Koliko pile pojede za mesec dana?

Jedan od četvorogodišnjih planova u Sovjetskom Savezu predvideo je da svako pile mesečno pojede hranu vrednu 25 kopejki. Kad je inspekcija proveravala tu odluku, našla je da se na jednoj farmi kupuje hrana za 23 kopejke. I odmah poslaše šefa u Sibir. Šef druge farme koju su inspektori obilazili čuo je za tu priču i rekao im da njih hrana mesečno košta 27 kopejki. I on je završio u Sibiru. Šef treće farme totalno se zbunio i nije znao šta da kaže inspektorima pa se odluči za sigurno rešenje: „Mi svakom piletu damo po 25 kopejki mesečno i oni jedu šta hoće“. On je zadržao svoj posao. Vreme ovih šala davno je prošlo. Pa ipak, one još uvek mogu biti poučne kad se razmišlja o valjanoj ulozi države u poljoprivredi. Na svu sreću, nijedno ministarstvo poljoprivrede u Srbiji nije se bavilo time koliko para treba mesečno trošiti na hranu pileta ali je očito da su razne mere koje je godinama to ministarstvo preduzimalo imale veliki uticaj na agrarni sektor. Da li su one doprinele njegovom razvoju? Srbija može puno dobiti razvojem proizvodnje, ali i skladištenja, prerade i distribucije poljoprivrednih proizvoda. Stručnjaci su izračunali da povećanjem prinosa mleka od litar dnevno po jednoj kravi zemlja godišnje može dobiti dodatnih 50 miliona evra godišnje! A ako proizvodnja žitarica poraste 300 kilograma po hektaru, to može povećati prihod zemlje za 100 miliona evra godišnje. No, da bi se to ostvarilo poljoprivrednici treba da se adekvatno upoznaju sa rasama stoke, vrstom semena, đubriva, načinom prehrane i sličnim stvarima. Ključnu ulogu u širenju i usvajanju ove vrste znanja ima ono što zovemo „savetodavna služba“. Velika, dobro opremljena poljoprivredna gazdinstva koja zapošljavaju profesionalne agronome imaju i sredstava i znanja potrebnog da primene najbolja tehnička rešenja kako bi povećali prinos sa njihove zemlje. Ali oni čine mali broj domaćinstava u poljoprivredi. Svi stručnjaci slažu se da bi stvaranje efikasne savetodavne službe za ta druga domaćinstva trebalo da bude vrhunski prioritet i da, bar u početku, za to treba finansijska pomoć države. Srbija ima komparativne prednosti u proizvodnji voća, povrća i stoke. Pa ipak, najvažnija mera poljoprivredne politike je subvencija po hektaru zemljišta i na nju se troši najviše para iz budžeta, mada to znači da van podrške ostaju pašnjaci i najveći broj proizvođača voća i povrća. Na subvencije po hektaru troši se 80 do 85 poljoprivrednog budžeta a dobije ih oko 20 odsto poljoprivrednika. Da li to zaista podstiče strukturne promene neophodne za unapređenje konkurentnosti u poljoprivredi i za stvaranje uslova za poboljšanje kapaciteta poljoprivrednika kako bi povećali primanja pod tržišnim uslovima rada? Drugi problem je odsustvo stabilnosti poljoprivredne politike tokom godina. Kao posledica toga, javlja se nesigurnost za poljoprivredne proizvođač, prerađivače i snabdevače, što, pak, sa svoje strane ne podstiče investicije. Tu je pitanje da li se mere donose na bazi procene njihovog uticaja na poljoprivredu? U Nemačkoj, recimo, poseban zakon još od 1969. godine zahteva da se uradi analiza troškova i koristi (cost-benefit) za svaku novu meru koja ima značajne finansijske posledice. Tako se retko može desiti da se uvede neka mera za koju već ne postoji stavka u budžetu. Evropska unija (EU) utvrđuje poljoprivrednu strategiju, ciljeve politike u toj oblasti i mere na period od sedam godina. Zemlje članice moraju imati analizu uticaja neke mere pre nego što se ona uvede i moraju uvesti stalnu ocenu rezultata nakon što se ona uvede. U pojedinim zemljama postoji zvanična i javna ocena rezultata i otvorena rasprava o poljoprivrednoj politici. Ponekad nova strategija u sektoru i programi čak moraju biti dogovoreni u parlamentu. Mogu li neka od ovih rešenja – uvedenih zarad obezbeđenja efikasnosti i povećanja stabilnosti poljoprivredne politike – biti dobra i za Srbiju? Napokon, kad govorimo o poljoprivredi vrlo je važno ne ograničiti se na proizvodnju već u obzir treba uzeti i trgovinu. U tom smislu država može igrati važnu ulogu. Recimo, tako što će ona više podržavati investicije nego prihode domaćinstava i što će obezbediti efikasniju službu izdavanja sertifikata koji garantuju i promovišu kvalitet, regionalno poreklo i sigurnost poljoprivrednih proizvoda na domaćem i stranom tržištu. Podsticanje određenih ulaganja u rashladne uređaje, pakovanje i prevoz, kao i garantovanje kvaliteta, pomoglo bi srpskim proizvođačima malina da ih brže dopreme do stranih tržišta, što bi proizvođačima osiguralo prodaju po većoj ceni i veći prihod za njihova domaćinstva. Zar to ne bi bilo bolje nego da se svake godine iznova glože oko otkupne cene malina, koju, uzgred budi rečeno, određuje tržište – dakle, potpuno suprotno nego cenu hrane za piliće iz šale sa početka ove priče?