Pravo na štrajk

U jednom od junskih brojeva lista NIN štampane su izjave gospodina Dragoljuba Rajića, portparola ’’Unije poslodavaca Srbije’’, u tekstu koji se bavi nacrtom novog Zakona o štrajku. U svojoj izjavi portparol Rajić pokušava da pred srpskom javnošću odbrani praksu koja se odavno ukorenila među ovdašnjim poslodavcima – da mesecima ne plaćaju radnike za posao koji obavljaju. Ovu pojavu, nezamislivu u privredama civilizovanih zemalja, a koja je već godinama predmet osporavanja u našoj javnosti, do sada nisu obrazlagali poslodavci u Srbiji, pa je Rajićev istup zapravo prilika da čujemo i stav “druge strane”. Tako smo saznali da poslodavci u Srbiji evropskim radnicima priznaju pravo na štrajk, dok naši radnici moraju da uvide da preduzeće nema novca da isplati zarade. A preduzeće novca nema, zaključuje Rajić, jer ga radnici nisu zaradili. Kao glasnogovorniku poslodavaca, gospodinu Rajiću je u opisu posla da prikrije njihovu odgovornost za kolaps u privredi. On to radi svaljivanjem krivice na radnike koji, ni manje ni više, traže da budu plaćeni za svoj rad. Portparol pri tom polaže nade u predrasude o radnicima kao najodgovornijima za političko, ekonomsko i svako drugo posrtanje zemlje, koje već godinama šire vladini i provladini eksperti. Rečju, da bi doživeli katarzu i oslobodili se krivice, radnici su dužni da besplatno rintaju za poslodavce. Tek će na taj način možda steći pravo, kao i svi ’’normalni’’, evropski radnici, da štrajkuju za plate. Međutim, odgovornost za stanje u privredi uvek je na onima koji organizuju proces proizvodnje. Nelikvidnost preduzeća u stvari pokazuje nesposobnost poslodavaca da organizuju rad i ostvare uspeh na tržištu. Radnici samo traže novac koji im pripada, ali poslodavci nisu dovoljno sposobni da ga obezbede. Posebno je zanimljivo da su za Rajića najneprihvatljiviji oni štrajkovi u kojima radnici traže raskid privatizacije. Nema smisla, kaže on, da radnici traže raskid privatizacije kad su sindikati ’’svesno ušli u legalne pregovore sa kupcem tog preduzeća, pa još i potpisali kolektivni ugovor’’. Postavlja se pitanje šta je to ’’nelegalno’’ u zahtevima radnika da se poštuju ugovor i zakon u privatizaciji? U zemlji u kojoj su pojedini poslodavci, poput Dragana Kopčalića, već proglašavali štrajkače u svojim preduzećima za “sindikalne teroriste”, optužba Udruženja poslodavaca da su svi zahtevi za preispitivanje privatizacije ’’nelegalni’’ predstavlja siguran korak dalje u totalitarizam.