Zid srama

Predsednik Nemačke Demokratske Republike (NDR) Valter Ulbriht demantovao je na konferenciji za štampu 15. juna 1961. glasine da njegov staljinistički režim planira zatvaranje granice prema Zapadnom Berlinu. “Niko nema nameru da podiže nekakav zid”, slagao je ne trepnuvši. Samo dva meseca kasnije, u prvim satima 13. avgusta, oko 23 hiljade policajaca, graničara, vojnika i rezervista je blokiralo sve prelaze između istočnog i zapadnog dela grada podeljenog još 1945. godine. Oko 3,2 miliona stanovnika bivše nemačke prestonice je u roku od nekoliko sati ostalo blokirano tamo gde su se zatekli i bio im je zabranjen prelaz te smrtonosne granice budućih 28 godina. Rasturene su porodice,  ljubavne veze i prijateljstva, desetine hiljade ljudi je izgubilo svoja radna mesta u tada nepristupačnom delu grada, više se nije moglo ni telefonirati, pa čak ni pismo u drugi deo poslati. A svako ko bi pokušao da ilegalno pređe tu granicu bio bi ili ubijen ili osuđivan na dugogodišnju robiju.  Postavljene su privremene barikade sa bodljikavom žicom i zabranjen je svaki prekogranični promet, a iz čitave zemlje su ka Berlinu krenuli kamioni natovareni cementom, armaturama, ciglama, bodljikavom žicom, kao i stotine građevinskih radnika, koji su odmah počeli da sprovode tajni plan „Ruža“ – izgradnju četiri metra visokog zida i minskih polja kao nepremostivu prepreku između „socijalističkog raja“ i „kapitalističkog pakla“. Namera NDR je bila sasvim konkretna i unutrašnjopolitički motivisana: trebalo je zaustaviti odliv najkvalifikovanije radne snage i omladine, koja je masovno iz „raja“ bežala u „pakao“. Od nastanka NDR, 1949. godine, pa do podizanja zida 2,6 miliona istočnih Nemaca je pobeglo na zapad – najviše preko Berlina. Bio je to ogroman gubitak za nacionalnu ekonomiju, koji se nije mogao tolerisati. Granice prema Zapadnoj Nemačkoj, ali i „socijalističkim bratskim zemljama“ su već pre toga bile dobro čuvane, a na begunce se pucalo bez opomene. Procenjuje se da su istočnonemački graničari na tim granicama ubili više od 600 begunaca, a samo na Berlinskom zidu njih 136. Ova noćna građevinska akcija je iznenadila ne samo žitelje grada, nego i političare širom sveta, a posebno američku administraciju, koja je, iako se Hladni rat sa Sovjetskim Savezom sve više zaoštravao, bila potpuno nepripremljena na ovaj korak svog glavnog rivala. Jer, istočnonemački režim nije samostalno delovao, već je bio poslušnik Moskve i za ovu akciju je dobio blagoslov sovjetske vrhuške. Tog prohladnog pruskog avgusta (temperature su više ličile na oktobarske, pisalo je u tadašnjim novinama) svet je opet, kao više puta tih šezdesetih godina, bio na nekoliko koraka od pravog rata, jer u Berlinu su stajali jedni naspram drugih vojnici  i tenkovi NATO i Varšavskog pakta. I svi su čekali da vide reakcije Zapada, a pre svega SAD. Hoće li se zapucati zbog slobode Nemaca, protiv kojih su saveznici samo 16 godina ranije vodili krvavi rat? Američki predsednik DŽon F. Kenedi se početkom juna te godine u Beču sreo sa Nikitom Hruščovom, vođom Sovjetskog Saveza. Odnosi između velesila su bili sve lošiji, trka u atomskom naoružavanju se ubrzavala a Sovjeti nisu krili nameru da uklone jednu od svojih rak-rana: postojanje Zapadnog Berlina, sa sve američkim trupama, i to usred teritorije NDR. Dva predsednika su u Beču pokušala da dođu do nekakvog sporazumnog popuštanja, ali su razgovori bili potpuni debakl. Hruščov nije krio da ne poštuje Kenedija, koga je nazvao žutokljuncem.   Rus je dobro procenio da mladi američki predsednik neće krenuti u rat zbog Berlina, te je tako dao znak za početak blokade zapadnog dela. I sam Kenedi  je u pismu tadašnjem gradonačelniku Zapadnog Berlina i kasnijem nemačkom kancelaru Viliju Brantu napisao: „Ovo brutalno zatvaranje granice jasno pokazuje neuspeh i političku slabost (Sovjeta) i moguće ga je promeniti samo ratom. Ali rat ne želi niko. Istovremeno to je poraz Istoka, jer ideja koja pretenduje na svetski uticaj ne sme da zarobljava sopstvene građane“. Americi je bilo stalo da stiša krizu oko „najopasnijeg grada na svetu“, kako to ne bi postala kapisla nekog nuklearnog rata. I da bi makar obezbedio Zapadni Berlin, Kenedi je bez otpora dozvolio da istočni Berlinci izgube i ono malo sloboda što su imali. „Bolje jedan zid nego rat“, kazao je navodno Kenedi. A kad su Sovjeti i istočnonemačko rukovodstvo shvatili da će ovo zlodelo ostati nekažnjeno doneta je odluka da se stvari „zacementiraju“, tj. da počne gradnja stvarnog zida, koji će zameniti provizorne barikade i kontrolne punktove. Danas neki istoričari smatraju da je konačni nalog za gradnju zida i postavljanje minskih polja dat tek kad se videlo da zapadne sile popuštaju i da su “progutale” stvaranje privremenih barikada. Zato ne čudi što je poslednji istočnonemački vlastodržac, Erih Honeker, još januara 1989 – nekoliko meseci pre no što je narodni bunt doveo do rušenja zida i sistema koji ga je napravio – slavodobitno izjavio: „Zid će stajati još 50 ili 100 godina!