Duhovi među nama

Zvuci u noći. Jezivo škripanje. Neobjašnjivi tragovi... Na krovu nedovršene kuće stoji visoka prikaza u belom, bez jasnih kontura lica. Deluje agresivno, što u nekoliko navrata i ispoljava. Poseban problem nastaje onda kada shvatimo da je ovakva scena gotovo pa realna. Igrom slučaja, prošlonedeljna „paranormalna aktivnost“ uživo, skrenula je pažnju javnosti sa tekućih društveno-političkih problema, i u svakodnevicu uvela jedan, za nas i ne tako nesvakidašnji fenomen. Teško je objasniti šta se zaista zbilo u naselju Hadžet u Novom Pazaru. Jedan džin (duh ili đavo) postao je tema dana nakon što je izvesni Amko Vrujčanin u nesmotrenoj izjavi za lokalne medije rekao da njegovu kuću usred ramazana zaposeda visoka prikaza, koja je nedeljama pre, sa istog krova, uznemiravala lokalno stanovništvo, gađajući ga saksijama i sličnim predmetima! Stanovništvo je postalo toliko zaintrigirano ovim neobičnim slučajem, da je danima “zaposedalo” kuću, u nadi da će videti džina. Jedni su se podsmevali, drugi su događaj doživeli poprilično ozbiljno. Dodatnu intrigu začinio je podatak da je samo novopazarsko naselje Hadžet sagrađeno na groblju streljanih muslimana 1944. i 1945. godine, kao i verovanje da se “tokom ramazana otvaraju vrata raja za meleke (anđele) koji posećuju one najistrajnije u postu, dok se vrata pakla zatvaraju, a šejtani (đavoli) bacaju u lance”, što je priču o lutajućem duhu, u oba slučaja, učinilo zaista i mogućom. Kako bi umirila lokalno stanovništvo, Gradska uprava Novog Pazara apelovala je na građane da ne „pridaju preveliku važnost besmislicama, jer je ta lokacija korišćena za snimanje jednog broja scena u filmu Most nemačke rediteljke Mihaele Kezele“, te da su u pitanju verovatno bile neslane šale glumaca u filmu. Samo dan kasnije, priča je ponovo aktuelizovana novom vešću da je viđeni džin verovatno isteran iz obolele ženske osobe koja se, navodno, lečila kod nekog hodže u Sarajevu, ali je on toliko loše obavio svoj posao da je omogućio da njegovu „pacijentkinju“ zaposedne duh. Po potonjim anketama, Novopazarci su uvereni i da je njihov džin dobroćudan, zaljubljen i ništa više od toga. Šta se tu zaista desilo? „Čovjek je po svojoj prirodi radoznao, želi vidjeti, saznati, osjetiti, probati, pa makar to bilo i na sopstvenu štetu, gdje ni strah nije prepreka“, kaže za NIN Rešad ef. Plojović, potpredsednik Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, komentarišući događaje u Novom Pazaru. „Ista je stvar i u ovom slučaju, narodu bez posla, zapostavljenom, sa svakakvim problemima, koji ne zna šta će sa sobom ili sa slobodnim vremenom, koje mu traje 24 sata i tako svaki dan. Dobro mu dođe bilo šta da `ubije` vrijeme, kako bi nakon toga par dana u kahvama i kućama imao šta da priča, zaboravljajući na svoje probleme. Možda je neke izvela na lice mjesta i pomisao da dođu do svog duha, koji će im ispunjavati želje, baš kao onaj iz Aladinove lampe”. Ipak, prema njegovim rečima, Kuran nas upoznaje da pored sveta ljudi, koji žive na zemlji, zaista postoji i svet džina, koji je takođe ovde nastanjen. Oni se rađaju i umiru, hrane i razmnožavaju: „Ono što je važno napomenuti jeste da su to različiti svjetovi koji imaju svoje zasebne zakonitosti. Oni se ne miješaju, ili barem ne bi se smjeli miješati. Kuran spominje da svijet džina može ostvariti određeni uticaj na ljude, ali isključivo sa Božijom