Pornografija duše

Kako je samo izgledao Avinjon ‘47. godine kada sam sa Vilarom prvi put prošla glavnom ulicom do Papske palate, čije je unutrašnje dvorište bilo u ruinama! Ulice su bile prazne, a pogledajte danas sve ove mlade ljude koji dolaze na festival, koji veruju u pozorište!“, rekla je u razgovoru sa publikom velika francuska glumica Žana Moro, koja je uz osnivača Žana Vilara, učestvovala u stvaranju najvažnijeg pozorišnog festivala u Evropi, festivala u Avinjonu. Šezdeset i četiri godine kasnije evo je ponovo na sceni Papske palate, gde recituje stihove Žana Ženea Osuđenik na smrt, jednu od najsnažnijih i najerotičnijih ljubavnih pesama koju je francuski pisac posvetio dvadesetogodišnjem Morisu Piloržu, „lepom kao dan“, giljotiniranom zato što je usmrtio svog ljubavnika. Žene je oduvek inspirisao rokere, od Bovija do Peti Smit, pa tako i francuskog pop pevača Etijena Daoa, sada u duetu sa Žanom Moro. Trebalo je čuti osamdesettrogodišnju glumicu, „živo nacionalno blago“, kako izgovara reči „kita“, „muda“, „sperma“ u najvatrenijim delovima poeme, sa nesmanjenom intonacijom i onim karakterističnim dubokim glasom kojim je u stanju da drži pažnju oko dve hiljade ljudi u publici, pa da pomislite da bi pored nje i Sid Višis delovao neubedljivo. Pored Žane Moro, na festival je došla još jedna velika zvezda francuskog filma, Žilijet Binoš, u ulozi Strindbegrove gospođice Julije. Pozorišni kadar, u kome se Binoš retko pojavljivala u karijeri, pokazao se suviše tesan za nju, pa kritika nije imala razumevanja za njeno dominiranje scenom (iako joj nije poricala snažnu interpretaciju „gospođice“ koja ne prestaje da inspiriše pozorišne reditelje, uz poneku otrovnu opasku da joj više nije vreme da igra dvadesetpetogodišnju Juliju). Zato je predstava Kristina, po gospođici Juliji inspirisana Strindbergovim komadom, koju je sa nemačkom pozorišnom trupom „Šaubine“ postavila britanska rediteljka Keti Mičel, izazvala ovacije publike na izvođenjima poslednjih dana festivala. Originalna ideja da se promeni fokus predstave i priča o rađanju i umiranju ljubavi između Julije i njenog sluge u toku jedne noći ispriča iz ugla služavke koja je pasivni učesnik drame, kao i virtuozno korišćenje filmske tehnike koja služi da se na velikom platnu projektuje drama, koja se u isto vreme odvija na sceni, u film koji kao da je snimio Bergman, ostavili su ipak snažan utisak na publiku. Rokenrol je bio sveprisutan na avinjonskim scenama, u komadima dramaturga i pozorišnih reditelja koji su odrasli uz ovu muziku, u njihovim interpretacijama klasičnih i antičkih tekstova. Kodovi ove muzike - bunt, subverzija, poniranje u tamne vilajete ljudskog iskustva, razbijanje estetskih granica između „visoke“ i „popularne“ kulture, vrlo dobro se uklapaju u duh ovog festivala, koji je zadržao svežinu i provokativnost koje su oduvek bile njegova odlika. U novom komadu Anđelike Lidel, Proklet da je čovek koji se poveri čoveku: jedan projekat alfabetizacije pesma Paint it Black Mika DŽegera koju slušamo u celini je komentar sveta koji španska umetnica stvara na sceni, na kojoj se obračunava sa sopstvenim demonima. Lidel, koja je bila otkriće prošlogodišnjeg festivala, naziva to „pornografijom duše“. „Mi ne znamo ko smo i jedini način da to otkrijemo jeste da se suočimo sa ekstremnim