“ Položaj Berlina je bio poseban slučaj u svetu i relikt Drugog svetskog rata. Na konferenciji na Jalti sile pobednice su se dogovorile da, kao što su podelili Nemačku (koja je izgubila veliki deo teritorija na istoku) na sovjetsku i zapadne zone, da tako podele i Berlin, koji je ostao kao ostrvo okruženo sovjetskom zonom, iz koje će nastati NDR. U Berlinu su vlast imali vojni i politički komandanti saveznika, ali sa uznapredovalim Hladnim ratom su sve više nadležnosti prepuštali  „svojim“ Nemcima. Ipak, Berlin je i međunarodno uživao poseban status, čak i kad je NDR istočni deo jednostrano proglasila za glavni grad, jer su ostale policijske kontrole na izlazu iz grada u NDR. Zapadni deo se razvijao pod snažnim uticajem Savezne Republike Nemačke, iako nominalno nije bio njen deo. Tamošnji zaposleni su uživali brojne privilegije, kao što su poreske olakšice i dodaci na platu i za stanarine, a mladići nisu potpadali pod vojnu obavezu. To je naravno privlačilo i istočne Nemce, koji su se masovno preseljavali, jer su zarade bile bolje nego u socijalističkom delu. Pošto je zapadnonemačka marka na crnoj berzi bila i do četiri puta jača od istočnonemačke koleginice, to je između istočnog i zapadnih sektora cvetao i šverc, koji je nanosio štete NDR-privredi, gde su mnoge cene, pre svega hrane, ali i knjiga i gramofonskih ploča, bile subvencionisane i znatno niže nego na Zapadu.  A u samo nekoliko sati to je sve stalo i u narednim decenijama će granicu između dva dela grada smeti bez problema i pretresanja da prelaze samo saveznički vojnici i diplomate. Stranci i zapadni Nemci su smeli da uđu u Istočni Berlin posle mukotrpnog pretresanja i šikaniranja na nekoliko graničnih prelaza, od kojih je postao najpoznatiji „Čekpoint Čarli“, gde se i danas nalazi replika američke stražarske kućice. Za Berlince je granica bila nepremostiva. Zato i ne čudi što se odmah po ujedinjenju dve Nemačke pristupilo radikalnom rušenju tog „zida srama“. Danas se ta odluka berlinskog senata smatra za veliku grešku, jer je od gigantske građevine preostalo vrlo malo sačuvanih objekata, a i oni su u jako lošem stanju. Kada je poslednjih dana formalnog postojanja NDR počela demontaža zida, istočnonemački odlazeći režim je video mogućnost da i u tom poslu nešto zaradi, pa je formirano posebno preduzeće koje je širom sveta prodavalo upakovane komade betona ili cigala sa zida, uz atest o originalnom poreklu. Tako su komunistički funkcioneri zgrnuli milione maraka, ali je sve te fondove, kao i celokupnu imovinu bivše vladajuće Jedinstvene socijalističke partije Nemačke zaplenila nova zajednička država. Sada će se taj novac iskoristiti da se na nekoliko mesta u gradu obnovi veći deo strukture te granice smrti – kako bi služili kao večna opomena na zločine totalitarnog režima. Istovremeno je spomen-obeležje zidu nedavno proglašeno kao deo evropske kulturne baštine i uživaće posebnu zaštitu. A o današnjem odnosu stanovnika prema nekadašnjem simbolu podeljenog grada najbolje govori upravo objavljena anketa, koja je iznenadila mnoge. Na pitanje da li je izgradnja zida bila opravdana i nužna, kako bi se sprečio odliv kvalifikovane radne snage, čak jedna trećina žitelja prestonice ujedinjene Nemačke je odgovorila potvrdno.  Posebno građani istočnog dela nemaju baš loše mišljenje o zidu,  jer njih samo 41 odsto osuđuje njegovo postojanje.  Stoga ne čudi stav jednog uglednog zapadnoberlinskog trgovca antikvitetima koji  godinama uporno odbija da obiđe istočne kvartove, jer tvrdi da tamo većina pati za državnim socijalizmom i nije dostigla ni posle dve decenije života u ujedinjenoj Nemačkoj njene demokratske i civilizacijske vrednosti. Brojke Zapadni Berlin je opasavao  skoro četiri metra visok i 155 kilometara dug zid, od kojih su se 43 kilometra protezala kroz gradsko jezgro, prekidajući brojne ulice, trgove i parkove. Pojedini segmenti su bili teški 2,8 tona i debeli 1,20 metara. Bila su izgrađena 302 osmatračka tornja, a miniranu granicu je danonoćno čuvalo 11.500 graničara.