dozvolom, o čemu govori 102. citat kuranskog poglavlja Al-Bakara. Da svijet džina postoji, te da je moguć njihov uticaj, ili služenje čovjeku, jeste primjer Božijeg poslanika Sulejmana, kojem je Uzvišeni gospodar potčinio džine, da služe i izvršavaju njegove zahtjeve, što možete naći u svim objavama, ne samo u Kuranu. Ali džine u njihovom izvornom obliku nije moguće vidjeti. Oni se mogu pojavljivati i u oblicima drugih živih bića, ali je tada teško sa sigurnošću znati da li se radi o džinu ili o stvorenju čiji je to lik. Pojavljiva džina ili duhova na način kako je to opisano u raznim knjigama i filmovima, rezultat je ljudske mašte. Dakle neprihvatljivo je sa aspekta vjere”, ističe Plojović. Ovakvo tumačenje donekle se prožima sa pravoslavnom dogmatikom. Kako kaže profesor Dimitrije Kalezić, bivši dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, duhovi i duhovni svet su „realnost višeg reda, koja se dodiruje sa našom stvarnošću, ali nama nije dato da je vidimo svojim očima“: „Vizija duha nije realna i niko ne može sa sigurnošću da kaže kako on izgleda“, kaže za NIN profesor Dimitrije Kalezić. „NJihove vizije su subjektivne. I tu se otvaraju dva pitanja – kome je dato da vidi duha i zašto se duh nekome javlja“. Prema njegovim rečima, u prvom slučaju, ljudi su često skloni da sebi pripisuju visoke kvalitete ističući svoje paranormalne sposobnosti, dok u drugom slučaju ljudi nisu kadri da razmisle zbog čega im se određeni duh zaista i javio i šta je hteo svojom pojavom da im sugeriše. „Možda je od njih zatražio promenu životnog kursa, ali pitanje je koliko je čovek kadar da te šifre dešifruje“, kaže Kalezić. Duh je, po verovanju, opšte prihvaćen bestelesni prikaz mrtve osobe, ređe životinje, a po spiritualističkoj i ritualističkoj filozofiji duh je osnovno načelo bića, suprotno materiji. Smatra se da je duh zapravo vizuelizacija duše osobe koja je nakon smrti ostala zarobljena na zemlji. Najčešće, duhovi zadržavaju ljudski oblik i veličinu, i još češće su opisani kao „srebrnkasti“, odnosno kao senkovite, maglovite prikaze u ljudskom obličju. Parapsiholozi tvrde da je duh zapravo astralna projekcija ljudskog tela, koje se ponekad manifestuje u svom punom obliku, a ponekad svoje prisustvo otkriva pomeranjem predmeta, paljenjem i gašenjem svetla, bukom... svim onim što nema prirodno objašnjenje. U zapadnoj kulturi smatra se da duh predstavlja dušu umrlog, koja nije našla spokoj nakon trenutka smrti, te je osuđena da nastavi da boravi među živima. Često se to objašnjava mogućnošću svršetka nedovršenih poslova, a još češće mogućnošću da se umrla osoba osveti ili da traži izvršenje pravde, koju nije dočekala za života. U dalekoistočnim kulturama pak, rašireno je verovanje u reinkarnaciju. Duhovi su duše umrlih koje odbijaju da budu „reciklirane“ pre nego što neposredno po završetku zemaljskog bivstvovanja ne dovrše započete poslove. Slično zapadnom verovanju, duhovni službenik sa činom „egzorcista” (isterivača) ima tu moć da usmeri dušu umrlog ka nebeskom svetu, gde će se dalje određivati njegova sudbina. Takva tumačenja dovela su prečesto do prihvatanja duhova kao krajnje realnih pojava u svakodnevnom životu ljudi i zahvaljujući tome, njihov uticaj na popularnu kulturu bio je ogroman. Sve svetske kulture imaju svoje priče o duhovima, i često se međusobno razlikuju u pristupu tom fenomenu. Pojava bestelesnih