situacijama. U pozorištu koje pravim, sebe doživljavam poput otpada, kako bi ne samo kroz svoje telo već i kroz svoj duh pokazala bedu ljudskog položaja“, objasnila je tokom jednog susreta sa publikom. Intimna abeceda oko koje gradi komad (B kao bol, M kao mržnja, N kao nepoverenje, G kao gnev, U kao utopija), nije samo prilika da se obračuna sa sobom, već i sa svetom, sa njegovom surovošću i licemerjem. „Koliko košta hleb? Šezdeset centi. To su nekada jedine iskrene reči koje ćete čuti u toku dana“, ponavlja na sceni kao lajtmotiv. Sličnu energiju neočekivano pronalazimo u antičkim junakinjama koje je na scenu izveo u sasvim novom ruhu Važdi Muavad, najzanimljiviji pisac i reditelj u frankofonskom pozorištu poslednjih godina, čije predstave su posećene kao rok koncerti. Nakon trilogije Krv obećanja koja je bila glavni događaj na festivalu pre dve godine, na kome je kao pridruženi umetnik učestvovao u stvaranju programa, Muavad se vratio sa još jednom smelom postavkom. Vođen željom da do 2015. godine postavi sedam sačuvanih Sofoklovih tragedija, koje je objedinio po temama, predstavio je prvu trilogiju pod nazivom Žene u kojoj su Trahinjanke, Antigona i Elektra. Da bi ujednačio jezik u ovim tragedijama, tražio je od francuskog pesnika Robera Davrea da prevede sva Sofoklova dela, bez namere da ih modernizuje po svaku cenu. Muavad ne želi da prekomponuje tekst, kao što to danas često rade reditelji sa klasicima (jedan primer je verzija Hamleta koju je na festivalu predstavio francuski pozorišni pisac i reditelj Vensan Makenj, koji je od originalnog teksta zadržao samo čuvene monologe i uklopio ih u njegovu viziju lika kao gnevnog umetnika u sukobu sa svetom u kome vladaju laž i prevara). Tragajući za muzikom koja će ići uz njegovu postavku, napravio je koliko neočekivan toliko uspeo spoj Sofokla i rok muzike, poverivši komponovanje svom prijatelju, nekadašnjem lideru grupe Noar Dezir. Bernar Kanta je jedna od najmračnijih i najsnažnijih pojava na francuskoj rok sceni u poslednjih dvadeset godina, čija karijera je naglo prekinuta nakon što je iz nehata ubio glumicu Mari Trentinjan, ćerku slavnog Žan-Luja Trentinjana, s kojom je bio u vezi, zbog čega je proveo četiri godine u zatvoru. Zato je njegovo prisustvo u trilogiji Žene izazvalo ne samo proteste Trentinjana, koji je otkazao gostovanje na festivalu izjavivši da neće da bude u istom gradu u kome je i ubica njegove ćerke, već i otkazivanje predstave u Barseloni. Kanta se nije pojavio u Avinjonu ali je njegov glas, u kome se otima krik iz najdubljih ponora sopstvenog iskustva, bio sveprisutan na sceni, uz muziku koju izvodi bend koji ovde zamenjuje antički hor. Senka njegove sudbine je neočkivano pala na junake Sofoklovih tragedija, u Trahinjankama koje govore o osobi koja nehotično ubija onog koga voli, Antigoni koja je priča o čoveku za koga grad smatra da je počinio nepopravljiv zločin i odluči da ga ne sahrani i Elektri, priči o zločinu koji nije kažnjen i pošto nema pravde junakinja se predaje osveti. Belgijska koreografkinja Ana Teresa de Kersmaeker, jedna od najuticajnijih svoje generacije, svoj novi rad predstavila je u svitanje. Svake noći u četiri ujutru kolona posvećenika se kretala uskim kamenim ulicama Avinjona ka Papskoj palati da bi prisustvovala svetskoj premijeri njene