Krvavi pir koji je uplašio Evropu

Anders Bering Brejvik se svojim javnim načinom života nije isticao od vršnjaka i velike većine stanovnika jedne od najbogatijih i najuređenijih zemalja sveta. Ali je zato više godina vodio dvostruki, virtuelni život, koji je stavio na internet pre nego što je u crni petak, 22. jula, krenuo da ispuni svoju istorijsku misiju – da u opsesivnoj mržnji prema “islamu, marksizmu, multikulturalizmu i ostalim bolestima dekadentne demokratije” kazni nevine ljude, svoje sunarodnike, većinom tinejdžere koji nisu ni zakoračili u život. Najhladnokrvnije je više od sat i po pucao po preplašenim devojkama i mladićima, okupljenim u letnjem kampu vladajuće Radničke partije na ostrvu Utoja, ubivši pri tome 68 omladinaca. A da bi sebi olakšao taj zločin, ovaj samozvani “vitez templar” je pre akcije na ostrvu daljinski detonirao auto-bombu, sa 600 kilograma eksploziva, ispred sedišta omrznute vlade u strogom centru Osla. “To je bila klasična diverzija, da se pažnja policije skrene sa pravog cilja”, rekao je za NIN jedan iskusni bivši kontraobaveštajac. U eksploziji je ubijeno osmoro ljudi a ranjeno na desetine, razoreno je više vladinih zgrada i uništen je i biro premijera Stoltenberga. U tradicionalno tihom i mirnom Oslu, kome mnogi zameraju provincijalni duh, zavladala je panika. Prvi put posle Drugog svetskog rata na ulice su izašli do zuba naoružani policajci i vojnici, koji su blokirali centar. Viđena su i oklopna vozila i oprema koju armija nije pokazivala čak ni prilikom svečanih parada. Norveška, u čijoj se prestonici dodeljuje Nobelova nagrada za mir, poznata i cenjena po svojoj otvorenosti, tolerantnosti i demokratičnosti, surovo je istrgnuta iz letnje idile i sada vlast i javnost traže odgovore na brojna pitanja, a najviše na sledeće: šta je jednog obrazovanog, dobrostojećeg mladog čoveka navelo da upadne u mrežu najgroznijih ideologija našeg doba: ekstremne ksenofobije, radikalne desnice, mržnje prema islamu i čak veličanju optuženih za najteže ratne zločine u Evropi, kao što je Radovan Karadžić. “Mirni komšija” je dete razvedenih roditelja. Sa ocem, koji se od njegove majke razveo ubrzo po njegovom rođenju i danas živi u Francuskoj, nije imao kontakt od svoje 16. godine. “Tata nije podnosio moju tadašnju fazu pisanja i crtanja grafita”, napisao je zločinac u svom “manifestu”. Otac, koga sada čuva policija, izjavio je norveškim novinama da je Anders bio “običan dečko, ali veoma zatvoren i tada se nije interesovao za politiku”. A da je doista bio “zatvoren” posebno u odnosu prema drugom polu masovni ubica je i sam priznao: dugotrajne veze sa devojkama bi mogle da ugroze njegovu “operaciju”, pa ih je izbegavao. “Što se devojaka tiče, bilo ih je pokatkad, naročito sada, kada sam fizički izuzetno jak i kad se osećam fantastično”. Poznato je da se ovaj usamljenik manijački bavio fitnesom i bodi-bildingom i da je uzimao razne steroide. U svom manifestu je čak priznao da je uštedeo novac da bi platio skupu prostitutku pre nego što krene “u misiju”: “Od budžeta za moju akciju izdvojio sam 2.000 evra koje ću da potrošim na visokokvalitetni eskort-model nedelju dana pre izvršenja misije”. Nije poznato da li je to i uradio. Ono što se zna jeste da je Anders od 2009. godine bio aktivan na neonacističkom švedskom internet-forumu Nordisk. Na njemu redovno diskutuje i četuje 22.000 registrovanih rasista, neofašista i ekstremnih desničara o temama kao što su “bela, arijevska vlast” i o načinima borbe protiv demokratije, koja rasprodaje tradicionalne vrednosti “više rase”. Ove podatke je objavila švedska antirasistička monitoring grupa Expo, koja prati desničarske aktivnosti i koju je osnovao pokojni Stig Larson, autor svetski poznate bestseler krimi-trilogije Milenijum. Sada skandinavske policije, ali i istražni organi u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, saopštavaju da valja “pročešljati” te fašistoidne forume i videti da li je norveški monstrum imao i bliže kontakte sa međunarodnom desničarskom scenom, iako on stalno ponavlja da je delao sam. Doduše, pred istražnim sudijom u ponedeljak je priznao svoje zločine, izjavivši da nije kriv, kao i da su i dalje “dve ćelije” na slobodi i aktivne. Da li je to samo ometanje istrage ili je ovaj samohvalisavi zločinac doista deo neke veće zavere? Nezadovoljstvo javnosti što je maksimalna zakonska kazna za masovnog ubicu svega 21 godina zatvora, primorala je državno tužilaštvo da razmisli o preformulisanju optužnice. Kako je saopšteno u utorak, Brejvik bi mogao da bude optužen za zločin protiv čovečnosti, za šta mu preti i do 30 godina robije. Da su neofašističke ideje dosta raširene među mladim Skandinavcima, nije ništa novo. O njima, i njihovim navodnim i stvarnim vezama sa policijom, pisao je i poznati norveški autor krimi-romana Jo Nesbo. Ali, vlasti su stalno okretale glavu od desne opasnosti. Pre “krvavog petka” u Norveškoj, zapadnoevropske bezbednosne strukture su, doduše, primetile porast ekstremno desničarske propagande, ali su procenile da je verovatnoća nekog većeg terorističkog napada sa te strane u opadanju. Europol, policijska organizacija Evropske unije, u najnovijem izveštaju o opasnostima od neofašističkog terorizma, aprila ove godine, pisala je sledeće: “Nedostatak kohezije, nizak nivo opšte koordiniranosti desničarskih terorističkih i ekstremističkih grupa, mala podrška javnosti i efikasne operacije policije i sudstva… dovele su do osetnog slabljenja desničarskog terorizma”. Ipak, Europol konstatuje da desničari sve više koriste internet da bi se približili mladima, kao i da su u svojim aktivnostima sve profesionalniji. Ukazuje se na to da bi, usled nemira u arapskom svetu, povećani broj imigranata iz tih zemalja mogao da pojača aktivnosti ekstremnih desničara. Evropski policijski vrh upozorava na kraju da, iako opasnost od desničarskog terorizma opada, ove organizacije predstavljaju opasnost po članice Evropske unije. Zapadnoevropsku ilegalnu ekstremno desničarsku scenu karakteriše nejedinstvo i suprotstavljeni stavovi, ocenjuju stručnjaci. Dok se, na primer, Brejvik sam opisuje kao antinacista i pristalica Izraela - saveznika u njegovom krstaškom ratu protiv islama, dotle drugi skandinavski ekstremisti zastupaju tvrdokorne antisemitske i neonacističke stavove. Neke grupe podržavaju, kao što to čini norveški monstrum, hrišćanski konzervativizam, dok se druge proglašavaju novorođenim vikinzima koji slede drevne nordijske bogove i mitove. Širok je spektar političkih partija u zapadnoj Evropi koje zastupaju stavove zbog kojih je mladi Norvežanin postao masovni ubica: od Nacionalnog fronta u Francuskoj, preko holandske Slobodarske partije, koja islam poredi sa nacizmom, do norveške Naprednjačke partije, čiji je član i omladinski funkcioner svojevremeno bio Brejvik. I dok su u prošlosti ovakve stranke bile skoro izopštene iz društva i važile za parije, one su u međuvremenu širom Evropske unije postale politički mejnstrim, pa čak podržavaju neke vlade ili se spremaju da preuzmu vlast. Stoga ne čudi da su sve one najhitnije i najoštrije osudile masakr nevinih