bića stara je koliko i sama književnost. Prastari epovi gotovo su bespogovorno imali duha kao jednog od ključnih motiva pokretača radnje, poput Homerove Odiseje, na primer. Kasnije, tokom istorije književnosti, prisustvo duha, pogotovu duha koji se sveti živima, postalo je toliko učestalo, da je u srednjovekovnom teatru, na primer, bilo gotovo nezamislivo izvoditi predstavu bez učešća duha u njoj. Poseban podžanr činili su „gotski romani“, čije su centralne teme bile upravo ljudski strah od bestelesnih bića. Pisci „gotike“ najčešće su koristili prisustvo duha kao zločinca u svojim delima. Najčešće, duhovi su progonili žive sve dok na određenom nivou nisu dostigli zadovoljenje svojih nagona. Gotski roman kasnije je inspirisao i brojne fotografije, na kojima su duhovi ukazivali živima kroz objektiv iz „đavolje komore“, tj. kamere. Za mnoge, istraživači paranormalnog i dalje tvrde da su realne. Koristeći motive sopstvene fikcije i tradicije, Zapad je od samog početka uvideo neiscrpnu mogućnost pričanja priča o duhovima. Inspirisane delima autora Gotik romana, nastajale su brojne filmske adaptacije autora kao što su Algernon Blekvud, Oskar Vajld, Šeriden le Fanu ili u novije vreme Stiven King, Klajv Barker i drugi. Sedma umetnost je „žestoko“ odgovorila na ovaj fenomen, predstavljajući duhove u najrazličitijim oblicima, od džinovske magme u Isterivačima duhova, preko dobrog duha Kaspera, do razornih demona koji uznemiravaju ukućane u aktuelnom hit serijalu Paranormalna aktivnost i nepreglednog niza naslova na temu isterivanja đavola. Baveći se fenomenom paranormalnog, Ivan Vinkov, donedavni vikar u isusovačkoj crkvi svetog Petra u Beogradu u svojoj knjizi, publikovanom naučno-istraživačkom radu Opsjednutost i egzorcizam, registruje nekoliko kategorija delovanja viših sila. Za razliku od zlostavljanja, zaposedanja i opsesija od strane nečistih duhova, koje direktno utiču za duhovno i telesno zdravlje pojedinca, Vinkov ističe i fenomene koji se očituju na kućama, kao što su: tutnjava, lupanje, kucanje i slično, a potom i na manifestaciju na predmetima: lebdenje, premeštanje... „Neki ove demone zovu poltergeist (nemački naziv za „glasne duhove“). NJihovo delovanje ponekad izaziva takvo očajanje kod ljudi, da se isele iz domova, neki budu tjelesno ozlijeđeni a poneki učine i samoubojstvo“, navodi Vinkov. „Veliki zagovornici parapsihologije tvrde da poltergeisti nisu demoni nego ekstremni oblik psihokineze, tj. eksplozivno oslobađanje vlastite duhovne energije. Ali, kako su ti fenomeni uvijek destruktivni, a nikad pozitivni i dobri, te redovito povezani s okultizmom, opravdano je sumnjati da se radi samo o parapsihološkim fenomenima. Uporaba prilagođenih egzorcizama više je puta pokazala da je riječ o demonima“, mišljenja je Vinkov. Iz ugla islamskog verovanja, moguće je da osoba opsednuta džinom čini određene radnje koje nisu karakteristične za nju, „na primjer, da ispolji snagu koju realno nema, da govori o nečemu što nije vidjela, niti o tome bilo šta čula“, kaže Plojović. „Istjerivanje džina je praksa koja je veoma rasprostranjena i njome se bave svakakve osobe, jer je to idealna prilika da se na mukama i problemima ljudi dobro profitira. Opšte je poznato da ljudi sa zdravstvenim problemima ne biraju sredstvo da dođu do lijeka. Većina onih koji se bave ovim poslom, radi to na način koji je vjerom zabranjen. Oni su