koreografije Cezena (po italijanskom gradu u kome se 1379. godine odigrao masakr koji je naredio budući papa). Devetnaest baletana koji su u isto vreme i pevači, izvode muziku iz 14. veka koja ima poseban eho unutar stoletnih zidina nekadašnjeg sedišta papa. Ona prati pokrete koji prenose atmosferu haosa i nereda u epohi obeleženoj kugom i stogodišnjim ratom, u kojoj su uzdrmani temelji feudalnog društva i najavljeno rađanje revolucionarnih ideja koje su svoj puni izraz dostigle u renesansi. Koreografije su bile veoma prisutne na programu ovogodišnjeg festivala za šta je bio zaslužan i pridruženi umetnik, francuski koreograf Boris Šarmac. NJegova nova kreacija Dete, kojom je otvoren festival, smelo istražuje odnos odraslih i dece, koja su bila sveprisutna na sceni Papske palate. Na festivalu je nastupio i Saša Asentić, umetnik performansa iz Novog Sada, u predstavi Low pieces (Niski komadi) koju je postavio Gzavije Le Roa. Ovaj francuski koreograf, sa kojim srpski umetnik radi od 2008. godine, istražuje različite mehanizme po kojima funkcioniše zajednica, inspirišući se svetom životinja, biljaka i mašina. Brioni 2011. Vreme koje rađa Hitlera Ko do sada nije bio na Brionima - a to je slučaj i s potpisnikom ovih redova - silno će se iznenaditi pre svega raskorakom između predstave građene decenijama o raju na zemlji namenjenom drugu Brozu i aktuelne realnosti ovozemaljskog paradiza kojim lunjaju, vozikaju se biciklima, mini-vozićima i elektro-automobilima dokoni turisti, gde za lopticama jure pasionirani golferi, ali i grupa umetnika koja jedanaest godina pravi pozorište. Istina, na Titovo doba i danas podsećaju zdanja na Vangi i drugim otocima brionskog arhipelaga (sada rezidencijalni objekti), dok je na Velikim i Malim Brionima rajska jedino priroda. Ostalo - zgrade, vile, većina hotela nekoć namenjenih za smeštaj vojske - u derutnom su stanju. Upravo su ta dobra „osvojili“ ulisovci - Rade Šerbedžija i prerano preminuli Borislav Vujčić, književnik i dramatičar. Ispostaviće se da je ta akcija, docnije podržana producentskim sposobnostima Duška LJuštine, glumca i upravika „Kerempuha“, te logistikom njegovog kolege iz „Gavele“ Darka Stazića, bila višestruko uspešna: Brioni su sačuvani od privatizacije koja bi prirodne lepote ustupila tajkunima, a „razbijene“ su fizičke i psihološke barijere koje su Brione delile od ostatka sveta - izvađena je mreža koja je onemogućavala „iskrcavanje“ ronilaca na ostrvlje, hoteli su otvoreni za najšire turističke mase, evakuisana je vojska, ukinute danonoćne straže i snajperska nadgledanja, a živnula su i obližnja seoca kontinentalne Istre, godinama umrtvljavana zbog sigurnosti brionskih gostiju. Ulis teatar, imenovan kao omaž DŽojsu koji je početkom prošlog veka učiteljevao u Puli, napravio je tokom godina predstave koje su se pokazale značajne ne samo za hrvatsko glumište. Neke od njih videla je publika Sterijinog pozorja, a gledali smo ih i na Bitefu. Ovog jula, publici je ponudio svoju verziju Brehtovog komada za ovu priliku modifikovanog naslova Kabare Breht - Zadrživi uspon Artura Uija. Odrednica „kabare“ nije slučajno deo naslova jer je rediteljka Lenka Udovički u ovoj drami o sprezi kriminala i politike, te usponu fašizma, komadu koji je Breht pisao u izgnanstvu 1941. godine, šaljući svetu