Reč na a - 10 slova

Gledam pre neki dan otvaranje parka na Tašmajdanu. Pljusak leda sa neba prolazi i u kadru se pojavljuje delegacija. LJudi u odelima nadiru kroz sad mi je već sasvim jasno veoma lep i cvetni park. Bar se tako fino slika po oluji. Prepoznajem Jasminu Mihajlović, spisateljicu i udovicu Milorada Pavića - ona me zaustavi pred TV ekranom. Vidim je pored predsednika i zadovoljna je. Ne znam o čemu pričaju - direktan je prenos na Studiju B. Rekoh - ajde da javim kako kasnim na ranije ugovorenu obavezu te da spoznam o čemu se radi. Nekoliko desetina minuta kasnije - nalazim se sa kolegama. Pitaju me šta se desilo - ja rekoh - šta vi znate o Azerbejdžanu. Vidim u njihovim očima - ? E baš taj znak pitanja je i meni u glavi. Veoma često u zemlji Dembeliji možete imati osećaj kako ste nešto prespavali iako patite od hronične insomnije.  Tako ja već danima ispitujem sve oko sebe šta znaju o Azerbejdžanu. Uglavnom se svi šale kako su osvojili prvo mesto na EU songu. Poneko zna i gde se tačno geografski nalazi, a neko zna nešto da natukne i o povezanosti Azerbejdžana i Hazara. Bolje obavešteni i skloni konspirativnim teorijama mi sugerišu kako Biljana Srbljanović dosta vremena provodi tamo. Pa mi značajno namignu. Vratim se u Lunarnik, pa mislim o tome. Mora da postoji razlog zašto sada u našoj zemlji postoje dva spomenika važnim ljudima iz te egzotične zemlje.  Moj odnos prema spomenicima je estetske i sentimenatlne prirode. I zato svakodnevno kada prolazim pored praznog mesta gde je nekad ležao dečak kod Čukur-česme - pitam se kada će ga vratiti. Neko ga je ukrao, prodao i potom su ga otopili, ali da li to znači da smo ga zaboravili? Nemam ništa protiv POP kulturnih spomenika. Čak mi se to jako dopada. U ovim vazda napetim i istorijom preopterećenih predelima dobro je imati Brusa Lija, Rokija i Boba Marlija kao simbole onog što nas spaja. Nisam baš sigurna da li je Tuzlacima neophodan spomenik Lepoj Breni, ali ako ih to čini sretnima - OK. Mogu da se nalaze pod njenom suknjom - da im to bude sastajalište kao nama „kod konja”.  A priznajem da ću savladati lekciju o Azerbejdžanu - nabavila sam svu potrebnu literaturu. Čim se prolepša vreme i leto se vrati u naše živote odoh na klupu na Tašmajdan, sasvim blizu gospodina Pavića jer u krajnjoj liniji i njemu i nama je važno da je on tu, a ko je ovaj drugi - građani će mu već dati neki nadimak i ovaj grad će ga već dajdžestovati na svoj način - kako samo on to ume.