prevaranti i lopovi“, ističe Plojović. Profesor Kalezić navodi da su vračevi glavni sprovodnici i realizatori uticaja negativnih duhova na ljude, od kojih su i sami nečisti, i podseća na Poslanice iz Novog zaveta, po kojima su ih prvi apostoli Petar i Pavle proterivali. Kalezić kaže da je duhovno stanje čoveka u ravni sa fizičkim i da se, baš kao i imunitet tela, utvrđuje u dobrom: „Nije nama dato da znamo i nije naše da kvalifikujemo i da nagrađujemo. Crkva je bogočovečna – bavi se i duhovnim i materijalnim svetom. NJu čine Bog, anđeli, svetitelji i grešnici koji veruju i spasavaju se. Zato mi i ne treba da znamo kakvi sve duhovi mogu biti. Gledajući hijerarhiju kanonizovanih svetitelja, podela na svece, velikomučenike, mučenike, prepodobne itd. ukazuje nam na to kakav je čovek za života bio“, kaže profesor Kalezić i dodaje: „A ljudi ne mogu da objasne šta je to što ih toliko intrigira u svetu nepoznatog. Da ste bilo koga u Novom Pazaru pitali zbog čega stoje i šta čekaju ispred kuće, ne bi znali tačno da vam odgovore na to pitanje“. I šta se onda zapravo desilo u Novom Pazaru? Neslana šala stranih glumaca? Ili džin izbegao iz bolesne osobe? Ili su se vrata raja zaista otvorila, kako je verovati Kuranu... Naš sagovornik, Rešad ef. Plojović kategoričan je: „Priča o pokazivanju duha u Novom Pazaru je rezultat mašte bolesne osobe, koja ima određenih zdravstvenih ili psihičkih problema i nije posljedica stvarnog događaja. Dakle nisu ljudi, niti djeca sa Hadžeta gledali duha, jer je to nemoguće, već je neko tim ljudima pričao o svom unutrašnjem stanju i doživljaju, koje su oni potom opisali kao lično iskustvo, a to je kasnije plasirano u medije bez ikakve rezerve, jer im je stalo da na bilo koji način uzbude javnost, ili skrenu pažnju”. Sve i da je ova priča proizvod čiste mašta, da li ste se ikada zapitali – šta biste vi uradili kada biste zaista sreli duha?  Duhovi u mitologiji U nedavno objavljenoj ilustrovanoj enciklopediji Slovenska mitologija (Laguna, 2011), autor Nenad Gajić je posebno poglavlje posvetio mitskim duhovima, kao i običajima i verovanjima koja su se iz mitologije preselila u svakodnevne društvene i religijske rituale. Tako on navodi da su „Kućni duhovi kod Slovena uglavnom duše predaka, od kojih se očekuje zaštita, jer su Sloveni imali i te kako razvijeno verovanje u kućne duhove, zagrobni život i onaj svet“. Razlikujući duhove po izgledu i karakteru, najčešći duhovi u mitologiji ovih prostora, po Gajićevom istraživanju su: Domovoj – „poznat i kao domovik, očigledna personifikacije duše pretka, opisan je kao mali starac sa krznenim ogrtačem, koji živi na ognjištu, odakle noću izlazi i jede jela koja mu se ostave“; Banik - „duh koji živi u prostorijama za kupanje, i ljuti se na one koji se kupaju noću, jer ga tako uznemiravaju“; Zloduh - „kućni duh, koji brine samo o sebi a usluge gospodaru čini prema paganskom shvatanju uzajamnosti žrtve: dajem da daš“; Mračnici - „mogu se sresti u južnoslovenskim verovanjima i predstavljaju duše zlih predaka, ili možda samo duše tuđih predaka, iz susedstva ili nekog drugog plemena“. Oni se, kako ističe Gajić, skoro uvek javljaju u jatima. Zanimljivo je da lete noću, bljuju vatru i truju i zagađuju vodu; Domaći - „kućni duhovi koji imaju veze sa porodičnom tradicijom i predstavljaju one duše predaka koje štite ognjišta“. Sem njih, duhovi iz narodnog verovanja su