upozorenje šta se odavno sprema u njegovoj domovini, scenski „pročitala“ kao poigravanje na tragu kvazikabaretske forme. U tome su joj pomogli dramaturškinja Tena Štivičić, kompozitor Najdžel Osborn, kostimografkinja Bjanka Adžić Ursulov, koreograf Staša Zurovac, scenograf, dizajner svetla i videa Deni Šesnić, no ponajpre sjajni glumci predvođeni Mladenom Vasarijem, Mislavom Čavajdom, Draženom Šivkom, a najpre izvanrednim Ozrenom Grabarićem u roli Uija. I Lenka Udovički se, kao i mnogi njeni prethodnici, inscenirajući ovo delo, fokusirala na ono što je kod Brehta u prvom planu - identifikovanje glavnog junaka s ličnošću Adolfa Hitlera, no oštrica brionske adaptacije dosledno je sledila i temeljni brehtovski naum, aktuelan onomad kao i sad, a koji upozorava: ekonomska kriza generiše uspostavljanje prirodne veze između kriminala, biznisa i politike, a rezultat je tranzicija vlasti iz sfere demokratskog odlučivanja u ruke osione, korumpirane i kriminalizovane manjine, uspon desnice i postepenu fašizaciju društva. Rezultat je poznat, iz istorije ali i neposredne stvarnosti. Mali, smešni autsajderi s društene margine, nalik Čaplinovom Skitnici, preko noći postaju gospodari života i smrti. Burleska se pretvara u tragediju, a karikatura poprima obrise Pikasove „Gernike“. No, kao što je 1941. Brehtovo upozorenje odocnilo, tako, izgleda, i ovo današnje Ulisovo stiže prekasno. Stvari su u svetu koji poznajemo otišle predaleko, a brionska premijera ostaje belegom umetnički časnog, smelog i uspešnog vapaja pred katastrofu koju najavljuju ekonomske i političke rubrike, te crne i sudske novinske hronike. Nadu, da makar na lokalnom nivou nije sve tako crno, uliva možda brionski susret predsednika Tadića sa hrvatskim predsednikom Ivom Josipovićem, i članovima predsedništva Bosne i Hercegovine Bakirom Izetbegovićem, Nebojšom Radmanovićem i Željkom Komšićem, upravo na premijeri predstave Kabare Breht. Kraj bez završetka Kit Ričards nas je blagovremeno upozorio - ona neće još dugo biti ovde! I toga su nekako svi bili svesni, a pogotovo ona mala skupina od 20.000 ljudi, koja se pre samo mesec dana okupila na Kalemegdanu, kako bi videla najznačajniju pop atrakciju Velike Britanije u tom trenutku. Većina je žalila za protraćenim novcem odvojenim za ulaznicu. Malobrojni su žalili jer su postali svesni činjenice da ona i zaista neće još dugo biti ovde. Sada, koliko god se tada taj koncert činio beznadežnim, i za i jednu i za drugu skupinu predstavlja istorijski trenutak, jer će u godinama pred nama, u sublimaciji svega urađenog, „učiteljica života“ pokazati zbog čega je zapravo Ejmi Vajnhaus bila jedan od najvažnijih vokala na početku novog milenijuma i u kojoj meri je uticala na pop kulturu za svega nekoliko godina svog bivstvovanja na javnoj sceni. A uticaj je, verujte, ogroman. Dotad, međutim, njena nevelika a impresivna zaostavština nalazi se u rukama onih kojima smrt predstavlja savršen ček za unovčenje. Eksploatacija i licitacija počeli su istog časa nakon zvanične objave njene smrti u subotu po podne. Već tada ste mogli da naručite crnu majicu sa natpisom Amy is not dead (Ejmi nije mrtva) po ceni od 20 evra sa uključenim porezom. Nekoliko sati kasnije, administratori Majkrosofta pozvali su na Tviteru ožalošćene fanove da iskažu svoje saučešće povodom