Može i humanije

Novca za zdravstvo definitivno nema i sviđalo nam se to ili ne, izdresirani smo da tu činjenicu prihvatamo i da, kako umemo ili kako se snađemo, živimo sa njom. I kada uđemo u bolnice ona postaje mantra za sve: gvozdene krevete, oljuštene zidove, bubašvabe, nedostatak dugmeta kojim ćemo pozvati sestru ili lekara u slučaju da nam je loše, očajnu hranu koja se služi bez adekvatnog escajga... Ali, može li nedostatak novca biti opravdanje za lekare koji nas gledaju s visine i koji odbijaju da nas obaveste o dijagnozi, za neljubazne sestre koje se svima obraćaju na ti, za grupne ginekološke preglede u kojima po deset porodilja natrpaju zajedno u istu sobu, za „guske“ koje se podmeću pacijentima bez paravana, za ukidanje svakog prava na privatnost... moraju li očevi da plaćaju reket bolnici da bi posmatrali kako na svet dolazi njihovo dete, moraju li majke da podmićuju portira da bi već islabljenom detetu unele večeru i moramo li osim sa bolešću da se borimo i sa poniženjem kada stignemo do bolnice? “Sve ovde odiše jednom tipično bolničkom hijerarhijskom logikom u kojoj se dobro zna red po kom se pacijent prirodno nalazi - na dnu”, nedavno je ovim rečima pisac Vladimir Arsenijević opisao svoje bolničko iskustvo. Ako se neko ko je poznat i priznat oseća tako bespomoćno pod naletom bolničkih pravila, onda se postavlja pitanje kako se u tim bolnicama osećaju oni koji ne znaju ili ne umeju da pročitaju brošuru koja nam se deli pod nazivom „prava pacijenata“. A jedno od osnovnih prava je pravo na dijagnozu. I to ne samo na nekoliko, na latinskom, izgovorenih reči već i pravo na razgovor, dug i konstantan i to ne samo tokom vizita na kojima po pravilu lekari razgovaraju između sebe ne obazirući se na prisustvo pacijenta. Recimo u kabinetu lekara a ne u sprintu za njim duž hodnika dok on hoće ili neće da nam dobaci preko ramena nešto što nam život znači. Može li to ipak humanije i sa više pažnje prema pacijentu? Direktor Instituta za KVB Vojvodine, prof. dr sci. med. Nada Čemerlić-Ađić, kaže da može i dodaje: „ Institut je prva ustanova u zemlji koja je pokrenula programe za brži oporavak bolesnika, a koji se baziraju na psihološkoj podršci i edukaciji. Na prvom mestu je program edukacije bolesnika, s obzirom na to da je neophodno da pacijent poznaje prirodu svoje bolesti kako bi se mogao efikasnije boriti protiv nje, a edukacija se sprovodi kroz različite programe, u oformljenoj sobi za edukaciju bolesnika, ali i najužih članova njihove porodice, a radimo i na pokretanju interne „IKVBV televizije” koja će imati edukativni karakter. Takođe, izdvojila bih projekat Humanizacije Instituta, u okviru kojeg je na Institutu otvorena biblioteka sa preko 5.000 naslova koje pacijentima nudimo putem kataloga i moderno opremljena „biblioteka na točkovima” kojom se knjige razvoze po odeljenjima. Takođe, u okviru projekta na Institutu je do sada organizovano niz koncerata, izložbi slika, kao i letnja slikarska kolonija u rezervatu prirode koji se nalazi u krugu Instituta”. Verovatno će direktori mnogih bolnica opravdanje za odsustvo nečeg sličnog naći ponovo u stavci pod nazivom “novac”, iako je teško poverovati da ne poseduju stručan kadar koji bi mogao da vrši edukaciju. A još manje bi novac mogao da bude prepreka za nabavku knjiga ili organizaciju koncerta, ako se ima u vidu broj ljudi spremnih da volonterski učestvuje u humanizaciji lečenja. U njih spadaju verovatno svi koji su jednom bili u bolnici ili je bar bio neko njihov. Uostalom, u svetu postoje humanitarne organizacije koje se bave podrškom pacijentima i verovatno bi postojale i kod nas da nam bolnice nisu zatvorene poput trezora i da nam 10 i više pacijenata ne leži u istoj sobi. “Novac ne može biti opravdanje za činjenicu da nam na Neurologiji pri Kliničkom centru u jednoj sobi leži 14-15 pacijenata bez ikakve pregrade i privatnosti. Ako nemamo mogućnost da ih smestimo u manje sobe onda bi se mogle napraviti pregrade od pleksija ili bar zastori. Radi se o ljudima koji su teško bolesni, koji dugo tu leže i kojima je osim privatnosti ponekada potreban i razgovor sa porodicom. Kako u takvom ambijentu i kako sa pravilima o jednosatnoj poseti koja je uvek u vreme kada ljudi rade? Svuda u svetu su posete tokom celog dana, što je