i utvare (aveti, avetinje, sablasti, prikaze, duhovi ili nečisti, zablaze, vidine, osenje...) koji se vezuju za određena mesta, jer predstavljaju duše umrlih nasilnom smrću na tim mestima. Parapsihologija Sedam propovedi mrtvima Na ovogodišnjem filmskom festivalu u NJujorku, dakle, na pedesetogodišnjicu Jungove smrti, biće prikazan igrani film o dramatičnom razlazu Sigmunda Frojda i Karla Gustava Junga. Taj istorijski sukob u evropskoj, pa i svetskoj psihijatrijskoj avangardi odigrao se 1913. godine. Glavni razlog bio je različito razumevanje libida. Za Frojda, prvi pokretač svih čovekovih aktivnosti bila je seksualna energija, mladi učenik Jung se tome žestoko suprotstavio. Razlaz je bio neminovan. Gubitkom učitelja Frojda, Jung je izgubio i većinu dugogodišnjih prijatelja i saradnika. Svi su se oni priklonili Učitelju iz Beča deleći sa njim nerazumevanje za Jungovu sklonost ka okultnom, alhemiji i hermetičkim, gnostičkim znanjima. Jungu je sve to teško palo, bio je pred mentalnim slomom. Samotnjaštvo i beznađe razvuklo se mesecima, godinama, a 1916. godine njegova porodična kuća u Kisnahtu, danas predgrađu Ciriha, „nalikovala je na scenu nekakvog filma strave i užasa u kome su članove Jungove porodice maltretirala nevidljiva, netelesna bića, nepoznate i zastrašujuće energije“, piše Kristijan Jelinčić u predgovoru Jungove kultne knjižice Sedam propovedi mrtvima . Kuću Jungovih, pokazaće se, napali su duhovi. Padale su slike sa zidova bez ikakvog razloga, a čudni zvuci odzvanjali su sobama. Jednog popodneva, dok su ručali u vrtu, zazvonilo je i ulazno zvono iako nikoga nije bilo na vratima; samo su se čuli neki glasovi koji su Junga dozivali. Kasnije će se pokazati da je to bilo jato mrtvih duša koje se, očajno, vratilo iz Jerusalima. Taj prizor jasno je videla cela porodica i posluga. Svi su se ukućani naplašili i u strahu dane provodili, samo se Jung uhvatio u koštac sa kućevnim duhovima. Imao je iskustva u parapsihološkim fenomenima još u najranijem detinjstvu. Jedne noći je, recimo, kao mladić na jezeru između Pavije i Verone, razgovarao sa duhovima predaka koji su ga savetima, praktično, i uputili u kasnija naučna istraživanja. Junga je, naravno, u tom „đavoljem poslu“ mučilo poreklo duhova; da li su oni samo unutarnja energija onoga što će, kasnije, nazvati „kolektivnim nesvesnim“ ili tačnije „arhetipskom psihologijom“ ili, pak, duhovi, zaista, postoje? Hrabro je odlučio da to ispita na svojoj koži. Kako se u radu sa pacijentima služio i hipnozom, Jung je, ovog puta, sebe podvrgao autohipnozi, doveo je sebe u stanje transa i prepustio se tzv. automatskom pisanju. Tri dana je, iz kolektivnog nesvesnog, „skidao poruke“ koje je dobijao od sasvim konkretnog duha koji mu se predstavio kao Basilides, gnostik iz Aleksandrije, a živeo je u prvom veku nove ere. Ali, ovo nije bio običan kontakt sa jednim običnim duhom. Basilides je, naime, saopštio Jungu da mu se obratilo ono pomenuto jato mrtvih duša koje se vratilo iz Jerusalima „gde ne nađoše ono što su tražili“. Aleksandrijski gnostik Basilides je, naime, javio Jungu da je priča o Isusu prazna, to jest izmišljena, što je „mračnog Švajcarca“ ohrabrilo jer su za njega okultizam i alhemija, zapravo, „podzemna struja hrišćanstva“. Drugim rečima, „za razliku od velikih religioznih organizacija, zapletenih svetovnim interesima i dogmom i nemoćnih da pruže smislen odgovor na raznolike životne izazove i probleme savremenog sveta, Jung je jasno definisao i ponudio rešenje. Smisao postojanja je traganje, uzlazno kretanje Stazom Individualizacije do konačnog cilja.