Radiša se iskoreniti ne može

Zašto se čudite što je Mlađan Dinkić rekao da je većina konkursa za direktore javnih preduzeća nameštena“, rečeno je NIN-u u Ujedinjenim regionima Srbije povodom Dinkićeve izjave da javni konkursi nisu rešenje za depolitizaciju upravnih odbora u državnim preduzećima. „To je javna tajna i praksa stara više od 20 godina u Srbiji. Nije nikakva novost da se konkursi nameštaju u svim preduzećima. Građani to sami vide“, odgovor je URS-a na naše pitanje u kojim je to preduzećima nameštan konkurs i ko je za to odgovoran. Sa druge strane, iz Ministarstva unutrašnjih poslova, do zaključenja ovog broja, NIN nije dobio odgovore na pitanja da li se vodi istraga povodom izjave Mlađana Dinkića, da li je on već pozivan da kaže nešto više o svojim navodima, te ako istrage nema, zašto je nema? Znači li onda ovo da nameštanje konkursa nije krivično delo i da, pošto se očigledno svakodnevno dešava, niko za to više i ne mari? Građani i javnost su se odavno pomirili sa tom činjenicom, vlast je u to umešana, a nadležni organi ne rade svoj posao. Jer da rade, pošto je reč o višedecenijskoj javnoj tajni za koju svi znaju, do sada bi neko, valjda, već odgovarao. U URS-u nam je rečeno i da Mlađan Dinkić preuzima svoj deo odgovornosti za dosadašnje rukovođenje države javnim preduzećima i nameštanje partijskih pulena na rukovodeća mesta, jer je i njegova partija u tome učestvovala. Ipak, kažu nam i da je Dinkić mlad političar, a korupcija i namešteni konkursi, te partijska podela javnih preduzeća stara stvar, koju je Dinkić ulazeći u srpsku politiku nasledio. I sad je eto, uoči izbora, kao eksministar ekonomije, čija stranka još uvek sedi u vladajućoj koaliciji, došlo vreme da se tome stane na put. Srbija mora, predlaže URS, depolitizovati javna preduzeća i promeniti sistem u kome će političke partije na vlasti imati mogućnost da među sobom dele javna preduzeća, kao ratni plen, postavljaju i smenjuju članove upravnih odbora, a onda i direktore. Jer, kako drugačije objasniti to što na mestima u upravnim odborima, od najvećih i najvrednijih državnih preduzeća, do javnih komunalnih preduzeća i različitih institucija u državi i opštinama, sede uglavnom nekompetentni ljudi. Različiti po svemu. I po stepenu obrazovanja i kompetencijama, kredibilitetu i javnom ugledu i karijerama... Mogu biti i doktori nauka i univerzitetski profesori i ekonomisti i politikolozi i preduzetnici i „sumnjivi“ biznismeni, nevažno je. Baš kao što su za članstvo u upravnom odboru nevažne i njihove profesionalne kvalifikacije i veza posla kojim se bave sa delatnošću preduzeća u čijem odboru sede. Naprotiv, što su manje kvalifikovani i što se manje razumeju, to su podobniji da budu u upravnom odboru državnog ili javnog preduzeća, kažu nam upućeni. Zajedničko im je samo to što su članovi ili simpatizeri političkih stranaka na vlasti. Tako su, primera radi, članovi Upravnog odbora Beogradskih elektrana i Vuk Bojović, direktor Zoološkog vrta u Beogradu i Savo Škundrić, rođeni brat doskorašnjeg ministra Petra Škundrića. Ništa bolje nije ni u drugim preduzećima. Upravnim odborom u državnom preduzeću Skijališta Srbije rukovodi novinar Petar Lazović, a članovi su i jedan sportski menadžer i izvršna direktorka u Centru za moderne veštine. Takođe, bivši ministar građevine Dragoslav Šumarac predsednik je Upravnog odbora preduzeća Pošte