Iz prošlosti

Leto je izuzetno neinspirativni deo godine ako treba da se priča o noćnom životu u Beogradu. Ono što upada u moj radar interesovanja i poznavanja je program jednog i po kluba koji tokom letnjeg perioda radi. Spektakularnih gostovanja i festivala nema baš dovoljno za moje apetite. Odmah da upozorim, moje stavove uzmite sa rezervom, pošto ne zalazim na najposećenije splavove u našoj voljenoj prestonici, pa ne znam tačno šta je to što naši prosečni mladi nazivaju zezanjem. Ostala sam zarobljena u nekim vremenima prošlim, za koje mi se čini da ne fantaziram da su bila malo povoljnija za nas malobrojnije, drugačije, da ne kažem alternativnije konzumente i učesnike noćnog provoda. U toj prošlosti čiji konačni kraj otprilike nazirem negde oko 2006-7, kao tinejdžerka i studentkinja imala sam emisiju na gradskoj televiziji u kojoj sam puštala muzičke spotove. Po sat vremena jednom nedeljno. Taj moj izbor vrteo se oko muzike za plesni podijum uz poneki zvučni eksperiment. Slične emisije postojale su na još nekoliko televizija i radio-stanice su imale svoje ekvivalente ovakvom programu. U to neko vreme, u Beogradu je moglo da se izlazi i utorkom i sredom i četvrtkom i to u nekoliko klubova i klubića. Muzika koja se puštala na televiziji i na radiju vrtela se i u diskotekama. I svi su bili srećni, jer prepoznaju taktove i tekstove. Srećna vremena ludog provoda o kome turistički vodiči za Beograd još uvek pišu. I lažu. U međuvremenu, od tada do sada, javni mediji u Srbiji intenzivirali su svoje utrkivanje sa ovim privatnim, komercijalnim. Što je u našoj nadasve interesantnoj mutiranoj tranziciji dovelo do toga da se ukidaju sve emisije muzičkog tipa koje se ne bave zabavom za najšire mase. Dakle, ako bi sad neko želeo da napravi muzički šou bez Jelene Karleuše i Gordane Tržan, to jednostavno ne bi prošlo. Ne baca im se sat dragocenog komercijalnog prostora na tamo neku muziku koju i ovako i onako ne razume gazda ili sponzor. To je dalje dovelo do potpune marginalizacije čitave jedne unosne grane muzičke industrije. Što je onda prouzrokovalo da mlađe generacije, ne znajući za taj svet, nemaju interesovanja ni da se u njega upuštaju. Što je onda dovelo do toga da se krug poštovalaca tzv. „klupskog zvuka“ suzi zbog čega su propali silni ugostitelji i zabavljači. I na kraju stižemo do situacije da tokom leta u našem dvomilionskom gradu imamo jedan i po klub sa pristojnom, aktuelnom elektronskom muzikom. Broj redovnih posetilaca – oko 300. Pa, stvarno je vreme da krenem na turbo splavove. Da se konačno provedem kao turista u svom gradu. Obećavam, pisaću kako stvari zaista izgledaju u Srbiji danas. Noću.