Nova siromašna država

Prošlog vikenda je Afrika dobila 54. nezavisnu državu, koja uskoro treba da postane i 193. članica Ujedinjenih nacija. To je Republika Južni Sudan, naftom bogati region, koji je januara ove godine, voljom 99 odsto učesnika referenduma, odlučio da se odvoji od Republike Sudan i krene sam da odlučuje o sudbini svojih između 7,5 i 9,7 miliona stanovnika (usled višegodišnjih građanskih ratova i progona, ne zna se tačan broj). A kakva sudbina čeka ovu istočnoafričku zemlju sa više od 500 naroda i etničkih grupa, od kojih su većina hrišćani ili poštovaoci mnogobožačkih tradicionalnih religija i gde je 73 odsto stanovništva nepismeno, jedna trećina od rođenja gladuje, a više od deset odsto dece ne dočeka ni petu godinu života? Ta sudbina, prema rečima eksperata na terenu, ne bi morala da bude loša, ako bi se oformila vlast i sistem koji bi krenuo u raspodelu jedinog nacionalnog bogatstva: ogromnih rezervi nafte. Već danas nekadašnja južna sudanska autonomna pokrajina godišnje od prodaje nafte dobija oko tri milijarde dolara – kad bi se taj novac, iz dodatnu inostranu pomoć, pametno uložio, rezultati bi mogli biti vidljivi, ali ne u kratkom roku. Ali za to je potrebno da međunarodna zajednica, a pre svega Ujedinjene nacije budu prisutne još mnogo godina, jer upravo zbog nafte bi ponovo mogao izbiti sukob sa moćnim muslimanskim režimom severnog dela sada razdeljene zemlje. Savet bezbednosti UN je već oformio mirovnu misiju za Južni Sudan (UNMISS) koja bi trebalo da ima 7.000 vojnika i 900 policajaca - za zemlju koja se proteže na 590.000 kvadratnih kilometara. Stvaranjem UNMISS prestao je mandat prethodne UN misije za jedinstveni Sudan, koja je delovala od 2005. godine. Međunarodna zajednica želi da omogući tranziciju vlasti, formiranje institucija nove države i izgradnju infrastrukture, ali možda joj je najvažniji zadatak da spreči nove ratne sukobe, kako između dve susedne države, tako i među odmetnutim plemenskim vođama, samoproglašenim guvernerima i razularenim paravojskama na jugu. Nova država će, radi opstanka, morati da sarađuje sa omrznutim severom, jer tuda prolaze jedini naftovodi do izvoznih luka i rafinerija. Ako se Kartum i DŽuba (glavni grad juga) ne dogovore oko transporta i deobe profita od nafte – eto novog razloga za rat. A tada ni plavi šlemovi (zna se iz iskustva) ne pomažu.