Na talasima melanholije

Vođen grehom možda najstarijim, majkom svih grehova - sujetom, da u svom novinarskom poslu, nekad časnom, a sada cirkuzantskom, uradim ono što drugi nisu, zabasao sam, u predvečerje svoje pedeset druge godine na Egzit. Video sam: kosu plavu sa riđim pigmentom, puštenu na vitki vrat; kovrdžavu, ofarbanu u žuto, vezanu na vrhu glave; crnu, kratku a la Odri Hepbern; crveni pramen, poput zmijice; visok konjski rep, iznad vrata posutog paperjastim crnim maljama i traku za kosu što je svetlela poput novogodišnje jelke... u talasavom prostranstvu frizura koje se pružalo ispred mene i širilo preko prašnjave trave na izlazu iz Beogradske kapije Petrovaradinske tvrđave.. Tu negde bila je i moja starija ćerka... Sto, sto pedeset, dvesta hiljada ljudi, mladih, jedno koleno mlađih od mene, iz cele Srbije, i cele Evrope, rekli bi novinari skloni uopštavanju... svake godine u julu hrle na Petrovaradinsku tvrđavu. Nastao iz revolta zbog stanja u Srbiji krajem devedesetih, prvi je Egzit - antimiloševićevska protestna akcija, zapravo - tokom proteklih trinaest godina prerastao u jedan od najvećih muzičkih događaja u jugoistočnoj Evropi, a ove ga je godine američka televizija CNN uvrstila na listu deset najznačajnijih muzičkih festivala na svetu. Festival uspešno odoleva zamerkama da halapljivo i netransparentno isisava pare iz republičkog, pokrajinskog i novosadskog budžeta za kulturu. Na recepciji jednog novosadskog hotela, dva sata pre otvaranja festivala, devet je ozbiljnih i zamišljenih crnaca sa šarenim vunenim kapama vuklo svoje velike samsonajt kofere ka liftu. Deseti, kose upletene u duge ućebane bičeve, u dugom luku pogodio je korpu za otpatke praznom bočicom vode, a onda zaplesao oko svog srebrnog kofera: “Meni se ta šmizla mnogo sviđa... Jeah!” Lampice su pokazivale da se lift penje. Malo dalje, na mostu preko Dunava, pešačke staze s obe strane bile su već zakrčene: Novosađani, istuširani i mirišljavi, i došljaci što su potegli put ko zna odakle, sa rančevima ili bar debelim jaknama “ako zahladni”. Jedan je nadahnuti novinar u dnevnom izveštaju zabeležio: “Prodavci u uličicama ispred tvrđave tek su nameštali improvizovane tezge, otvarali prozore svojih stanova u prizemlju i pribijali daske koje će naredna četiri dana služiti kao improvizovani šankovi.” Pivo 200, klip kukuruza 200, hot dog 200. A u nedelju, poslednjeg dana festivala, grupe mladih glavinjale su praznim i popodnevno usijanim novosadskim ulicama u potrazi za prodavnicom koja radi. Taksisti su ih pratili pogledom, kao lešinari konja u pustinji... Osam je kikotavih devojaka i na obrazima imalo iscrtana srca, i kroz masu pred binom probijale su se držeći se za ruke. Pramenovi kose lepili su im se za oznojena lica a široke pantalone spadale sa kukova, dok su slale osmehe na sve strane. Jedan se njihov vršnjak, jedva punoletan, go do pojasa, izdvojio iz grupe posmatrača i uhvatio za ruku poslednju devojku u nizu, što su one propratile veselom vriskom, a onda su svi zajedno nestali u gužvi. Na kraju, organizatori su saopštili: “Za četiri dana Petrovaradinskom tvrđavom promarširalo je više od 170.000 nasmejanih mladih ljudi, koji su na više od dvadeset bina Egzita gledali i slušali više od 600 omiljenih