smrti, tako što će kupiti i skinuti jedan od njenih albuma putem „Zune“ prodavnice. Iako su taj „tvit“ ubrzo povukli i izvinili se zbog „tako nesmotrene i ishitrene greške“, albumi Ejmi Vajnhaus su za svega nekoliko sati dostigli rekordnu prodaju u ovoj godini. Album Back to Black sa kojim je osvojila čak pet Gremija i tako ušla u istoriju kao jedina pevačica sa toliko osvojenih prestižnih priznanja u jednom danu, prodaje se sada čak gotovo 40 puta više, a sličan je slučaj i sa debitantskim ostvarenjem Frenk, kao i luksuznim pakovanjem Back to Black. Potražnja za singlovima nešto je u zaostatku – njihova prodaja je „svega“ 30 puta veća nego dosad. I pre nego je njeno beživotno telo položeno na večni počinak, krenule su spekulacije o eventualnom datumu posthumnog objavljivanja trećeg nedovršenog albuma, snimljenog nedavno na Karibima, koji je sada u rukama njenih roditelja. Sasvim je izvesno da će pre toga biti objavljen njen duet sa Tonijem Benetom, takođe nedavno produciran, ali i džez album njenog oca, kojeg je ovaj vremešni taksista realizovao na talasu slave svoje ćerke. A ko zna šta li će tek proizvesti „teoretičari smrti“, koji su u taj zaista čudan „Klub 27“ upravo primili četrdeset petog člana, i to ne bilo kog. Tek retki dovitljivi, koji su na vreme na Kalemegdanu shvatili da prisustvuju istorijskom trenutku, sada te ulaznice licitaraju na i-beju i do 1.000 evra. Oni drugi ipak radije čuvaju ulaznice od koncerata za pamćenje. Zdravka Čolića, na primer. Ali zato producenti nesrećne pevačice, isti oni koji su dozvolili da taj njen poslednji koncert u karijeri bude proglašen debaklom, imaju sasvim dovoljno razloga da zadovoljno trljaju ruke, kupeći tantjeme od svega što je ostavila za sobom. A što se same Ejmi tiče – pa njoj je očito i za života bilo sasvim svejedno šta se oko nje dešava. Ona je publiku osvojila osobenim i jedinstvenim stilom i pevanja i življenja. Sebe je doživljavala pre svega kao umetnicu i vrlo teško se nosila sa slavom, za koju je bila jednostavno predodređena. „Popularnost je poput velikog kamena i morate da imate mnogo snage kako biste ga nosili“, izjavila je u jednom od retkih intervjua koje je dala tokom karijere. NJeno krhko telo, ukrašeno brojnim tetovažama i punđom na vrhu u stilu šezdesetih, očito je samo pokleklo pod pritiskom javnosti. Iako možemo lako da zaključimo šta se dogodilo u subotu u njenoj kući u severnom delu Londona, pravi uzrok smrti biće otkriven tek u oktobru. Dotle ima sasvim dovoljno čekova koje treba unovčiti. Nešto između Gotovo istovremeno su se ovog juna pojavili u Beogradu i Hugo Prat i alternativni strip - prvi u izlozima knjižara u formi intervjua koje je davao Prat sa naslovom Želja da se bude beskoristan, a drugi u četiri dana sredinom meseca, u galerijama, strip radionicama, po beogradskim splavovima. Prvi, kažu, pripada standardnom toku devete umetnosti, ovaj drugi je umetnost za sebe. „Ma, to su neki tehno-mutant klinci u čijim crtežima je krvi do kolena, seksa koliko hoćeš, svih mogućih perverzija“, čuli su se i ovakvi komentari. Ispostaviće se da su fizičke granice, kao što su državne, jezičke, materijalno-egzistencijalne potpuno nebitne u svetu alternativnog stripa. Postoje samo mesta okupljanja (kao Kulturni centar Grad, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Kulturni