Igra bez granica

Građani Srbije ipak sve više putuju van granica zemlje, uprkos žestokim naporima vlasti da ih u tome nekako spreči, ili bar uspori. Više od osam miliona ljudi je prešlo državnu granicu tokom prvih šest meseci ove godine, i to bi valjda trebalo da bude ohrabrujući podatak. Bar nekoliko miliona ljudi, dakle, sada zna da ulice mogu biti čiste, da svaki veći evropski grad ima metro, da su restorani i letnje bašte mesto za uživanje a ne za histeričnu dreku, da nacionalni muzeji, a i muzeji uopšte, rade stalno, zamislite bezobrazluka čak i vikendom, da se u saobraćaju ne trubi, i da smisao gradskih parkova nije da se oslobode drveća i hladovine. Nije zanemarljivo ni da „timberlend“ čizmice možete da kupite za 17 evra. Sva ta turistička iskustva nisu baš tako loš kapital. Pomažu nam da stvari stavimo u nekakvu perspektivu, i to je izgleda i glavni razlog zašto je čitav državni mehanizam angažovan da nam pošalje poruku kako tamo nije baš sve tako čisto i jeftino, šta ćete tamo kad smo se potrudili da nemate nikakve pare za trošak, kakav je to užitak voziti se metroom kad imamo naše divne autobuse koji greju i leti, i uopšte, sunce tuđeg supermarketa neće vas grejati po novčaniku kao naše. Valjda je zbog toga i smišljena igra bez granica zvana vađenje novog biometrijskog pasoša, koja vam u startu stavlja do znanja da je pasoš rezervisan samo za deklarisane mazohiste, ili ljubitelje trulog Zapada i neprijatelje našeg dragog Mini Maxi-ja. A sve je učinjeno da nikad ne otputujete. Jer, da biste dobili pasoš potreban vam je broj. Broj možete dobiti svakog osmog utorka u mesecu, u periodu od 02. 00 do 03.15 ujutro. Zatim s brojem dođete šestog četvrtka narednog meseca da vas uslikaju najnovijom tehnologijom, Canon aparatom s početka digitalije, povezanim na drvenu motku gumicama za tegle. Tu vam se već smuči i pasoš i putovanje, i prokleta jeftina Nutella u Lidlu, ali više nemate kud; ostavite otiske na aparatu koji nemoj da je neko slučajno ikad obrisao, i dobijete termin - vaš pasoš će biti gotov za rekordnih 128 dana. Može ipak i brže, saopštio nam je MUP - pošaljite SMS. Ozareni što ćete nadmudriti sistem i glupe komšije koji ustaju rano ujutro, pošaljete SMS. Ništa. Pošaljete ponovo. SMS-ove vam naplate, a zauzvrat dobijete poruku: nema termina?! Čekajte, kako je moguće da nestanu termini, makar i za 10 godina, ako ništa drugo bar vremena imamo za izvoz? Eto, trista čuda u MUP-u Ivice Dačića. Ako ste uspešno prošli sve ove tehnološke zavrzlame iz srednjeg veka, i dobili pasoš, i odlučili da na put krenete svojim kolima, tek ste onda obrali bostan. Nešto slično vas čeka i za vađenje novih registarskih tablica. Tablice, inače, izgledaju kao da su pravljene u domaćoj radinosti. Trebalo bi znati da vas država Srbija šalje na put koji vam može presesti, jer vas na prvoj granici mogu maltretirati da priznate koju ste farbu koristili da napravite tablice, i da li ste uradili samo taj jedan par, ili ste od toga napravili porodični biznis. Pitam se samo šta bi bilo da ova zemlja ima, recimo, 50 miliona ljudi? Pa sve bi stalo. Jedina privredna grana bi bila trgovina pasošima. Poslednji građanin Srbije bi pasoš mogao očekivati za 14 svetlosnih godina. Srbija bi podsećala na neku negativnu utopiju tipa Pobesneli Maks, u kojoj bi se za pasoš nudile nekretnine i članovi porodice. Nije ovde reč samo o birokratskom poniženju koje građani Srbije moraju da trpe na svakom koraku, već o nečemu što je endemska pojava, a to je prosto činjenica da vlasti kao da imaju osećaj mučnine kad moraju da dozvole bilo kakvu vrstu „prozora u svet“. Nije važno da li je to pasoš, ili što nemamo Pay pal i 16:9 kanale, ili da vas knjige sa Amazona od 1.000 dinara koštaju 8.000 dinara nakon taksi za špeditere i bonusa za frizerku tete sa carine, ili naše šatro izgaranje za EU: uvek je to nešto sporo, mrzovoljno i podozrivo, uvek smo radije van svakog svetskog sistema, uvek nam je dovoljno malo od najmanjeg, i to je nešto čime će morati da se pozabavi i onih nekoliko miliona srećnika koji su negde putovali time što će trubiti na sav glas šta je Srbija danas u odnosu na iole uređenu evropsku i svetsku zemlju . Ako se ikad oporave od tog kulturološkog šoka. (Autor je novinar iz Beograda)