u Norveškoj, distancirale se od svog idejnog istomišljenika i zahtevaju za njega “nemilosrdnu kaznu”, kako je izjavila Marin Le Pen, predvodnica Nacionalnog fronta, inače treće po snazi partije u Francuskoj. Ove desničarske i ekstremno desne partije, koje su širom Evrope u napredovanju, distanciraju se od ovakvog “nasilnog i bolesnog uma i usamljenog ludaka” (kako stoji u njihovim saopštenjima) jer ne žele da kvare svoj imidž kod potencijalnih, ali i dalje umerenih birača. A pitanje za partije centra ili levice glasi: kako se može smanjiti sve jači uticaj desničarskih populista? Najlakše bi bilo eliminisati sve imigrante, predstavnike drugih rasa, vera i kultura – ali to nije izvodljivo. Imigranti su već decenijama deo Evrope, kao što su to i najrazličitiji narodi koji vekovima naseljavaju kontinent i koji su, posle silnih surovih ratova, čini se, naučili da žive zajedno i mirno jedni pored drugih. Ako se išta poučno može naučiti od norveške tragedije, to je da se domaći oportunisti i prodavci mržnje i nasilja moraju tretirati kao isti bezbednosni rizik, kao i oni koji dolaze izvan Evrope - na primer islamski ekstremizam. Protiv terorizma se mora boriti, bez obzira na to kakve ideološke korene on ima, upozoravaju ovih dana liberalni skandinavski komentatori. Ali, desničarska scena Skandinavije, najbogatijeg dela kontinenta, tome se suprotstavlja. Tako se ultrapopulistički norveški naprednjaci bore za “čistotu” nacionalne kulture boreći se protiv muslimana i multikulturne politike socijaldemokrata, ali za monstruma sa ostrva Utoja nisu ni oni bili dovoljno radikalni. Naprednjaci su najveći uspeh postigli na izborima 2009, kada su dobili skoro 23 odsto glasova, ali im popularnost opada i podrška je pre masakra od prošlog petka iznosila tek 14,5 odsto. Anders Brejvik je komunicirao i sa švedskim rasistima i ksenofobima, preko sajta Nordisk, koji je, prema podacima švedske državne bezbednosti, glasilo naročito nasilnih desničara. Ekstremno desna, populistička partija Švedski demokrati (SD) od prošle godine ima poslanike u nacionalnom parlamentu, nakon što su osvojili 5,7 odsto glasova. NJihovo rešenje problema imigranata iz “neprijateljskih kultura” je jednostavno: “useljavanje je poplava našeg ognjišta, a to se rešava zatvaranjem ventila”. Poseban slučaj je Danska, gde ekstremističko-ksenofobična Danska narodna partija još od 2001. godine povremeno omogućava većinu konzervativno-građanskoj vladi. Usled toga je skoro čitava politička scena nekada uzora tolerantne demokratije skliznula nadesno, kako retorički, tako i programski. Jedino se još levičarske partije tome suprotstavljaju. Monarhija je radikalno promenila svoju nekadašnju liberalnu politiku prema strancima, uvela je jednostrane kontrole na šengen-granici prema Nemačkoj i pooštrila zakone o strancima. Time je ugrozila jedno od načela Evropske unije: slobodu kretanja. Ali su već prethodno desničari ugrozili jedno od načela ljudskosti: pravo na život. Tomas H. Eriksen ZA NIN: Islamofobni nacionalista „Ovaj zločin je delo pojedinca, bez povezanosti sa nekom institucijom. Organizovani desni ekstremizam danas u Norveškoj praktično ne postoji. Međutim, postoji vrlo aktivna islamofobična scena na internetu, koja koristi blogove, veb stranice i Fejsbuk, gde se ističe da je norveška elita izdala narod time što je u zemlju pustila previše muslimana. Često inspirisani paranoidnom “eurabijskom” literaturom, oni veruju da muslimani planiraju da preuzmu vlast, i da je vreme da se pripremimo za krstaški rat. Žao mi je što moram da