centar Reks u Beogradu, na primer ili Galerija Elektrika i Dom omladine u Pančevu) i zajedničko crtanje. Festivali alternativnog stripa funkcionišu kao okupljana stranih znanaca sa raznih meridijana. Danijel Savović, Radovan Popović, Ivana Armanini, Ana Erlemark, Igor Hofbauer, Keti Voznicki, Aleksandar Zograf, Nikola Vitković, Irena Jukić–Pranjić, Ilan Manuah,... samo su neki od učesnika ovogodišnjeg „Novog doba“. Uz blagodeti moderne tehnologije komuniciraju odavno i dobro poznaju radove jedni drugih. Neki od njih, kao Žoana i Bruno ili Keti Voznicki iz velikog sveta su došli kao gosti, a onda ovde pronašli inspiraciju i posao pa ostali, drugi, kao Nina Bunjevac odavde su otišli u veliki svet. Andergraund, alternativni, drugačiji, nesvrstani strip, njegovi stvaraoci odavde i iz okoline dugo su lupali glavu kako zvanično da ga nazovu. Jer, strip je sam po sebi drugačija umetnost, kažu. Nevidljivi strip naziv je antologije koju su napravili Radovan Popović i Lazar Bodroža u saradnji sa Narodnom bibliotekom. To je pokušaj arhiviranja, iznošenja na svetlo dana alternativnih radova koji su se pojavili u Srbiji poslednjih tridesetak godina i posao još nije završen. Radovan Popović u predgovoru antologije će napisati: „...ponovimo po tisućiti put (alternativni strip, p.n.) nije tek prosti zbir ove dve forme izražaja (slike i reči, p.n.), već naprotiv i unatoč zabavnoj matematici jest ono između, nešto između, onaj naizgled prazan međuprostor između dva stripovska kadra...“ Možemo li uopšte zamisliti taj „prazan međuprostor“... Alternativni strip je mnogo više i od toga. On je sloboda po sebi. Minimalizam (svedenost na osnovne linije, gubitak konkretne forme) u slikarstvu, buka i ritam u muzici, od prvobitnog izraza bunta u savremenoj kulturi, postali su opšte mesto izražavanja slobode, a alternativni strip rodio se upravo iz preplitanja ovih formi izražavanja. Crtež je u većini ekspresionistički, kreće se od Munka do dadaista, često karikaturalan, ali i hiperrealistički, stilizovan. „Filjio i Pas igraju riječima, mislima, parolama, arhitekturom“, opis je stvaralaštva zagrebačkog strit i strip artiste u internet-izdanju „Kontejner“. Ujedno, savršeno pristaje ovdašnjim autorima. I jedni i drugi neraskidivo su vezani za pank i svakovrsnu gradsku supkulturu. Alternativni strip se tako može naći bilo gde: na papiru, plakatima, flajerima, bedževima, muralima, grafitima na zidovima, a ponekad samo na iscrtanoj pukotini. Čuveni Danilo Milošev Vostok objavljuje već dvadeset godina, a njegovi radovi cenjeni su u Italiji, Holandiji i Engleskoj. LJude iz svoje okoline, potpune amatere, marginalce navodio je da svoje svakovrsne ideje iskazuju kroz priče u slikama: „Bio sam klinac kada se pojavio pank i ta energija me neprestano prati. Mislim da svako ko ima ideju treba da je iskaže, tehnika je nebitna. Muzika, slikarstvo, kratki filmovi, višak ideja izražavam multimedijalnošću“, kaže Vostok, koji zajedno sa bratom Vojkanom i ocem Boćom čini Tehno muda, andergraund tehno bend. Muzika je alternativcima gotovo prirodna forma izražavanja. Inspiracija za alternativne autore je sve: poezija, muzika i film, klupska scena, pozorište, snovi i istorija, nauka i književnost... Aleksandar Zograf, dugogodišnji strip umetnik iz Pančeva čiji se radovi objavljuju širom sveta, jednom prilikom je izjavio: „Mene u stvari interesuje subjektivni doživljaj univerzuma. Interesuje me lični doživljaj jer mislim da je on srž u koski stvarnosti...