izvođača.” Mene, starog i namrštenog zbog buke, očigledno nisu računali. Ni porodicu diplomate iz jedne zapadnoevropske zemlje: zalizanog oca, u svetlom odelu preko čijih je revera bila raširena kragna bele košulje, majku sa hladnom trajnom, u dvodelnom kostimu, i ćerke oko petnaeste godine, u istovetnim sandalama i belim dokolenicama. Glava ove porodice je, sa sigurnošću koja je generacijama sticana u prekomorskim kolonijama, vodio svoju porodicu kroz masu što se njihala u ritmu muzike, a njegovu ravnodušnost uspešno su imitirale i žena i ćerke... iako niko na njih nije obraćao pažnju. Hiljade slušalaca samo meni nepoznatih izvođača – svi su uglas skandirali reči pesme – skakalo je i njihalo se u brzom ritmu. Jednog su mladića, plavokosog, sa crvenom maramom oko čela, njegovi drugovi bacali u vazduh, i diplomata je posle izvesnog vremena zaključio da ga neće ispustiti, pa se bez reči okrenuo, a porodica ga je pratila. Video sam na Egzitu: televizijske voditeljke u farmerkama što su im postale pretesne od prošlog Egzita; tri pisca srednje generacije sa ženama koje su izgledale starije od njih; jednog starog beogradskog novinara sa predivnom plavušom koja mu je smešeći se govorila: ludaku! i udarala ga po glavi; rok kritičara u majici sa bezobraznim natpisom; ministra, mladog, a već debelog i pokvarenog, i glavnog urednika jednih novina sa sinom koji je od njega bio viši za glavu. Policija je prvog dana od posetilaca Egzita zaplenila oko 100 grama marihuane, 80 grama amfetamina i 87 komada različitih tableta. Trećeg: oko 60 grama marihuane, 74 grama amfetamina, kao i 32 komada ekstazija i 46 raznih tableta. Asortiman zaplenjenih narkotika je i poslednje večeri ostao isti, samo su količine bile smanjene, valjda potrošene: 47 grama marihuane, 10 grama amfetamina i 16 tableta. Jednom je gostu iz BiH nepoznata osoba udarcem u glavu polomila vilicu, a u jednom parku u Novom Sadu od mladića iz Kanade nasilnici su oteli ranac sa pasošem, novcem i video-kamerom. U mojoj porodici pet generacija unazad, koliko mi uopšte pamtimo pretke, niko nikada nije svirao, a teško da je imao razloga i za pesmu. Kad na to dodam generacijski jaz, jasno je zašto mi je muzika na Petrovaradinskoj tvrđavi bila nerazumljiva. Svi ti zvuci stapali su se u buku koja me je i fizički doticala - moje je telo pulsiralo u ritmu zvučnih talasa iz zvučnika poređanih u tornjeve na bini, ali me nije dirala. Ali lica publike, ozarena, raspevana, radosna, uzbuđena, nasmejana... raširene iznad glava ruke, i tela zanjihana u igri, govorila su mi nedvosmisleno da su oni, na toj drugoj obali, a ne ja, neporecivo u pravu i da to što se dešava jeste razlog za dolazak ovamo, na Tvrđavu, i jeste razlog za lepo raspoloženje. Mene je šetnja vodila između nepreglednih šankova sa pivom - država je, izgleda, suspendovala svoj zakon koji zabranjuje točenje alkohola maloletnicima, da bi na Egzitu dobio pivo dovoljno je da imaš para i da si veliki toliko da možeš da dohvatiš šank - i šatora nevladinih organizacija, postavljenih tu valjda da opravdaju ono uzimanje para iz budžeta. Devojke u njima dosađivale su se, ali ni izdaleka koliko osoblje Zavoda za zapošljavanje ispod svoje prostrane nadstrešnice: jedan je mladić balansirao na zadnjim nogama