Muke špijunske

Padom ili ozbiljnim unutrašnjim krizama nekih od pouzdanih savezničkih režima u arapskom svetu, američka obaveštajna agencija (CIA) je izgubila višegodišnje dobre kontakte sa vlastima. A u nekim arapskim prestonicama, kao što su Kairo, Tunis, Aman ili Sana, te veze su tako dobro funkcionisale da je CIA sve manje vremena posvećivala sopstvenim, unilateralnim aktivnostima, te je izgubila pregled nad (ne)raspoloženjem u narodu i stoga je bila veoma iznenađena izbijanjem demonstracija, nereda, pa čak i otvorenih pobuna i revolucija koje od početka godine potresaju niz dosadašnjih saveznika. Nije bilo lako američkim agentima i njihovim dojavljivačima da zvanično sarađuju sa zemljom-domaćinom u borbi protiv radikalnih islamskih grupa i međunarodnog terorizma, a da istovremeno skupljaju poverljive podatke o stanju u zemlji, odnosima u vlasti, vojnim i političkim planovima. Tako se i desilo da je navodno „svemoguća i sveprisutna“ CIA propustila da uoči i najavi talas opštenarodnih protesta. CIA je bila upućena na dobre odnose sa arapskim tajnim službama kako bi što više saznala o Al kaidi i njenim planovima, te je, da ne bi ugrozila te delikatne odnose, odustajala od bilo kakve sopstvene špijunske delatnosti. „Sve više smo se povlačili i u potpunosti se oslonili na naše odnose sa domaćinima, od kojih smo očekivali da nas o svemu informišu“, žali se jedan nekadašnji obaveštajni veteran na Bliskom istoku. Nekada je kursirala legenda da je CIA tako dobro organizovana da je bila u vezi sa svakim trgovcem u svakom od bazara arapskog sveta. Ali, Agencija je izgubila ovaj status, jer je trebalo održavati dobre odnose sa lokalnim partnerima, pa je valjalo izbegavati svaki spor ili nesporazum. Čitav problem je postao akutan posle terorističkih napada na SAD septembra 2001. Od tada je CIA potrošila stotine milione dolara da pomogne i modernizuje obaveštajne službe u proameričkim, autoritarnim režimima u Tunisu, Egiptu, Jordanu, Jemenu i Pakistanu – upravo u zemljama koje su zahvatili nemiri, padovi režima, smene na vlasti i gde sada jača ionako uvek prisutni antiamerikanizam. Američke špijune zahvatila je nostalgija za „lošim, starim vremenima“, kako je konstatovao NJusvik. To su bila ona vremena pre nego što su širom Bliskog istoka počeli da padaju diktatorski režimi, to su dani kada su tirani ipak bili predvidljivi i kada su američki obaveštajci mogli osumnjičenog teroristu da pokupe sa prašnjave ulice nekog zabitog sela i da ga bez pitanja, sa kapuljačom na glavi i vezanih ruku, strpaju u vojni avion i prebace na „ispitivanje“ u neki tajni logor za mučenje širom sveta. CIA je od početka godine izgubila mnogo iskrenih i(li) plaćenih doušnika na Bliskom istoku. U Iranu je u maju uhapšeno 30 navodnih CIA agenata i verovatno ih čekaju teške kazne. U junu je ekstremni Hezbolah u Libanu saopštio da je otkrio dva američka agenta u svojim redovima. Ova raskrinkavanja doušnika su usledila nakon najvećeg uspeha CIA u poslednje vreme – a to je likvidacija Osame bin Ladena. Spoljnoobaveštajni gigant ima po procenama stručnjaka oko 30.000 agenata-špijuna od kojih je oko 3.500 „na terenu“, a tu nisu uračunati svi oni „neformalni“ saradnici-doušnici, čiji je broj osetno veći. U ratu protiv radikalnih islamista važno je ubaciti špijune u te organizacije ili navesti članove tih grupa (bilo novcem bilo mučenjem) da odaju njihove tajne. Za uspešne obaveštajne aktivnosti od presudnog su značaja – od pamtiveka – bili podaci od ljudi sa terena, a najmoderniji sistemi prisluškivanja komunikacija ili izviđanje putem satelita ili bespilotnih letilica su samo dopunski, iako veoma važni elementi. Vašington je decenije utrošio sarađujući sa režima širom Bliskog istoka. Uložena su ogromna sredstva, kako bi se dobili partneri u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, jer su i arapski vlastodršci zazirali i još zaziru od fundamentalističkih ideja koje im ugrožavaju apsolutističku vlast. Ali sada, posle „Arapskog proleća“ najbliži saradnici CIA u Libiji, Tunisu, Egiptu i Jemenu su „ili otišli ili odlaze“, konstatuje Kristofer Buček, iz Karnegijeve fondacije za međunarodni mir. Ironija saradnje je da je ona bila fokusirana na hvatanje šačice terorista, a da su i Amerikanci i njihovi lokalni saradnici potpuno propustili da predvide ogroman talas narodnog nezadovoljstva i nadolazeće pobune. A upravo je zadatak obaveštajnog sektora da predvidi i bude pripravan za takve događaje, citira NJusvik jednog bivšeg šefa postaje CIA na Bliskom istoku. Sada se vidi da su SAD postale previše zavisne od lokalnih vlasti tako da je Vašington postao pokrovitelj režima kao takvih, bez obzira na njihovu nedemokratičnost i korumpiranost. A onda su ti „kučkini sinovi - ali naši kučkini sinovi“ (kako su svojevremeno nazivani režimi koji su