za pacijente bolje iz više razloga. Ne samo da se psihički osećaju bolje, već se izbegnu gužva, galama i koncentracija bakterija i virusa u jednom naletu. To nisu praktične već represivne mere”, kaže Zorica Marković predsednik Udruženja pacijenata „Klub zdravlje“. Nažalost, te represivne mere pogađaju i pacijente koji su na umoru, pacijente koji su prinuđeni da posle trauma provedu i po više meseci u krevetu na ortopediji, ali i decu stariju od sedam godina. Pogađale su i decu obolelu od raka, ali je taj problem prevaziđen zahvaljujući ogromnim naporima Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR). “Do juna prošle godine roditelji nisu mogli da budu sa decom starijom od sedam godina na Institutu za onkologiju jer NURDOR nije imao dobru saradnju sa prethodnim načelnikom, ali je nova načelnica prepoznala to kao potrebu i od njenog dolaska na svim odeljenjima roditelji mogu da budu uz decu”, kaže Branislava Penov, sekretar udruženja. A što se tiče drugih sadržaja neophodnih za humanije lečenje, dodaje: “Prostor je toliki koliki je i na to ne možemo da utičemo ali smo smatrali da je potrebno da se na svakom odeljenju hematoonkologije odredi prostor na kome deca mogu da se igraju. Oni dugo borave na odeljenju, nekada to bude i godinu dana i bitno je da tako nešto postoji. Napravljene su tri igraonice na odeljenjima na kojima ih nije bilo: u Univerzitetskoj dečjoj klinici, Institutu za majku i dete, a u Nišu bi ovih dana trebalo da bude završena. Maksimalno se trudimo da taj prostor što više oplemenimo, a nedavno smo imali otvaranje kupatila u Nišu koje smo napravili uz pomoć Telekoma jer je higijena veoma važna za tu decu i svaka infekcija može da bude pogubna za njih.” Ova poslednja rečenica možda najbolje ilustruje sa čim se pacijenti suočavaju – srećna vest u 21. veku je izgradnja kupatila. Ali, ako je već tako, može li se bar ljubaznošću i humanizacijom osoblja lečenje učiniti podnošljivijim. “Meni se čini da bi lekari trebalo da budu visokoobučeni i visokoodgovorni službenici, a ne ovi vrhovni vračevi s kojima najčešće imamo posla, koji kao da raspolažu svetim, tajnim istinama, zbog čega valja biti snishodljiv i manji od makovog zrna da ne bismo slučajno ostali bez božanske milosti. Takođe, moram da primetim još nešto. Mnogo su, brate, škrti na rečima. Oni će vam i ruku amputirati bez prethodnog objašnjenja šta vas čeka”, kaže Arsenijević u već pomenutoj ispovesti. Međutim, dr Čemerlić-Ađić smatra da postoji i drugi put, samo kada bi neko njime krenuo. „Najbolje rezultate daje psihokardiologija, koja je takođe uvedena na Institutu. To je oblast kojom se bavi svega nekoliko kardiologa, a koja je granična oblast između psihologije i kardiologije. Ovo je veoma bitno jer se u osnovi srčanih oboljenja veoma često nalazi neki psihološki problem. Čak i pacijenti koji imaju laka oboljenja žele da se pregledaju češće nego što bi to trebalo, zbog nesigurnosti i straha. NJima objašnjavamo da je njihov strah preveliki, dok onima koje nešto tišti i muči pokušavamo da objasnimo kako da se izbore sa svojim problemom i tako preduprede samo oboljenje, koje je često posledica lošeg psihološkog stanja. Živimo u stresno vreme, i stres nas ubija. To je važno objasniti i raditi na tome“. I dok na jednoj strani lekari sami pokušavaju da se pozabave i psihološkim stanjem pacijenata (čak i kada nisu psihijatrijski bolesnici), na drugoj uplašeni roditelji pokušavaju da malo poguraju one koji to ne umeju ili neće. “Prošle godine smo na svim klinikama osim na Institutu za majku i dete organizovali edukaciju medicinskog osoblja na temu Reči su ili prozor ili zidovi, da bi se komunikacija i sa roditeljima i sa decom prilagodila uz pomoć psihologa koji je objasnio koliko je važno saopštavanje dijagnoze, koliko je važna empatija, kako prići detetu kog uzrasta…Moram da priznam da je došlo do pomaka... Još uvek može bolje, to su mali koraci ali su primetni”, kaže Branislava Penov. Da bi se odnos još malo popravio NURDOR je konkurisao kod Ministarstva zdravlja da i u narednoj godini nastave sa projektom edukacije zdravstvenih radnika. I uz svu nadu da će dobiti pozitivan odgovor ipak se nameće pitanje – zar su potrebni konkurs i edukacija da neko shvati šta je empatija. I kako je približiti i drugima?