kažem da ovakvi stavovi danas nisu neuobičajeni, a povremeno se pojavljuju i u mejnstrim štampi. Ovo je bio Brejvikov ideološki svet, mada je on otišao mnogo dalje nego što je bilo ko, uključujući i njegove prijatelje iz sajber prostora, mogao i da sanja. Jednom rečju, ovo je bio napad na multikulturnu Norvešku u ime etničkog nacionalizma. Mada ekstreman, on odražava tenziju koja postoji u društvu, i koja izgleda da je u porastu, između ljudi koji prihvataju različitost, i ljudi koji je mrze. Populistička Progresivna partija (koja dobija oko 20-25 procenata glasova birača) izrazito je antiimigrantska, ali slični stavovi se mogu naći i u drugim partijama. (Autor je profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Oslu) Manifest zla Devet godina je Brejvik sklapao svoj manifest “2083 – evropska izjava o nezavisnosti” i na 1.511 strana, na engleskom jeziku, izložio motive svog krstaškog pohoda protiv “multikulturalizma, marksista i muslimana”, koje optužuje za sve probleme Starog kontinenta. U tom pisaniju, osim sopstvenih “misli” i dnevničkih zapisa, ima mnogo delova preuzetih od drugih, njemu sličnih autora, koje karakteriše ostrašćena mržnja prema različitostima i strancima, prezir prema levičarima i liberalima i egocentrična megalomanija. Svoj manifest je postavio na internet neposredno pre nego što će krenuti da izvrši svoju “misiju” i uđe u istoriju kao počinilac najkrvavijeg zločina u Norveškoj posle Drugog svetskog rata. Citati: “Proveo sam više godina pišući, istražujući i skupljajući informacije i pri tome sam potrošio veći deo teško stečene imovine (oko 300.000 evra). Za to ne tražim nikakvo obeštećenje, jer to je vama poklon od jednog zemljaka.“ „Multikulturalizam (kulturni marksizam/politička korektnost) je osnova za uznapredovalu islamsku kolonizaciju Evrope pomoću demografskog rata (koji sprovode naše sopstvene vođe).“ „Da bismo uspešno probili kulturno-marksističku/multikulturnu medijsku cenzuru, moramo sprovoditi znatno brutalnije i uzbudljivije operacije, koje će zahtevati žrtve. Da bi taj napad dobio na značaju, moraju se vršiti atentati i upotrebiti oružja za masovno uništenje.“ „Nikada pre u mom životu nisam imao osećaj da činim nešto tako značajno, kao ovo što sada radim, uprkos nepostojanja moralne podrške mojih osnivačkih partnera ili ostalih otporaša.“ „Mislim da će ovo biti moje poslednje javljanje. Danas je petak, 22. juli, 12.51 sati.“ o srbima: U svom manifestu i na veb-sajtu i Fejsbuku je Brejvik veoma često pominjao i Srbiju i neke Srbe. Tako je 4. 12. 2009. zapisao: „Veliki delovi Srbije su danas zabranjene zone (no-go zone) za nemuslimanske Srbe (Kosovo).“ O Kosovu je 1. 12. iste godine pisao kako je procenat muslimana sa 40 odsto (1900), preko 79 odsto (1971) sada skočio na 93 odsto (2008). Pri tome se poziva na sajt „serbianna.com“ i na tamošnjeg kolumnistu „Savicha“. Nešto ranije je pisao da su „Srbi žrtve demonizacije“ i da „islamska okupacija Balkana mora prestati“. NJega je „iznerviralo marksističko-levičarsko bombardovanje Srbije 1999“, samo zato što su se „hrišćanski Srbi suprotstavili muslimanskim Albancima“. „NATO je silom oterao srpske snage i tako pomogao islamskoj terorističkoj organizaciji UČK da osvoji Kosovo.