stolice sa naslonom, a devojka ređala brošure u lepezu. Zvuk saksofona koji se do mene probio u tom trenutku obradovao me je kao osmeh drage osobe. Na bini je bio još trubač, i jedan gitarista, pa sam se naslonio na zid nekog zdanja i ostao u toj oazi muzike koju sam prepoznavao, smiren, da puštam da me zapljuskuju talasi melanholije i lake tuge sve dok me kolena nisu zabolela od stajanja. Baloni sa nazivom sponzora - markom piva - bili su veći, lepši i svetliji od pravog meseca na nebu nad masom koja se njihala - organizatori kažu da je svake večeri bilo oko 30.000 ljudi - i noć se bližila jutru. Na jednoj od bina grupa od dvadesetak mladića i devojaka zaneseno je plesala u nekakvom latinoameričkom ritmu, dok ih je publika sledila u plesu: prvo redovi najbliži podijumu, pa zatim i ostali, i talas razigranosti širio se sve dalje, da bi najzad došao i do mene. U jednom vrlo kratkom trenutku pomislio sam da je mrak i da me niko ne zna, pa što ne bih... svi oni, predati plesu, delovali su tako radosno... činilo se jednostavno: kukovi na jednu stranu, ruke na drugu... a onda sam se, prekorevajući sebe zbog ludosti, okrenuo i polako odšetao. Otišao sam u mrak i galamu, dok me je pekla zavist. Od bine do bine Sjaj i žestina Koji je najbolji bend na svetu? Rasprava da li je ovogodišnja internacionalna muzička fešta uspela kreće se u ciframa - koliko je posetilaca bilo, koji bend je imao najviše publike - Pulp, DŽamirokvaji ili Grajndermen... Ispostaviće se da posećenost svirke i nije najpouzdaniji pokazatelj da li je bend dobar ili ne. Bad Religion, legendarni bend sa samog izvorišta panka svirao je, tako, na početku otvaranja festivala, prvog dana dok je još bio dan a ljudi tek pristizali, maltene kao predgrupa „velikim zvezdama“ kao što su Arcade Fire i Pulp. „Sad je nešto bolje kada je zašlo sunce“, prokomentarisaće sa osmehom frontmen Greg Grafin, negde na polovini koncerta. Čulo se American Jesus i Sorrow. Od početka do kraja Greg je zapevao onako kako on ume, iz sveg glasa. Besmisleno je zato čak i zamišljati da će fanovi grupe Pulp, isti oni „obični ljudi“ u čiju slavu je ispevan istoimeni hit koji je bend vinuo u muzička nebesa moći ikad da preskoče sve sigurnosne ograde, izađu na binu i urlaju Common People sa frontmenom i tvorcem hita DŽarvisom Kukerom. Umesto toga, egzitovci su dobili artistički performans kakav i priliči jednoj muzičkoj zvezdi. Sa tamnim mrežama koje su visile sa vrha bine, sa impresivnim stroboskopom, veoma brižljivo osmišljenim efektima na bimu iza benda i DŽarvisom u crnom svilenom odelu, koji i dan-danas dobro izigrava Spajdermena, bend je pre ličio na grupu sa umetničkim težnjama, nego na lucidnu družinu iz kraja. Sve pesme izvedene su bez greške. I tu je bio kraj. Ovoj artističkoj vežbi mogla bi se prigovoriti pretencioznost samo da nije bilo DŽarvisovog, na savršenom engleskom: „Sad ću nešto da kažem na srpskom, al moram da se sagnem da pročitam“, čitanja sa papira na podu, a onda: „ždravo, ka-ko ste“ i smeh. Neki ekstremni fanovi skloni su da pomisle da je i sam nastup bio deo samoironije. Zvezde festivala su bili i Arcade Fire. Osvojili su svet na juriš, sada znamo i zašto. Prepoznatljivo zarazne pop melodije osvežili su sa dvanaest instrumenata, od