Duhovi

Upropastili su me, načisto, Duhovi. Ali, ne samo Duhovi već i ostali junski crkveni praznici. Ovde, pre svega, mislim na Svetu trojicu i Presvetu Mariju. Eeej, pet dana dunđere na skele ne možeš da popneš, moj bato! Toliki je strah od “crvenog slova” u kalendaru, a dani lete brzo kao orlovi i hram boga Vida nikako da se završi, da se ukrovi za 22. juni kada je dan najduži u godini i kada kip boga Vida treba da se svečano otkrije, a onda da nastane sveopšte veselje, da se proslavi Velikden, to jest Veliki dan, hoću reći, Vidovdan. A pravoslavci neka ga slave i dalje šest dana kasnije i neka se čude što im ništa od ruke ne ide. Ali, sve je počelo još pre Duhova, nije se radilo ni za Svetog Jeremiju, zaštitnika zmija, i gle, jedna zmija mi je tog dana na gradilištu u mom Ravništu pored noge prošla i nije me ujela što sam radio na taj dan. Dobro, nisam ni ja nju motkom umlatio, jedno drugom smo život oprostili, a različite smo vere bili. Nego, dunđeri nas obustavom rada nisu slomili, nismo ni kukali ni perčine i brade čupali, nego smo se ja i moj braca Dragiša, protomajstor bez koga ni Vidovog hrama ne bi bilo, kao dva sveta bezbožnika, verali po skelama hrama i crvenim slovima prkosili, a Nepobedivo Sunce nas je u potiljak mlatilo. Ali, ako, ako. Neka nas smlati, svako svoj račun mora da plati, pred bogovima i ljudima, bez obzira na to da li zidaš hram ili si samo ološ i šljam. Mada i hram može da bude delo zlikovca, znaju to dobro Srbi još od Nemanjića. Na sve te nevolje sa dunđerima, i K. G. Jung me zamajava. Moj guru iz Švice ujašio panj od bukve, gricka srebrnastu patarensku lulu, pa će ovako: “Znaš li zašto su Duhovi tako važni, pa se zbog njih tri dana ne radi?” Slegnem ramenima kao loše đače, a Jung počinje: ”I u Novom zavetu lepo piše da su Duhovi sišli na Isusove apostole i da je na svakog pao vatreni jezičak pa je svaki od apostola progovorio nekim novim jezikom ili novim znanjem. I mora da je taj susret sa vanzemaljcima u vatrenim kočijama bio šokantan i da se urezao u gene ljudskog roda, od afričkih Dogona, do stanovnika Lepenskog vira. Ti vanzemaljci, hoću reći, ti izvanzemljaci doneli su nam i znanja o dunđerisanju. Lepenske kuće su proste, ali savršene građevine, baš kao ovaj tvoj Vidov hram po kome tvoj braca Dragiša, i u sedamdesetoj, šeta kao mačka po krovu. Zevam u Junga kao seoska zamlata, a braca sa krova viče: ”Treba mi debela čamova daska! I, mani se, batice, sada Junga kada se bogu Vidu kroji kapa!” Kao poslušnik trčim i pogodim, baš, dasku kakva treba, a onda sekirom gulim koru sa borovih stubova, i, dobro znam: moje drvodeljstvo nije sa ovoga sveta... Napokon, Duhovi prođoše, dunđeri se na skele vratiše, i, vrve po rogovima krova kao mravi, a galame kao šumski divovi, misliš, pobiće se, za guše dohvatiti, ali oni samo tako glasno govore, tako se vole a jedan drugog ljuto psuju i kunu, a ako bi kletve nekog stigle za njim bi gorko, kao deca, plakali. Nego, pazi brale šta se, odmah posle Duhova, na Jutarnjem programu dešava? Čuj, doneta Uredba protiv Zadušnica!? Nema više na groblju hrana za mrtve da se ostavlja, kazna je, bajo, i do 70.000 dinara! A što su se naši evropejci toliko ostrvili na Zadušnice? Kao, šire se boleštine, kao mogu Romi, a i Cigani, da se grobljanskom hranom zaraze. Opsujem sočno Tijanića, mada je on, mučenik, samo režimski abronoša. Eej, da ocu ne smem na grobu da ostavim paklu niške “drine” i “unuče” neke industrijske brlje. Da li su, bre, normalni, od Bokija Klunija pa naniže!? Zabranjuju da se peče rakija i prasetina, samim tim Srbinu zabranjuju sve živo, a sada hoće da zabrane da sa mrtvima jedemo gibanicu i piletinu, da pored groba zapalimo sveću i sa pokojnikom malo porazgovaramo, a hrle u Evropu koja je, odavno, mrtva, samo to neko mora da joj javi. Ali, ni to sa zabranom Zadušnica nije sve. Javni servis nudi i drugo iznenađenje; na Trgu Nikole Pašića, najvećeg srpskog prevaranta, neveste su se, onomad, trkale u venčanicama!? Dira se, dakle, u ono najsvetije; u pokojnike i neveste. I šta ću?! Pljunem u mali ekran, onako, seljački, pa ga ugasim, malo je trebalo i da ga šutnem! Hoće, bre, da nas skroz recikliraju, da od nas samo trice i kučine ostanu. Vraćamo se sa Suve planine, a Vlasta Bobodžan kolje ovce, dole, u dnu Dragišinog dvorišta, pored Mokranske reke. Jer, treba dati i bogu Vidu da, u najdužem danu, nešto pojede. A ovce bleje, bleje, blizinu smrti osećaju, a onda, odjednom, utihnu, a iznad Suve planine se oblaci zacrvene. Ali, ta krv na oblacima nije sa ovoga sveta. Zaspim sa Biljanom na ramenu i usnim moju Crnu, a ona će: ”Tačno je da i danas Srbijom vladaju Duhovi, ali ne oni biblijski, predački, već Duhovi briselski i američki. NJihovi plameni jezici iz vatrenih kočija danas prete Libiji, a ako zatreba, zapretiće ponovo i Srbiji.”