Izbor po nuždi

Imala je 24 godine kada je diplomirala glumu u klasi profesora Josipa Kulundžića, a godinu dana kasnije stekla je i diplomu na Filološkom fakultetu, grupa za jugoslovensku književnost. Reklo bi se da otuda i ne čudi njeno neprekinuto kopanje po literarnoj baštini u kojoj je pronalazila svoje junakinje kada reditelji nisu.

U mnogo čemu je jedinstvena među glumicama. Od izgleda koji uglavnom ne menja i koji odaje njen prefinjeni ukus, preko osmeha koji predstavlja njen zaštitni znak, do činjenice da je kao kolega puna razumevanja. Ide na premijere da bi glumcima pružila podršku, ne izostaje sa glumačkih proslava svake vrste. Na primedbu da jedino sebi nije organizovala obeležavanje bilo kakvog jubileja, kaže da ona rado ide na proslave svojih kolega a da ne zna kako bi se osećala na svojoj.

Više od četiri decenije je na sceni i kako ne ume da miruje, naći će ona još uloga koje će podariti publici poput ove poslednje u duodrami Trun u oku koju je premijerno izvela polovinom aprila u Rimskoj dvorani Gradske biblioteke sa koleginicom Vjerom Mujović. Rada Đuričin to svoje rediteljsko i prevodilačko delo, koje je i adaptirala za izvođenje, radije zove koncert-predstava koja predstavlja podsećanje na veliku pesnikinju Silviju Plat. Kaže da je davno prevela Silvijina pisma majci i da je sada, čitajući ponovo njenu poeziju i roman Stakleno zvono sačinila scenario za predstavu:

- O Silviji Plat su napisane mnoge knjige. Želela sam da gledaoce podsetim na ovo preosetljivo biće ogromnog dara, da to bude priča o njenoj neurotičnoj želji da bude besprekorna ćerka, supruga, majka, domaćica. Sve što je mislila da se od nje, kao žene, očekuje. A da istovremeno ostvari i svoj san da postane velika i slavna pesnikinja. Učinilo mi se da to nije samo Silvijina priča. Kad napraviš izbor, moraš nešto da žrtvuješ.

U karijeri ste najduže bili u stalnom angažmanu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Već tu ste se odavno opredelili za ovu vrstu autorskog pristupa glumi. Zbog čega?

- Sticajem okolnosti tako je moralo biti. Moj profesionalni život počeo je, moglo bi se reći, sjajno. Kao student Pozorišne akademije dobijam ulogu Ane Frank u Narodnom pozorištu u Beogradu u režiji dr Huga Klajna. Istovremeno imam i ulogu u filmu Osma vrata Nikole Tanhofera za koju dobijam nagradu u Puli. Godinu dana kasnije, veliki pesnik i erudita Milan Dedinac angažuje me za stalnog člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta čiji je bio upravnik. Odmah dobijam značajne uloge u komadima Bernarda Šoa, Dostojevskog, Šekspira... Zatim, neko vreme sa suprugom odsustvujem iz zemlje. Rodio se naš sin. Milan Dedinac, bolestan, napušta pozorište. Ja se vraćam u Beograd i u pozorište, ali za mene novih uloga nema... U meni se rađaju i traju mučne sumnje: da li sam izabrala pravi put?

Dve godine pošto je diplomirala, Rada Đuričin je 1960. godine postala stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta gde je odigrala najveći broj od ukupno pedesetak uloga. Igrala je Ofeliju u Hamletu, bila je u ansamblu koji je decenijama zabavljao publiku igrajući najdugovečniju predstavu JDP-a Buba u uhu Žorža Fejdoa. Zahvaljujući njoj bestseler pisac Momo Kapor je omiljen i na pozorišnoj sceni kroz dela Kabare embargo i 011. Među brojnim nagradama, vlasnica je Zlatnog vijenca na MES-u u Sarajevu, priznanja na festivalima u Puli, Nišu, Danima komedije... Svoj glumački talenat je veoma uspešno koristila i kao novinar voditelj na radiju i televiziji. Spada u glumce koji su obišli ceo svet igrajući pre svega svoje monodrame. Nedavno je bila u Australiji na gostovanju sa predstavom Jasmin na stranputici koju je napisala njena koleginica LJiljana Lašić, a koja je na stalnom repertoaru Slavija teatra. U braku je sa dr Dragoslavom Popovićem, uglednim naučnikom, dugogodišnjim profesorom Beogradskog univerziteta. NJihov sin Radan (40) jedan je od najboljih domaćih snimatelja (Crni bombarder, Balkanska pravila, Sjaj u očima...) koji je poslednjih godina napravio karijeru u Americi.

I onda ste počeli da učite onoliki tekst “Pohvala ludosti” Erazma Roterdamskog. Kada ste ga savladali i počeli da govorite, to je izazvalo veliku pažnju javnosti i velike pohvale koje ste dobijali od kritike i publike?