“ „Razlika između mejnstrim i alternativnog stripa postoji i u likovima. U komercijalnom, glavni lik je superheroj, a kod alternativnog može biti bilo ko ili bilo šta“, reći će nam Maja Veselinović. A to bilo šta kreće se od običnog dudla, nedefinisanog zvrka karikaturalnog oblika, do depresivnog zeca (autor Toma Pan), gej pingvina (autor Igor Hofbauer), žene mačke, nalik popularnijem Mačku Fricu sa neprestanim ženskim problemima (Zorka, Nine Bunjevac).... Nikola Vitković smatra se virtuozom crtačke veštine, ali i ideja: „Za mene je umetnička sloboda u stvari sloboda od kompromisa koje donosi svaka interakcija. U alternativnom svetu obrelo se dosta nas koji nismo bili skloni improvizaciji, nego smo se tvrdoglavo držali svojih otkačenih ali jasnih ideja i crtali ih klasičnim izrazom.“ Put do čitaoca/gledaoca zahvaljujući svojoj formi, alternativni nalaze lako. Ranije u formi fanzina, a danas neiscrpnim virtuelnim putevima. Društveno ili čak političko angažovanje takođe im nije strano. Osnivanje grupe ili družine važan je momenat u stvaranju alternativnog stripa. „Kosmoplovci“ su tako fluidna grupa strip autora i kompjuterskih genija iz Beograda, kao što je u Zagrebu „Komikaze“ okupila Ivana Armanini. Subotička scena, sa svojim umetničkim komunama, hard-kor muzičkim grupama i za njih vezanim strip autorima, Miroslavom Lazendićem Gnoj Komiks i Septikom, važi za jednu od najplodnijih i najautentičnijih. Zografova Kuhinja u Pančevu godinama je svakog vikenda okupljala najrazličitije karaktere, od muzičara i slikara do taksista. „Bili smo u srednjoj školi, moj brat Vuk i ja“, govori Vlada Palibrk, „kada smo pokucali Zografu na vrata i predali mu sveske sa našim radovima. Bio je iznenađen onim što je video i moj brat je jedno vreme proveo crtajući u Zografovoj kuhinji.“ Skvotovi, napuštene zgrade širom sveta, takođe su bitna mesta za alternativni strip. Tvrđava Forte Prenestino u Rimu najveći je skvot u Evropi. Izgrađena u doba Musolinija, sa namenom da bude zatvor, nikada nije bila upotrebljena, niti ucrtana na mapi grada, sve dok je krajem osamdesetih nisu okupirali mladi umetnici i od tada postoji kao alternativni kulturni centar. U njoj se svake godine održava Krek, najveći festival alternativnog stripa na svetu. Ove godine tema je bila 3D – stripovi su stvarani u trodimenzionalnoj tehnici. Stvaranje jednog alternativnog stripa, iskusićemo, često liči na džem sešn. Nastaju na licu mesta, bez unapred utvrđenog plana ili, ponekad, više grupa zasebno crta različite delove unapred zadatog scenarija. „Can you draw Mafalda?” pitao je Ilan Manuah svakoga ko se pridružio veseloj skupini na travi pod zvezdama, ispred Broda 2044 gde se odvijala žurka „Novog doba“. Ime je zvučalo strašno poznato. Izgledalo je kao da niko ne zna o kome se radi, ali svi su crtali malu crnokosu devojčicu, kratke kose, na svoj način. Na kraju je sve došlo na svoje - Mafalda je šestogodišnja junakinja, večito zabrinuta nad sudbinom sveta, koju je davnih sedamdesetih prošlog veka nacrtao Argentinac Pinjo. NJena je priča izlazila u dečjim časopisima širom sveta i uvek imala doskočicu na kraju.