štitili interese američkih kompanija nasiljem nad sopstvenim narodom) počeli da padaju kao zrele kruške. Tri decenije je Mubarakov Egipat za Ameriku bio ključni saveznik, a stub te saradnje je bio general Omar Sulejman, od 1993. godine šef tajne službe, koji je važio je za miljenika Vašingtona – te je utoliko više bio omrznut u narodu. On je zadivio prijatelje u Agenciji, kada je, nakon teškog mučenja od Šajka al Libija, jednog od zatočenih pripadnika Al kaide, iznudio “priznanje” da postoje operativne veze između ove terorističke bande i tadašnjeg iračkog predsednika Sadama Huseina. Tako je Vašington dobio još jedan podatak koji mu je bio potreban za pravdanje agresije na Irak. Naravno, i tada se znalo da između Sadama i Bin Ladena ne postoje nikakve organizacione veze. Al Libi je kasnije izjavio: “Nešto sam morao da im (mučiteljima) kažem, jer bi me inače ubili”. Kad su počeli protesti u Kairu, Mubarak je imenovao Sulejmana za potpredsednika republike, pa je ovaj važio za njegovog naslednika, dok ga nova vojna hunta sredinom februara nije smenila, a sada ga ispituje o njegovoj ulozi u nasilnom slamanju mirnog otpora na trgu Tahrir i ubijanju i mučenju uhapšenih opozicionara. Centrala Agencije u Lengliju, savezna država Virdžinija, očajava jer ne zna ko će naslediti pouzdanog i kooperativnog Sulejmana. U obaveštajnom radu od prvorazrednog značaja su lični kontakti i uzajamno poverenje agenata sa obe strane. Dok je donedavno američko-egipatska obaveštajna saradnja bila koncentrisana na zajedničkog neprijatelja – međunarodni terorizam - sada se novi obaveštajni šefovi u Kairu jedino bave unutrašnjim problemima i cilj im je da sačuvaju svoju poziciju, smatra profesor Hofman. “Mnogi od njih će svaku saradnju sa SAD smatrati opasnom po sebe”, kaže ovaj ekspert sa DŽordžtaun univerziteta. A kako li će se tek na takvu saradnju gledati u Libiji, gde SAD podržavaju ustanike i žele da sruše Gadafijev režim, s kojim je CIA dobro sarađivala poslednjih desetak godina i održavala izuzetno bliske odnose sa šefom svih libijskih obaveštajaca, Musa Kusom. Oni su imali zajedničkog neprijatelja: džihadiste, koji su pretili da će ubiti i Gadafija. Kada je počeo ustanak, Gadafi je oslobodio stotine ekstremnih muslimana i njima se od tada gubi svaki trag. A Kusa, koji je u međuvremenu postao ministar inostranih poslova, krajem marta je pobegao u Katar i tako je CIA izgubila svog najvažnijeg čoveka u naftom bogatoj, ratom podeljenoj zemlji. I pobuna u Jemenu pravi glavobolje Agenciji. CIA je u toj zemlji angažovala eksperte koji su organizovali bezbednosnu službu, koja je – pored borbe protiv Al kaide – trebalo da zaštiti i nepopularan režim predsednika Saleha. Sada američki obaveštajci strepe da će sve njihove investicije režim upotrebiti isključivo u borbi protiv opozicije, dok će borbu protiv Al kaide prepustiti bespilotnim letilicama, kojima CIA komanduje sa distance od 10.000 kilometara. Stoga se Vašington sada uzda jedino još u svog tradicionalnog saveznika, ultrakonzervativni režim saudijske kraljevine. Saudijci u Jemenu imaju brojne operativce na terenu, a mnoge od plemenskih vođa su na platnom spisku Rijada. U toj ratom rastrzanoj zemlji i Saudijska Arabija i SAD imaju isti cilj: stabilizaciju Jemena uz eliminaciju Al kaide. Stoga je Americi stalo da u kraljevini ne dođe ni do kakve unutrašnje krize, jer bi se to automatski prenelo i na dosad od narodnog nezadovoljstva pošteđene bogate okolne monarhije: Kuvajt, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate. Pitanje je da li će obaveštajci CIA moći to da eventualno predvide i najave. Dosadašnja iskustva iz ove godine ne govore tome u prilog. Portret kompanije Centralna obaveštajna agencija (Central Intelligence Agency) oformljena je 1947. godine kao nezavisna vladina agencija sa zadatkom da državnom rukovodstvu dostavlja materijale bitne za nacionalnu bezbednost. CIA ima: Obaveštajnu upravu, Nacionalnu tajnu službu, i uprave za nauku, tehnologiju i podršku. Od 2009. do sada je šef bio Leon Paneta. NJega 6. septembra zamenjuje dosadašnji komandant ISAF-trupa u Avganistanu, general Dejvid Petreus (58). CIA je poznata u javnosti i kao “agencija”, “kompanija”, “Lengli” ili “ostale vladine agencije”. Iako se njeno finansiranje smatra strogo čuvanom tajnom, nekadašnja funkcionerka CIA Meri Margaret Graham je objavila da je budžet 2005. godine iznosio 44 milijarde dolara. Smatra se da ima oko 30.000 zaposlenih. Neke od neslavnih akcija CIA u prošlosti su: afera Votergejt 1972, kada je u Vašingtonu prisluškivana opoziciona Demokratska stranka; brojni pokušaji ubistava stranih državnika (Fidel Kastro je bio česta meta), neuspela invazija na Kubu 1961. prisluškivanje više hiljada američkih građana, kidnapovanja i mučenja navodnih pripadnika terorističkih organizacija…..