Srbije, dok su u članstvu sve sami partijski kadrovi, u čijoj radnoj biografiji uglavnom piše da su istaknuti članovi partija na vlasti. Ili predsednici gradskih odbora širom Srbije ili pak uspešni privrednici. Podsećamo da je član Upravnog odbora najvrednijeg domaćeg preduzeća Elektroprivrede Srbije pre nekoliko godina bio i trenutno osumnjičeni biznismen Radoslav Savatijević Kene, kome je nedavno određen kućni pritvor i dodeljena elektronska narukvica. Nije li javnost u Srbiji onda licemerna, pošto je pre samo godinu dana sa gnušanjem dočekala informaciju da je pevač narodne muzike Radiša Urošević postao član Upravnog odbora Pošte Srbije, ako vidimo da i mnogi drugi koji trenutnu sede ili su sedeli u upravnim odborima državnih i javnih preduzeća nisu ništa kompetentniji od pomenutog pevača. Na kraju krajeva, pod pritiskom javnosti i, verovatno zbog moralnih obzira, Urošević je nakon nekoliko dana medijskog pritiska podneo ostavku što stotinama drugih nije nikada ni palo na pamet. Naprotiv, godinama su u tim istim upravnim odborima primali mesečne apanaže i do nekoliko hiljada evra. „Sasvim je svejedno ko će sedeti u upravnim odborima, kada partije vode glavnu reč. Ti ljudi imaju zadatak da podižu ruku kada treba. Inače nam se ne bi dešavalo da su članovi upravnih odbora ljudi koji nikada nisu videli završni račun ili finansijski izveštaj o poslovanju, a od njih se očekuje da donose najbitnije odluke“, kaže za NIN Danilo Šuković iz Saveta za borbu protiv korupcije. Upravo zbog toga, u istom upravnom odboru mogu biti i priznati profesori Univerziteta, ali i kontroverzni biznismeni. Ipak, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Blagoje Paunović podseća da Narodna banka Srbije ima pravo da kontroliše postavljenje članova upravnih odbora poslovnih banaka (dodajemo, u privatnom vlasništvu), pa bi i država morala da vodi računa o kredibilitetu i kompetencijama ljudi koji sede u upravnim odborima preduzeća čiji je i sama vlasnik. Dodajemo i da najveći deo javnih preduzeća u Srbiji, naročito onih u opštinama, uspešno krije imena ljudi koji sede u njihovim upravnim odborima. Tako nam, primera radi, ni Telekom Srbije, kao ni Železnice Srbije nisu dostavile odgovore ko sedi u njihovim upravnim odborima i šta su ti ljudi po zanimanju. Situacija u javnim preduzećima lokalnih samouprava je, kažu nam lokalni političari u opoziciji, još gora. „Sve su to ljudi Veroljuba Stevanovića, svi do jednog. Uopšte nije bitno šta rade ili znaju da rade. Ili su nesuđeni odbornici koji su članstvo u upravnom odboru dobili kao utešnu nagradu ili su lokalni privrednici koji sa tih mesta imaju uvid u javne nabavke preduzeća i tako završavaju svoje poslove“, kažu nam u opštinskom odboru Srpske napredne stranke Kragujevac. Naš sagovornik dodaje i da Televizija Kragujevac, čiji je osnivač i vlasnik opština, nije smela da emituje vest o štrajku sopstvenih zaposlenih jer nije imala odobrenje Upravnog odbora i vladajuće stranke Zajedno za Šumadiju. Na pitanje NIN-a, zbog čega bi privrednici sedeli u upravnim odborima za mesečnu naknadu od tridesetak hiljada dinara, koliko je Vlada preporučila nakon afere „Krišto“ u kojoj je bivši direktor Aerodroma, Bojan Krišto, delio milionske bonuse menadžmentu, Danilo Šuković kaže: “Novac je tu najmanje važan. Bio je važan kada su primali velike iznose, ali i da ne primaju ništa, oni bi tu sedeli. To je partijski zadatak i ništa više.