“ Pomno beležeći šta mu je duh Basilidis tri dana u pero diktirao, Jung je objavio Sedam propovedi mrtvima, ali nije imao kuraži da u potpisu stavi svoje ime. Potpisao ga je pseudonimom „Basilides iz Aleksandrije, grada gde je Zapad dodirnuo Istok“. Ovo važno delce je sinopsis za sva potonja Jungova dela i manifest čitave njegove nauke. A ona je iz temelja uzdrmala modernu psihologiju. U Sedam propovedi mrtvima Karla Gustava Junga nije samo opisan „ljudski napor i patnja u ličnom duhovnom sazrevanju na Stazi samorazvoja“ Karla Gustava Junga. Posle Jungovih Propovedi alhemija, parapsihologija, paranormalno uopšte, postaju legitimna polja naučnog istraživanja, a Junga možete smatrati „hrišćanskim gnostikom“, „zen-budistom“ ili, naprosto, „alhemičarem“. Jednostavno, kako vam je po volji. Pred kraj života Frojd je napisao da je oblast parapsihološkog istraživanja „kisela jabuka“ mada, kada bi se ponovo rodio „sigurno bih ju zagrizao“. I najzad, ako ne verujete u duhove, u velikom ste problemu! Jer šta ćete kada vas jedne noći iznenada posete duše predaka, džinovi, ili tek obični, zalutali duhovi, kojima se vaša spavaća soba učinila kao baš zgodno mestašce za utočište. Dragan Jovanović Moć magije u istočnoj Srbiji Po receptu Vlaha Miljan Paunović Postoji istinita priča o opsednutosti đavolima i duhovima, koja se godinama prepričava u istočnoj Srbiji, po Majdanpeku, Donjem Milanovcu, Negotinu... Naime, jednom čoveku nikako ništa da krene u životu – ni u ljubavi, ni u porodici, ni na poslu. Uhvatilo ga neko zlo, ne pušta, a i sa zdravljem nije bilo dobro. Nisu pomogli lekari, a on kaže prijateljima “demon me neki zaposeo”. Odluči on, sav skeptičan, da ode do vrača, da vidi je li to možda crna magija. Nakon sat vremena bajalica na vlaškom jeziku, ode na neki potok u planini kad beše mesečina (tako mu je bilo rečeno), da preskoči potok tri puta, pomoli se Bogu, i popije malo te vode. I dalje nije verovao da sve to može da ima efekta, čak se sa prijateljem smejao i prevrtao očima dok je bio na seansi. Ipak, preskoči on potok jednom, dva puta, ali iz trećeg pokušaja oklizne se o kamen, padne, slomi ključnu kost i povredi glavu. Našao ga je prijatelj, koji ga je sve vreme čekao u kolima, i odveo u bolnicu. Oporavljao se dva meseca. Nakon ovog događaja počeo je da veruje. Nije se smejao. Ponovio je postupak, i kažu ljudi, danas je srećan čovek, ima sve što poželi. Našem liku iz ove priče neko je „napravio mađije“ i zaposeo ga duh, kaže za NIN deda Sava, čuveni vračar iz sela Klokočevac, nedaleko od Donjeg Milanovca: „Đavoli, duhovi postoje, samo ljudi ne veruju. Kada dođu kod mene, ja odmah znam da li su pod magijom ili ne, da li ih je `nešto` zaposelo. Evo, vi niste pod crnom magijom (kaže novinaru ovog teksta), ali neko iz vašeg bližeg okruženja jako veruje u magiju, i bavi se time... (i ostavi me u mislima: ko to od mojih veruje u duhove i crnu magiju?) „Kod mene dolaze ljudi iz cele Srbije, ali i iz inostranstva. Ako urade ono što im kažem, a bajem na vlaškom, mogu da se oslobode svih muka. Ali treba da veruju u sebe, u moju moć da ih izlečim i rasteram zle duhove, i da će im moje bajalice pomoći.