klavira do harfe i doneli zvuke, sad već pomalo vremešnog, novog talasa ponovo u centar muzičke popularnosti. Ispostaviće se da ni pank nije mrtav! Znali su to dobro svi oni koji su pohrlili da čuju Nika Kejva, a zna to dobro i pomenuti gospodin. Živi nastupi su generatori žestine koja se kuva u duši svakog pravog pankera. Numere koje se izvode nikada ne zvuče kao na albumu, uvek su stotinu puta žešće, jer žestina ne može doći sa komada plastike. Na nastupima „izvođač“ i „slušalac“ postaju jedno. Zato je Kejv većinu egzitovskog nastupa proveo stojeći na sigurnosnoj ogradi, oslonjen na ispružene ruke fanova. „Govorim ovo tebi i tebi“, upirao je prstom u konkretne osobe iz mase koja ga je držala, urlajući im reči svojih pesama. Sve je ličilo na mahnitu propoved... Mala notica za raspoložene devojke koje idu uz imidž svake muzičke zvezde, pa i pankerske. Kada idete na Kejva ne trudite se da mu uvalite sopstvene brushaltere, ovaj ih sa mrzovoljom prihvata, kao da mu u tom trenutku to i nije tako potrebno, već obucite ono u čemu se osećate najudobnije i urlajte zajedno sa njim. Svoju inspiraciju na egzitovskom nastupu dobio je u vidu dugokose brinete u majici sa belom kragnicom, koja se na nečijim ramenima ispružila da ga dotakne, ali kao da nije smela. On joj je, zauzvrat, pevao kao nekad Kajli Minog, samo sada mnogo raspomamljeniji. Da li su to možda pokazatelji koliko je jedan bend dobar? DŽemirokvaj i Portished stoje tako rame uz rame sa Kejvom, jer su potpuno različitog muzičkog senzibiliteta izazivali slične reakcije onih koji su došli da ih čuju. Od večitog dečaka DŽej Keja mnogo se očekivalo. Poznate melodije i refreni zvučali su drugačije, svežije. Virtual Insanity, Going Deeper Underground, gotovo sve što je izvodio bilo je povod za mali džem sešn. Bas je smenjivao saksofon, fank razigranost benda prelazio je u soliranje DŽej Keja. Osmesi i radosno poskakivanje u ritmu, od bine sve do samog izlaza sa mejn stejdža. Da li to onda znači da je DŽamirokvaj najveća zvezda festivala ili je njegov nastup samo postavljen u „udarni dan“, subotu kada su došli svi „oni koji zbog obaveza ne mogu drugih dana“? Moguće da je malo kome od tih 12.000 stalo do odgovora na to pitanje. Sa druge strane, ko je očekivao isto toliko dupke pun mejn stejdž i ovacije na introspektivni minimalizam trip hopa, sledeće večeri... Nije ni sama Bet Gibons, pevačica Portisheda. Izgledala je pomalo zbunjeno, pomalo kao da joj je neprijatno posle ovacija koje je dobijala nakon svake izvedene numere. Ko bi još od današnje publike letnjih muzičkih festivala očekivao divljenje kristalnom glasu, koji proživljava svaki ton, izvodivši hipnotišuće Glory Box ili Roads. Pre su ličili na skupinu koja svira u svom omiljenom klubu negoli na festivalske zvezde. Onome ko je makar i jednom prošao kroz Petrovaradinsku tvrđavu u festivalskoj večeri nije moglo a da se ne učini da su na njoj skupljene sve vrste muzike koje postoje na svetu. Latino stejdž na kome i ispred koga se plesalo do jutra, Dens arena sa zvučnim di-džej imenima, Rege stejdž sa kojeg je muzika, zajedno sa prašnjavom kaldrmom i tezgama sa hranom i raznim drangulijama zaista činila Jamajku, i litre i litre piva... Šta se više može tražiti od jednog muzičkog festivala.