Problem

Evo ga jedan, na primer, problem – tokom leta nemam o čemu da pišem. Tačnije, skoro da nema nekakvih aktuelnosti koje bih mogla da pratim. Još preciznije, nema ni mesta na kojima može da se sprovodi taj noćni život o kome treba da pišem. Evo, završio se Egzit, vratili smo se u Beograd i za ovih poslednjih nedelju dana uspela sam jednom da puštam muziku i još dva puta da izađem. Svaki put na jedno te isto mesto, i naravno tri večeri gledala jedne te iste ljude. Uz izuzetak nekih izgubljenih stranaca avanturista koji još uvek nisu uspeli da krenu kući posle festivala. “Nemamo izbora” – kaže jedan moj prijatelj. Pa, rekla bih da nije problem u izboru nego u nama. Tih nekih nas ima, recimo, oko jedan posto. Možda čak i manje, a ovih nekih drugih ima (računam), pa… 99 odsto. Za sve njih postoji toliko izbora! Splavovi na koje će izaći i čak pomisliti da su neviđeno kul i urbani, dok mi prvi tamo izbegavamo i da prolazimo. Ti drugi mogu da izađu i u narodnjačke klubove koji ne nude nikakav lažni osećaj kulosti i andergraunda, a ova većinska publika će se i dalje istim intenzitetom provoditi. Ti drugi mogu da izađu na još najmanje sto različitih mesta između ove dve krajnosti koje sam spomenula. Za njih su napravljeni svi kafići na Obilićevom vencu i u Strahinjića bana, to jest, kad malo bolje razmislim, sve je njihovo. Naš je problem što se ne uklapamo i što ne pratimo nacionalne trendove i što smo toliko malobrojni da nas se tretira kao grešku u sistemu. Svi ti neki mi smo strano telo koje sistem pokušava da izbaci. Pa, tako za nas postoje jedno tri-četiri bara u koje možemo da odemo i jedan do jedan i po klub u koji možemo da izađemo. Pa i tamo od silne dosade da se žalimo kako nam nešto fali i kako muzika nije dovoljno dobra. I tamo da srećemo istih sto ljudi koje viđamo poslednjih deset godina i da nas pri svakom susretu pritiska taj teret informacija iz zajedničke prošlosti. Normalno, u takvim okolnostima teško je opustiti se, tako da je ono što mi smatramo zabavom veoma diskutabilno u nekim realnim parametrima zabave. Subjektivni osećaj tih nekih malobrojnih i drugačijih nas koji daju sebi za pravo da misle da su bolji od ovih drugih je da živimo u selu. Izlazimo u jednu diskoteku, srećemo se u tri kafića, živimo u pet blokova, biramo kojim putanjama ćemo da hodamo. Imamo lažni osećaj velikog grada, koji nam samo komplikuje život svojom geografskom rasprostranjenošću. Vrelo leto u Beogradu. Veliko iskušenje.