“ A u tim krajevima - Homolje, Miroč, Deli Jovan - često meštani pričaju da se pokojnik povampirio, odnosno prošetao kroz kuću da vidi svoju porodicu, ili se na Bukovoj glavi, blizu Majdanpeka, tokom noći iz mračne šume mogu čuti krici šumske vile koju meštani nazivaju Muma paduri. Ako vam se ona javi, to nije na dobro. Ona nije dobra vila, nazivaju je demonom, đavolom, i ukoliko čovek čuje njen glas sprema mu se velika nesreća… Vlaški narod veruje da odmah po rođenju deteta demoni određuju njegovu sudbinu. To je novinarka Jasna Jojić najbolje opisala u knjizi Vlaška magija: „Kad se u kući rodi dete, kaže vlaško verovanje, odmah stižu i Suđenice, tri demona koji u prve tri večeri po rođenju bebe određuju sudbinu za ceo njen život. Starija sestra Suđenica, po verovanju Vlaha je prelja, koja od srebrnkastih niti prede vlakna dugog ili kratkog života. Zato je narod i zamišlja kako sedi sa preslicom u rukama i prebire konce života i smrti ljudi. Ali time je posao određivanja sudbine tek započeo. Pređu treba sakupiti u sukalo koje se kao čigra neprestano vrti. Zato srednja sestra pomaže da se pređa slaže kako je zamišljeno i time tačno predodređuje kako će ko u životu proći. I tek kada se niti spuste, najmlađa sestra ih preseče makazama i odredi kada će ko, i kako, umreti“, kaže za NIN Jasna Jojić, inače dugogodišnji istraživač fenomena običaja Vlaha u istočnoj Srbiji i master na predmetu kulturne antropologije. Ona dodaje da Suđenice u verovanju Vlaha imaju istu ulogu kao nimfe i mojre u starogrčkoj odnosno drevnoj rimskoj mitologiji. Jedino što su, po mišljenju čuvenih etnologa, verovanja Vlaha definitivno starija jer podsećaju na ona iz vremena Asiraca i Hetita, od pre šest-sedam hiljada godina. Dalje se u knjizi navodi da su Suđenice milosrdne kad čovek u njih veruje, prizove ih i smatra da njihove odluke treba neprikosnoveno kao tok života, i prihvatati. „Verovanje u njihovu moć toliko je jako da domaćinstva u istočnoj Srbiji to i danas pokazuju držeći, u prva tri dana novorođenčetovog života, upaljena svetla a na stolu kolače i vino. Još uvek se u vlaškim krajevima ponude za sve tri Suđenice daju u jednoj posudi. Pa kada ujutru zateknu nagriznut kolačić (a svi se ukućani kunu da se nisu šegačili sa svojim najbližima) oni i ne znaju koja se od Suđenica poslužila. Ali, to im nije ni važno. Bitno je `da su dobili znak` da su Ursitoare, kako inače Suđenice zovu na vlaškom, bile zadovoljne dok su određivale kob novorođenčeta. Sudile su po starešinstvu, a zadnju je reč dala najmlađa koja je obično i najmilosrdnija u dodeli fatuma“, objašnjava naša sagovornica ovaj antropološko-sociološki fenomen. Osim demona bolesti, i demon ljubavi, ali i prevara i seksa, česta je boljka žena i muškaraca. Deda Sava kaže da muškarci sve više dolaze zato što su „uvezani“: „Ne mogu da legnu u krevet sa ženom, a kod ljubavnice funkcioniše `ta stvar`, i tako propada brak. Znači, ljubavnica ga omađijala. Lečim ja i to, ali onda ne može i ne sme više da ide kod ljubavnice“, kaže naš sagovornik i ne želi da otkrije metod kako se muž osposobi da funkcioniše kod žene... U moći vlaške magije uverili su se mnogi, i ona važi za jednu od najjačih u svetu. Istovremeno, osude postoje, jer vračare mešaju magiju i hrišćansku religiju – većina tvrdi da im se u snu javio Bog ili neki svetac, te im preneo poruku da pomažu ljudima paganskim običajima! Na kraju sve je stvar vere.