska, zatim će iz Turske prolaziti kroz Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku, a završava se u Baumgartenu blizu Beča. Radovi počinju 2013. i trajaće četiri godine. Gas će biti dopreman iz Kaspijskog regiona, Bliskog istoka i Egipta. Šest kompanija uključeno je u projekat Nabuko: Enerdži holding - Bugarska, Botas - Turska, MOL - Mađarska, OMV - Austrija, RWE - Nemačka i Transgaz – Rumunija. Za izgradnju gasovoda biće upotrebljeno 250.000 cevi i dva miliona tona čelika. Na izgradnji Nabuka će direktno biti angažovano 7.000 ljudi, a snabdevanje cevima i ostalim komponentama otvoriće više hiljada novih radnih mesta širom Evrope.