“ Za njega Radovan Karadžić, za koga je napisao da bi jako voleo da ga upozna, nije ratni zločinac. „Takozvani Bošnjaci i Albanci su decenijama sprovodili demografski rat (indirektni genocid) protiv Srba. Karadžić je muslimanima u srpskoj Bosni ponudio da promene veru ili da napuste zemlju (što je standardna ponuda koju hrišćani dobijaju u mnogim muslimanskim zemljama). Čak je ponudio muslimanima i neke enklave. Kada su oni to odbili želeo je silom da ih deportuje. Kada je NATO to onemogućio on je naredio da se bori protiv ljudi koju su to odbili, što je njegovo suvereno pravo i odgovornost kao jednog od glavnih vođa srpskih snaga. Tu se nije radilo o etničkom pitanju već o oslobađanju zemlje genocidne mržnje ideologije poznate kao islam. Ja osuđujem zločine protiv Hrvata kao i njihove zločine, ali zbog njegovog napora da Srbiju oslobodi islama on će uvek biti smatran i zapamćen kao časni krstaški ratnik i evropski ratni heroj. A NATO nije ništa drugo nego ratni zločinac.“ Eksploziv od đubriva Mada u svom manifestu tvrdi da je pripreme za masakr počeo još 2002. godine, pokrećući privatni biznis kako bi skupio novac potreban za eksploziv i oružje, A. B. Brejvik je naposletku imao žalosno lak posao da nabavi ono što mu je bilo potrebno za pokolj. Držanje vatrenog oružja u Norveškoj nije kontroverzna tema, i brojni su građani koji se bave lovom ili streljaštvom. Da bi Norvežanin dobio dozvolu za držanje sportskog oružja, potrebno mu je da prođe devetosatni kurs bezbednog rukovanja, da se učlani u streljački klub, sačeka šest meseci i dobije klupsku preporuku, koju policija obično odobrava. Eksploziv pravljen od đubriva, to jest od kombinacije amonijum-nitrata i dizela korišćen je u terorističkim napadima mnogo puta pre nego što ga je u tu svrhu iskoristio Brejvik. Upotrebljavale su ga IRA i ETA, a Tim Mekvej, američki veteran je 1995. takvim eksplozivom ubio 168 i ranio 450 ljudi u Oklahomi. Brejvik je nabavku đubriva i drugog potrebnog materijala lako mogao da opravda jer je bio vlasnik farme za uzgajanje voća i povrća, koju je osnovao upravo kao pokriće. Posle je trebalo samo da sklopi eksplozivnu napravu, a instrukcije za to se mogu naći i na internetu. Zov ideja superiornosti Marko lovrić Dobro je biti Norvežanin. Sjajno je, štaviše, imajući u vidu da Norveška i ove godine, kao i prošle, stoji na vrhu Indeksa ljudskog razvoja, tabele kojom Ujedinjene nacije rangiraju kvalitet života koji nude svetske zemlje. Norvežanin može da računa na socijalnu brigu daleko iznad one koju bi čovek od kapitalističke države smeo da očekuje, na drugi najveći BDP po stanovniku u Evropi, na nezaposlenost manju od 3,5 odsto, na jedan od najbolje plaćenih radnih časova u svetu i na jednu od najmanjih razlika između bogatih i siromašnih na planeti. Smešno imenovani, ali uvek naširoko citirani Indeks propalih država američkog Fonda za mir više puta je proglasio Norvešku najfunkcionalnijom i najstabilnijom državom na svetu. Ništa od ovoga, međutim, nije spaslo Norvešku od terorizma ekstremne desnice. Psihijatri će u Andersu Beringu Brejviku možda pronaći sociopatu, a mnogi dobri ljudi požuriti da prihvate to utešno objašnjenje njegovog nepojmljivog zločina, ali je i sociopati za ubistvo potreban razlog. Brejvika je razlozima snabdelo ekstremno desno krilo političke filozofije, čije paranoidne teorije zagađuju svaki ćošak našeg kontinenta, ma koliko „sretan i prosperitetan“ bio. Mada je čuvena politička podela na levicu i desnicu postala veoma konfuzna – i pogotovo se kao levica prodaje svašta što sa idealima levice veze nema – ekstremnom desnicom se i danas uglavnom nazivaju ideologije koje počivaju na veri da je određena rasa, nacija, religija ili kakav drugi slučajan ljudski skup superioran i pozvan da dominira drugima. Toj superiornoj slučajnosti, međutim, dominaciju pokušavaju da ospore zle inferiorne