Jarbol u Vidovu

Sanjao sam kralja Aleksandra, da, Kralja Oslobodioca. Otkud sad pa on!? Valjda zato što sam, za potrebe romana, opisivao u sitne sate, i u sitna creva, događaje marseljskog atentata. Ali, u snu nije bio u paradnoj uniformi kao onda u Marselju, već u nekom crnom smokingu, a sa belim, masonskim rukavicama. U desnoj ruci držao je crni štap na čijem vrhu se sklupčala srebrna gnostička zmija i gutala je sama sebi rep, baš kao ona zmija na minđuši Simona Čudotvorca, ljutog rimskog protivnika Isusa Hrista... A kralja Aleksandra i u mom snu jeo je rak, ali, ipak, nisu ga pustili da umre prirodnom smrću. Morao je da bude kažnjen atentatom za atentat na princa Ferdinanda u Sarajevu, a u kome je, i te kako, učestvovao... Zurim, u gluvo doba, u suvoplaninsku punu mesečinu koja se prosula po mom Vidovu, i, prisećam se da mi je mati pričala da je, uoči atentata, kralj Aleksandar dolazio u Belu Palanku, u otvorenom kabriolet automobilu i da su zadnji točkovi propali kroz trule grede Bulskog mosta, tako da su kralja u nevolji izvlačili belopalanački volovi... Kada je svanulo, sa Saškom sam, iz Vidova u Belu Palanku sleteo. Na putu za gimnaziju “Nikite Remizijanskog” prelazimo preko Bulskog mosta gde je kralj propao, a ispod mosta Mokranjska reka teče ka Nišavi. Tu su nekad žene rublje prale i mlatile grsnice a što je, i te kako, mamilo i omamljivalo ribe pa smo ih, lako, rukama hvatali. Eh, tako su se i slovenske duše, omamljene besedama episkopa Nikite, ovde, u Remizijani, na hrišćanski mamac hvatale i na suvom su, u samrtnom ropcu, zevale, zevale... A šta ćemo, pak, u gimnaziji “Nikete Remizijanskog”? Kako, šta ćemo? Tamo Saška igra tenis sa Urošem Andrejevićem, za koga ćete jednog dana možda i čuti. Jer, Vimbldon, sve više, postaje srpska kuća, pa i Saška, već, daje autograme po Beloj Palanci, jer, za koju godinu, i na Rolan Garosu biće oko nje velika gužva; ne samo zbog ubitačnog forhenda, već i zbog arijskog plavog oka kakvo nema ni Šarapova. Od Dragana Krstića uzimam ključeve za teniske terene, kad, reč po reč, stignemo, prvo, do mog Mladena Protića koji je, je l` da, radeći u Crvenom krstu u Bernu raskrinkao lopovluke predsednika vlade u izbeglištvu, Nikole Pašića. Onda mi direktor Krstić potura “Belopalanački zbornik” u kome je njegov prilog o g. Antoniju Mladenoviću, učitelju, narodnom prosvetitelju i sakupljaču narodnog blaga iz belopalanačkog kraja. A i taj g. Mladenović radio je, za vreme Prvog svetskog rata, u ženevskom Crvenom krstu, dakle, u isto vreme kada i moj Protić u Bernu. E, sad, Protić nigde ne spominje g. Mladenovića, ni po dobru ni po zlu. Listam “Belopalanački zbornik”, i, na šta ću naleteti! Na prilog Slobodana Janjića pod naslovom “Poseta kralja Aleksandra Karađorđevića Beloj Palanci 1933. godine”!!!? Sinhroniciteti, Jungovi sinhroniciteti! Od njih se, bajo, ne možeš otresti, naravno, ako su ti čakre produvane i ako imaš malo soli u lobanji. Ah, kako je samo dirljivo svedočenje Aleksandra Janjića Bene! Bilo je to veliko razočaranje kada se kao belopalanački đak sreo sa kraljem. Evo te ispovesti: ”Na slici iza učiteljičinog stola imali smo veliku sliku kralja Aleksandra, u boji... Na glavi divna šapka sa perjanicom, obučen u crveni mundir sa pletenim zlatnim naramenicama, leva strana grudi puna medalja i ordenja, lep šareni opasač, sa leve strane opasana sablja, divne plave čakšire i crne lakovane čizme... A ovaj čičica što uđe u učionicu, u desnoj ruci drži drveni štap, u levoj drži šešir... a prašina ga je sveg uprašila.” K. G. Jung sa lulom u ustima seiri: ”E, pa ne mogu svi srpski vladari da budu lepi i snažni kao Boki Kluni na Vimbldonu i da su preplanuli, a da nisu prašnjavi, mada nema prašine na Brionima gde Boki sa pijanistom Josipovićem i ovima iz Bosne kao da počinje da pravi neku novu balkansku državu, smešniju i od Kraljevine Jugoslavije. Bajdvej, strepim i od novih atentata, od novog rata masonskih loža. Jer, evo srce Ota fon Habzburga iz Beča se seli u opatiju Panonhelma u Mađarskoj e da bi se ponovo omeđila austrougarska država... Kapiraš?” Blenem u mog gurua iz Švice kao tele u šarena vrata, a Urošev otac, Vlada, vozi nas sa treninga na Divljansko jezero. Plivam sa Saškom, kad, u daljini, vidim vikendicu sa jarbolom i srpskom zastavom! Srce mi zaigra, jer setim se Švajcarske! U svakom dvorištu na jarbolu vijori se švajcarska zastava! Beli krst na crvenoj podlozi. Ah, kako je samo dirljiva ta lojalnost Švajcaraca svojoj državi! Te noći, kada sam posle roštilja i Nikolinog vina u dubok san potonuo, moja Crna mi je sa Kumove slame ovako govorila: ”Moraš u Vidovu da digneš zastavu na jarbol! Ali, ne ovu sa grbom Nemanjića i Karađorđevića, već zastavu arijskog Nepobedivog Sunca! Jer, Evropska unija se polako raspada i vratiće se vreme snažnih nacionalnih država! Eto, zato si i sanjao kralja Aleksandra u jadnom prašnjavom smokingu.”