“ Dinkić je predložio i da se upravni odbori ukinu, a da njihovo mesto zauzmu nadzorni odbori. Samo, može li u ovakvoj partokratskoj državi kakva je Srbija to išta promeniti ili će se sve završiti samo na promeni imena. „Ne verujem da bi to nešto promenilo. Profesionalizacija u javnim preduzećima je neophodna, ali to ne mora da bude ukidanje upravnih odbora. Suštinsko pitanje je ko će birati direktore javnih preduzeća i kako će se oni birati“, kaže Blagoje Paunović. On napominje da bi ukidanje upravnih odbora značilo veća ovlašćenja direktora i menadžmenta, a onda se ponovo vraćamo na pitanje ko će i kako njih birati. Na NIN-ovo pitanje u čemu je razlika između upravnih odbora javnih i privatnih preduzeća, profesor Paunović odgovara: “Ne bi trebalo da bude suštinske razlike. I jedni i drugi bi trebalo da kontrolišu finansijske rezultate preduzeća, da imenuju ili smenjuju menadžment, da predlažu izmene osnivačkog akta ili statuta preduzeća i da skupštini akcionara predlažu eventualne promene statusa preduzeća. Ipak, javno preduzeće mora da štiti i neki javni interes i članovi Upravnog odbora u tim preduzećima trebalo bi da balansiraju između ekonomskog interesa preduzeća sa jedne strane i interesa građana, sa druge. Napominjem interesa građana, a ne političkih partija“, objašnjava Paunović. Danilo Šuković takođe smatra da upravne odbore kao potvrđenu evropsku praksu ne treba ukidati, te da ključ problema u funkcionisanju javnih preduzeća nije u njima. „Mi možemo ukinuti i direktore i upravne odbore, sasvim je svejedno. Ionako partija rukovodi preduzećima, pa može rukovoditi direktno, i bez direktora i bez upravnog odbora. Ali to nije rešenje kojem treba težiti“, kaže Šuković. Na kraju, možda je najilustrativniji primer razlike između upravnog odbora državnog preduzeća u Srbiji i privatne kompanije, primer Naftne industrije Srbije gde jedni preko puta drugih sede finansijski i operativni eksperti Gaspromnjefta i partijski ljudi srpskih stranaka. Vadim Vladislavovič Jakovljev, prvi zamenik generalnog direktora i finansijski direktor Gaspromnjefta i Danica Drašković, supruga lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, Aleksandar Vladimirovič Krilov, direktor Direkcije za regionalnu prodaju Gaspromnjefta i Slobodan Milosavljević, bivši ministar trgovine i visoki partijski činovnik. I tako dalje. Rekordi u alavosti Podsećamo da su pre afere sa Bojanom Krištom, inače kadrom G17 plus, predsednici i članovi upravnih odbora pojedinih državnih preduzeća primali mesečno i nekoliko hiljada evra. Rekord u alavosti među članovima upravnih odbora drži Željko Popović, čija je mesečna plata, svojevremeno, na mestu predsednika UO NIS-a bila oko 600.000 dinara, dok je 20 članova UO za mesec dana podelilo 33,3 miliona dinara. Najveće plate deljene su inače u najvećim gubitašima među javnim preduzećima, pa su tako predsednici i članovi upravnih odbora Železnica Srbije ili Jata, takođe, primali više stotina hiljada dinara mesečno. I pored toga što je Vlada pre dve godine ograničila primanja u upravnim odborima na iznos mesečne zarade u Republici Srbiji, ograničenje zarade je samo obavezujuća preporuka. U Vladi tvrde da sankcionišu svakoga ko se ne ponaša u skladu sa ovom preporukom, ali priznaju i da nedovoljno efikasno kontrolišu poslovanje državnih preduzeća.