slučajnosti, te joj raj nadmoći nije garantovan i za njega se mora izboriti. Jednostavnije rečeno, ekstremna desnica je i danas splet bezumnosti koji ljudima lišenima individualnih vrednosti u zamenu nudi izmišljene kolektivne. Još opasnije, ekstremna desnica i danas spremno nudi izmišljenog krivca nezadovoljnima. Čoveku koji život provodi u brizi za ekonomski opstanak ekstremna desnica na pladnju pruža Jevreje, crnce, muslimane, Azijate, imigrante kao odgovorne za njegovo tegobno postojanje. Evropljani su se pokušavajući da prežive tešku zimu 1945. godine u ruševinama svojih gradova mogli tešiti nadom da su barem ludilo nacizma i fašizma prošlost. Ta je nada opstala dvadesetak godina, ali nakon toga se njena šupljina pokazala u svoj golotinji. Ne postoji bolji primer terorizma ekstremne desnice od „Godina olova“ koje su pretile da razore Italiju tokom sedamdesetih. Kada se povede priča o evropskom terorizmu sedamdesetih, ljudi će se gotovo bez izuzetka prvo setiti onog levog. Za Frakciju crvene armije, Andreasa Badera, Ulrike Majnhof, Gudrun Enslin, ili – kada već govorimo o Italiji – za Crvene brigade i kidnapovanje i ubistvo Alda Mora čuo je svako. Pominjanje organizacija poput „Ordine nuovo“ ili „Nuclei armati rivoluzionari“, ili imena Valerija Fjoravantija i Frančeske Mambro, međutim, često će izazvati upitne poglede. A to su neofašisti koji su 12. decembra 1969. ubili 17 i ranili 88 ljudi podmetnuvši bombu na trgu Fontana u Milanu. Koji su 28. maja 1974. ubili osam i ranili 90 ljudi aktivirajući eksploziv tokom antifašističkog mitinga na Pjaca dela Lođa u Breši. Koji su 4. avgusta iste godine ubili 12 i ranili 48 ljudi raznevši voz na liniji Bolonja – Firenca. I koji su 2. avgusta 1980. izveli najgori teroristički napad u posleratnoj Italije, aktivirajući bombu na krcatoj železničkoj stanici u Bolonji. NJihovo bezumlje tada je glavom platilo 85 ljudi. Među njima je bilo sedmoro mlađih od 14 godina. Ranjeno je više od 200 ljudi. Priča o konačnoj političkoj pozadini ovih zločina suviše je, izgleda, kontroverzna i za ovu generaciju, te je daleko od zaključene. Paolo Emilio Tavijani, italijanski ministar unutrašnjih poslova tokom „Godina olova“, samo je jedan od ljudi koji su priznali da je italijanska država za planirane napade znala, ali da nije ništa učinila da ih spreči, kao i da je namerno za njih pokušala da okrivi levicu. U razgovoru za novine neposredno pred smrt Tavijani je rekao da je siguran da je ubice bombama snabdevala CIA. Današnje države Evrope verovatno ne sarađuju sa ekstremnom desnicom, ali masakr u Oslu rečito svedoči o tome koliko njihovo ponašanje može da ide naruku desničarskim fanaticima. Opsednute terorizmom islamskih fundamentalista i molotovljevim koktelima ekstremne levice, svoju ubilačku desnicu su, izgleda, počele da prepuštaju zaboravu. Kako drugačije objasniti činjenicu da je Europol ove godine mogao ponosno da objavi kako Evropa u 2010. nije imala nijedan desničarski teroristički napad? U godini u kojoj je Švedska, poput Norveške, država u kojoj „takvo nešto ne može da se desi“, zabeležila više od pet hiljada incidenata mržnje, od kojih je gotovo četiri hiljade bilo motivisano rasizmom ili ksenofobijom, a gotovo petina uključivala fizičko nasilje? Terorizam, treba podsetiti, nije samo akt fizičkog nasilja, već svaki pokušaj da se pretnjom ili silom postigne određeni politički cilj. Razume se da nisu svi napadači pripadali ekstremnoj desnici, ali čovek koji je osumnjičen da je od oktobra 2009. do oktobra 2010. u 15 navrata pucao na imigrante