Nezainteresovani gledalac

Ako se ne računa jedna recenzija, do sada nisam pisao o Morisu Merlou Pontiju i njegovom glavnom delu Fenomenologija percepcije objavljenom kod nas još 1978. godine u tada čuvenoj filozofskoj ediciji „Logos“ u prevodu Anđelka Habazina. Jedno od ključnih dela savremene filozofije objavljeno je u „Galimaru“ 1945. godine. Nekoliko pikanterija vezanih za ovaj autobiografski podatak. Šta znači sama reč „pikanterija“? Nešto pikantno, jedan detalj, neku sitnicu, nešto izuzetno, zanimljivo, neobično i ko zna šta sve ne još...? Pokušaću da ih se prisetim redom i po značaju. Najpre je neobično to što ova metamorfoza fenomenologije u Merlo Pontijevoj interpretaciji nije ranije, mislim na jedan akademski pristup, privukla moju pažnju. Jer, neko ko veruje i tvrdi da je postfilozofija (jedno nesavremeno razmatranje u ničeanskom smislu), u stvari, postfenomenologija, pri čemu se ovo terminološko „post“ određuje kao svojevrsni „peščanik“ u filozofiji koju nije ni moguće pojmovno odrediti pošto je u pitanju osobenost i curenje samog vremenskog toka koji izmiče svesti ali ne i egzistenciji ili „svetu života“ kako je govorio Huserl. Huserl je fenomenologiju video kao transcendentalnu fenomenologiju, kao kontinuitet filozofskog transcendentalizma koji se od Kantovog razlikuje utoliko što se intuitivno primenjuje na „svet života“. Ovaj spor između nemačke i francuske filozofije, odnosno filozofije i postfilozofije je stoga ono što se nastavlja u Fenomenologiji percepcije imajući u vidu status samog filozofa koji kod Pontija postaje ovaj „nezainteresovani posmatrač“, odnosno, „nepristrasni posmatrač“ kako je ovu reč preveo Anđelko Habazin. Verujem da je moj prevod bolji i bliži originalu imajući u vidu „fenomenološki pozitivizam“ (sintagma je Merlo Pontijeva) kojim Merlo Ponti zamenjuje izvorni Huserlov fenomenološki idealizam, kao da ove dve „fenomenologije“ dele decenije a ne samo nekoliko godina od Huserlove smrti (1938). Drugim rečima: „fenomenološki pozitivizam“ je, u stvari, egzistencijalizam. Fenomenologija percepcije je prema tome ozbiljna revizija originalne Huserlove fenomenologije. Revizija koja počiva na razlici svesti (subjekta) i opažaja ili percepcije. Jer, ono što je izvorno i utemeljujuće više nije um nego opažaj, odnosno, samo telo, kome tek Ponti, odnosno, egzistencijalizam - pogrešno se uzima da je Sartr „osnivač“ egzistencijalizma ( šta ovde znači „osnivač“?) - poklanja punu pažnju. I to u toj meri da je prvi deo Fenomenologije percepcije u celini posvećen telu: od tela kao objekta mehanicističke fiziologije i same fiziologije živaca (nerava), prostornosti vlastitog tela, sinteze vlastitog tela, preko tela kao „polno određenog bića“, odeljak u kome Ponti raspravlja o muškoj impotenciji i ženskoj frigidnosti do tela kao izraza i govorne reči, jer „telo ne pretpostavlja već ostvaruje misao“. Ovde ne postoji nikakav um, svest ili logos koji prethodi percepciji koja je u tom smislu izvorna fenomenološka evidencija. Ejdetska redukcija zato prema Pontiju nije redukcija biti ili suština nego redukcija koja tek otvara jedno „idealističko polje za samu egzistenciju“. U tom smislu ona nije redukcija biti, pošto „potreba čistog opisa isključuje isto tako postupak refleksivne analize kao i onaj naučnog objašnjenja“. Kao da se Merlo Ponti vratio na Pitagorino shvatanje filozofa kao (ovog) „nepristrasnog posmatrača“, gledaoca čudesnih prizora sveta. Jer, bez ovog svetskog vašara nema ni filozofije ni filozofa. Nema napretka u filozofiji. Ipak, ništa se u postfilozofiji ne može razumeti bez ovog preokreta prema egzistenciji koji se posle Huserla dogodio u fenomenologiji zahvaljujući Pontiju i Sartru. Kad kažem postfenomenologija mislim, dakle, na ovu egzistencijalnu fenomenologiju ili fenomenološki egzistencijalizam koji je svakako jedna od staza koja vodi u postfilozofiju. Ali, to je još uvek filozofija a ne savremeni vašar zombija koji provode dane na internetu. I to bez percepcije. Jer, “nezainteresovani posmatrač“ ovog „đubrišta“ ne vidi ništa. To samo znači, kako je pisao Ponti, da je „za filozofiju svet prizor i da joj je potrebno polje idealiteta“. Ali, ovog prizora nema na internetu. Nisam mislio da pišem o internetu. Omaklo mi se. Nema filozofije na internetu. Nema ni postfilozofije.