Trošak nesposobnosti

Jeftina kampanja o enormnim platama funkcionera, pa šta ja znam – pošto ručak u Skupštini, a tek dnevnice kad se putuje, pa reprezentacija hiljadu evra, pa auto srednje klase - bila bi tek letnja razbibriga da u ovakvoj Srbiji ne može da izazove teške posledice. Hiljadu-dve evra, čak i osam, jesu svote koje zvuče kao velike u opštoj oskudici, ali su potpuno nebitne. Ne razmišlja se o koristi od onoga što ti funkcioneri rade, da li država dobija i šta od njihovog rada, niti o tome da tamo gde je važno i potrebno valja i platiti najboljeg. Opasnost uravnilovske harange, koja je u toku, uz simultani lov na korupciju na nivou bombonjera i kafe za medicinske sestre, osim tog skretanja pažnje sa pitanja uspešnosti i opravdanosti pojedinih preduzeća, u velikoj meri leži i u zabašurivanju pravih troškova. Trošak nesposobnosti daleko je veći – jedan finansijski stručnjak predlagao je da svaki ministar kad dođe na funkciju dobije trosoban stan u Beogradu, jer je ta vrednost srazmerno minimalna kada se izračuna šteta koju pravi samom činjenicom da mu je dolazak do stana prioritet, pa ne radi svoj posao. Na sve to, javnost zaboravlja daleko veće slučajeve korupcije i besmislenog troška, u milionima evra, kada se radi o prihodima za nameštanje zakona, velikih poslova, kriminalne privatizacije, koji uz direktnu milionsku korupciju, često znače i opštu štetu po raznoraznim osnovama. Najgore od svega, ipak, jeste učvršćivanje jedne ovde ionako snažne svesti, svesti populističke i komunističke, u kojoj bi trebalo da svi delimo istu sudbinu, bez obzira na sposobnosti i rezultate, što u zemlji ovakvog ekonomskog i političkog stanja, uz ljudsku zavidnost, sitničavost i gramzivost, direktno vuče u poslovično prljavi nužnik.