u Malmeu, ubivši jednu ženu i ranivši više ljudi – a koga je Europol nekako zaturio u svojoj statistici – najverovatnije jeste. Ne postoji država Evrope koja nema svoju ekstremnu desnicu. Broj organizacija nije poznat, ali je upečatljivo da je jedno špansko istraživanje svojevremeno pronašlo da ih samo u toj zemlji ima 40. Mada ovaj bolesni organizam ima raznovrsne pojavne oblike, od rasističkog, preko nacionalističkog, do verskog, i brojne njegove glave ne moraju nužno međusobno da se slažu, svaku njenu partiju ili pokret povezuje deljenje čovečanstva na više i niže oblike života. A nema potrebe podsećati da je ova besmislena filozofija odavno i deo evropskog parlamentarnog života. Evropski parlament imao je i čak i parlamentarnu grupu radikalne desnice pod tipično desničarski fraziranim imenom „Identitet, tradicija, suverenitet“. Činile su je neofašistički italijanski Plamen trobojke, ksenofobna bugarska Ataka, srodna Velika Rumunija, Socijalna alternativa Musolinijeve unuke i sledbenice Alesandre i Flamanski interes koji imigrante prihvata samo ako se asimiluju. Ovaj ugledni skup, naravno, nije mogao proći ni bez Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pena i Slobodarske partije Austrije. Slični fanatici, doduše van parlamenta, mogu se zateći baš na svakom delu kontinenta na kome ih niko ne bi očekivao. Švedska ima militantni neonacistički Švedski pokret otpora koji ima dvanaestogodišnju istoriju napada na Afrikance i homoseksualce. Nacionalsocijalistički front – danas poznat kao Partija Šveđana – učestvovao je i na izborima. Malteška partija „Imperija Evropa“ želi da postigne jedinstvo bele Evrope pod jednom zastavom. Da bi Rus bio neonacistom mora biti lišen mozga, ali svejedno je baš Rusija bila poprište verovatno najgorih rasističkih zločina u Evropi prethodnih godina, koji su bili delo grupe pod imenom „Nacionalsocijalistička unija“ i čijih je pet članova osuđeno zbog ubistva ukupno 27 imigranata i antifašista. Naposletku, ekstremnom desnicom na našem „sretnom i prosperitetnom kontinentu“, pa ni Andersom Beringom Brejvikom, nikako ne smemo da budemo iznenađeni. Evropska istorija rasizma, ksenofobije i verske netrpeljivosti, od progona hrišćana, preko širenja hrišćanstva ognjem i mačem, inkvizicije, ubilačke kolonizacije Afrike, Azije i Amerike, do fašizma i nacionalsocijalizma, monumentalna je, koliko god želeli da je zaboravimo. Nada da se vekovi istorije mogu obrisati nekolicinom decenija multikulturalnosti, dok uprkos svom napretku i dalje vučemo repove kolosalnih ekonomskih problema, smešna je. Masovne ubice 27. april 1982. Bivši marinac i policajac Vu Bum-Kon (27) karabinom i ručnim bombama ubio je 57 i ranio 35 ljudi u selu Torongni u Južnoj Koreji. Na dan masakra posvađao se sa devojkom i napio. 25. februar 1994. Izraelski lekar Baruh Goldštajn automatskom puškom je ubio 29 i ranio više od 125 muslimana u džamiji u Hebronu. Linčovali su ga preživeli pošto je ostao bez municije. 28. april 1996. Martin Brajant (29) je ubio 35 i ranio 21 osobu nasumice pucajući u Port Arturu u Tasmaniji. Osuđen je na 35 doživotnih robija plus 1.035 godina bez pomilovanja. 16. april 2007. Student Čo Sung-Hi je pištoljima ubio 32 i ranio 25 studenata i profesora Politehničkog instituta u Bleksburgu, Virdžinija. Kada mu se policija približila, ubio se. 11. mart 2009. Tim Krečmer (17) ubio je 15 žitelja Vinendena u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg pištoljem koji je ukrao od roditelja. Izvršio je samoubistvo pre nego što ga je policija uhvatila.