Novi optimizam

Lunarnik se privremeno preselio u sarajevski hotel EU. Kaže vozač, a koji ima ih dva - Evropa ili Europe? Jurop, buraz. Izveštavamo svakodnevno sa 17. film festivala Sarajevo - ključnog kinematografskog samita u ovom delu EU. Brojke su sledeće - 220 filmova, 13 pratećih manifestacija, 800 novinara iz 35 zemalja. Grad pulsira neverovatnom energijom. Ulice kipe od ljudi. Kafići prepuni. Nasmejani mladi svet. Sve se vrti oko srca jer glavne nagrade nose naziv „Srce Sarajeva” - a ono pumpa svežu, mladu krv u punoj snazi. Vikend za nama je obeležio dugo iščekivani dokumentarni film Pjera Žalice pod nazivom OrkeStar koji je izazvao apsolutni bum kod publike. Dirljiva saga o pomalo svima nama  - o vremenu kada je zemljom vladala tinejdžerska senzacija „Plavi orkestar” sa vrtoglavim tiražom od 500.000 prodatih primeraka prvog albuma Soldatski bal. Dok se omladina SFRJ delila na za i protiv Lošine ekipe, u hodnicima SIV-a se pripremao krvavi bal. Žalica i Loša su pričali sa osamdeset sagovornika - svedoka tog vremena - od profesora u njegovoj gimnaziji, gde je pao iz fizičkog, preko Gorana Bregovića, Severine do Jove Kapičića i Milana Kučana. Preko 160 sati snimljenih svedočenja je upakovano u 105 minuta filma koji teško da može da vas ostavi ravnodušnim bez obzira da li ste prezirali Suadu ili pak smatrate da je himna za sva vremena Bolje biti pijan nego (super)star, pesma kako će se ispostaviti koju su iz iracionalnih razloga voleli svi političari od Stipe Mesića do Slobodana Miloševića, Kroz glavnog junaka Lošu pratimo odrastanje pripadnika generacije 1964. godište koji su uživali u detinjstvu i sanjali snove koji su im se zatim ostvarili postajući najuspešniji tinejdž bend svih vremena koji se odjednom zatiče u orgijanju nacionalizma, opsadi Sarajeva koju svako provodi na drugom mestu, a potom se nalaze u novoj eri podeljenih država koje opet uspevaju da ujedine megahitom Ako su to samo bile laži, lažimo se bar još malo. Bend se konačno raspada, a Loša nastavlja izuzetno uspešnu karijeru autora primenjene muzike. Nisam nikad shvatala Plavi orkestar ozbiljno, čak su me i nervirali, ali sada na sve to gledam sa neskrivenom simpatijom i potpuno verujem da im je bilo jako teško da nađu hejtera za film kao kontrapunkt. Većina potencijalnih kritičara je priznala da sa ove vremenske distance imaju samo lepe reči za taj period. Ovaj film na delikatan način pakuje jugonostalgiju jer kao što reče Bogdan Diklić - „Ovaj prostor se zvao YU, ne možemo biti anglo-nostalgični.”