- Slučajno sam došla do knjige Erazma Roterdamskog Pohvala ludosti. O gluposti kao večnoj kategoriji. Za mene, u tom času, isceliteljska knjiga. Sa Mucijem Draškićem, za Atelje 212, napravili smo predstavu sa aktivnim učešćem publike. Život ove predstave trajao je oko dve decenije sa više stotina izvođenja po celoj, velikoj Jugoslaviji. Moje samopouzdanje se vratilo. Dobijam i nove uloge u Jugoslovenskom dramskom. Ali, posle iskustva sa Pohvalom ludosti zauvek ostajem privržena samostalnim projektima. Postajem svesna da me oni, bar donekle, oslobađaju nesrećnog i nestrpljivog čekanja nove uloge, tog nezavidnog zavisnog položaja. I da mogu sama ili sa kolegama da tragam za temama koje me lično zaokupljaju.

Znači li to da ste sami sebi morali da priuštite ono što vam od reditelja nije bilo ponuđeno?

- I da i ne. Nikada nisam igrala u Čehovljevim komadima, a tako sam želela, i Mašu i Saru i još mnoge druge. Lagala bih da mi nije bilo žao zbog toga. I to mnogo. Ali, nisam ostajala očajna, niti skrštenih ruku. Rađale su se predstave iz moje radionice, naravno uz pomoć pozorišta, radija i televizije. Podsetiću vas na Strah od letenja Erike Jong sa mnogo stotina izvođenja, Kraj vikenda Mome Kapora, koji smo nebrojeno puta igrali kod nas i u svetu, pa najveći projekat Aleksandra Kolontaj od koje je kasnije napraveljen i TV film. Zatim TV serije Ženski rod-muški rod, Kabare 011, Desanka... Osim toga, shvatila sam da su i one retke kolege koje obasipaju sjajnim ulogama, često nezadovoljne, osećaju se uskraćenim... Valjda tako mora biti. O onome što pripada prošlosti, a čini me tužnom, najčešće ne mislim. Trudim se samo da dejstvujem, da nikada ne zapadnem u trnje dosade. Imam privilegiju da se, već više od 40 godina bavim poslom koji može da donese radosti i zanose. I donosi mi, Bogu hvala.

Kada se pogledaju ti ženski likovi kojima ste se bavili u svojom poetskim kazivanjima, s obzirom na to da ste ih sami birali, postoji li nešto što im je zajednički imenitelj. Koja su vas svojstva tih žena provocirala da se okrenete Desanki Maksimović ili Aleksandri Kolontaj?

- Zajednički su im čežnja i zalaganje za bolji svet, za pravo na različitost... A svako javno delovanje spada u društveni angažman. Položaj žena i muškaraca ostaje aktuelan i u 21. veku kao i mnoga druga pitanja koja se odnose na otklanjanje raznih diskriminacija. Uprkos razočarenjima i silama zla čiji smo svedoci, svet nikada neće prestati da se zalaže za pravednije društvo, za humaniji život. Oni koji se bave umetnošću, pre svih, imaju taj zadatak.

Postoji li među tim stvarnim junakinjama žena koja vam je posebno draga?

- Aleksandra Kolontaj ispunjavala me je ponosom zbog svoje odluke da plemićki, privilegovan položaj u društvu žrtvuje borbi za potlačene i ponižene, za žene u prvom redu. Divila sam se njenom obrazovanju, intelektu, a posebno snazi da još na početku 20. veka postane prva žena ministar na svetu i da se toga odrekne kad je shvatila da su ideali za koje se borila iznevereni. Da je imala snage da se u to vreme založi za slobodnu ljubav, za ljubav iz ljubavi, da deli život sa muškarcem 17 godina mlađim od sebe uprkos postojećim predrasudama.

A najbliža mi je Desanka Maksimović. I ja sam iz svešteničke porodice, iz malog mesta, iz mog Vršca, za koji sam kao i Desanka za Brankovinu i Valjevo, uvek ostala duboko vezana. Desanka kaže: “U Brankovini, u svojoj porodici, naučila sam da budem otvorena za sve ljude, za sve krajeve naše zemlje i sveta. Ali i ponosna, željna da i drugi mom zavičaju poklone istu ljubav i poverenje.” I ja sam u Vršcu, u kući svojih roditelja, to isto naučila. Prepoznala sam sebe i u drugim Desankinim kazivanjima: “Sve što biva mora bivati, sve što postoji, moralo je postati... Ničemu se ne čudim i malo se čega bojim... Uvek me prati misao o prolaznosti i neizbežnosti odlaska sa ovoga sveta...” Tražim pomilovanje je moja najdraža knjiga.

Svoju mladolikost pravdate genima koje ste nasledili. Da li su samo geni ti koji čoveku daju pečat. Koliko vam stalni osmeh na licu čini život lakšim?

- Pričaju da sam se od najranijeg detinjstva često osmehivala. I moja unuka Natalija često se osmehuje. Izgleda da su geni u pitanju. A da li je osmehnutima i sa ružičastim naočarima, često i bez pokrića, lakše ili teže u životu - ne znam, ko zna?!