Samo knjiga miriše

Umberto Eko je ovog leta izazvao pravu pometnju u svetu knjige. Italijanska izdavačka kuća Bompjani saopštila je da će se 5. oktobra u knjižarama naći nova verzija najprodavanijeg (30 miliona primeraka) i najprevođenijeg (na 47 jezika) Ekovog romana Ime ruže, po ceni od 16 evra. Slavni pisac je odlučio da izmeni tekst romana koji je objavio pre 30 godina, u nameri da pojednostavi izvesne delove i osveži jezik, tako što će izbaciti preduge opise, eruditske reference i delove na latinskom, kako bi ga učinio pristupačnijim digitalizovanoj čitalačkoj publici. Još nisu poznati detalji osveženog teksta, ali izdavačka kuća garantuje da pisac nije menjao ni strukturu, ni radnju, a ni intrigu romana. Kao i u originalnoj verziji, čitaoci će i ovde pratiti dogodovštine dvojice monaha, franjevca briljantnog uma Vilijama od Baskervila, svojvrsnog srednjovekovnog Šerloka Holmsa, i njegovog učenika Adsa, koji pokušavaju da reše seriju ubistava počinjenih zbog jedne misteriozne knjige. Zbog čega se najslavniji italijanski pisac odlučio na ovakav potez? Španski dnevni list El pais, koji je prvi objavio ovu vest, ironično zaključuje da je Eko očigledno zaključio kako ne može da edukuje čitaoce, pa mu „jedino preostaje da pojednostavi roman“. Cinizmu je pribegao i francuski kritičar Pjer Asulin u kulturnom dodatku pariskog dnevnika Mond napisavši kako „Eko zamišlja da su mlade generacije s početka ovog veka manje obrazovane od prethodnih da bi im ponudio izdanje koje treba da prevaziđe njihovo neznanje“. Sa apsolutnim razumevanjem za ovaj gest oglasio se francuski novinar i kritičar Nikola Gari, rekavši: „Autor je pokazao da poseduje zanimljivu viziju interneta i novu ideju mogućnosti kulturnih prenosa putem mreže.“ A pojednostavljivanje kojem je pribegao Umberto Eko, Nikola Gari prevodi kao shvatanje realnosti u kojoj „nivo vode opada svake godine“. Nema sumnje da je Umberto Eko (rođen 1932. godine) dobro shvatio značaj nadiruće elektronske književnosti i da je odlučio da joj se postupno približi. Uz to, sa nesumnjivim smislom za reklamu, cela ova priča koja je uzburkala književnu javnost, namerno je lansirana upravo u sušnom izdavačkom letnjem periodu, kako bi dobila na značaju. Međutim, i površnim znalcima dela ovog pisca, poznato je šta je od pre 15 godina do danas govorio Umberto Eko kada se postavljalo pitanje: kakva je budućnost književnosti u eri tehnološki razvijene civilizacije. Tako je u jednom svom eseju o toj temi, Od Interneta do Gutenberga, iz 1996. dao odgovor na to pitanje i zaključio: „Knjige će ostati nezamenljive ne samo u književnosti, već i u svim drugim namenama gde je neophodno pažljivo čitanje, čitanje koje se ne svodi na puki prijem informacija, već podrazumeva i odgovarajuće promišljanje i refleksiju“. On svoj tekst počinje podsećanjem na Platona i citatom iz njegovog Fedra o tome kako Hermes, kome se prema legendi pripisuje izum veštine pisanja, svoje otkriće prikazuje faraonu Tamusu, hvaleći ga kao novu tehniku koja će ljudima omogućiti da zapamte stvari koje bi inače neminovno zaboravili. Faraon, međutim, ne deli njegovo oduševljenje i podseća ga da je pamćenje „veliki dar čovekov koji održavamo živim tako što ga neprekidno uvežbavamo“. Pisanje, kao spoljašnji mehanizam će, po faraonovom mišljenju, ljude usmeriti u suprotnom pravcu od onog koji je do tada bio jedini prihvatljiv, pri čemu oni neće koristiti svoje unutrašnje nastojanje i vežbati pamćenje, već će se prepustiti moći novog izuma. „Može se slobodno reći da faraonovo razmišljanje izražava naš iskonski strah da će jedno novo tehnološko dostignuće uništiti ili iskoreniti nešto što smatramo dragocenim i korisnim, nešto što za nas predstavlja vrednost po sebi, i to vrednost koja je po svojoj prirodi duboko duhovna – zaključuje Eko. I da ne ređamo dalje, zadržimo se na poslednjim razmišljanjima ovog pisca sa kojima se naša čitalačka publika sreće u veoma privlačnoj knjizi Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (Gradac, 2011). Reč je o dragocenom dijalogu dvojice zaljubljenika u knjigu, romanopisca i semiologa Umberta Eka i proznog esejiste Žana Kloda Karijera, koji je široj javnosti poznat kao scenarista Bunjuelovih filmova. Danas, kada se čini da je informatička revolucija, sa pojavom interneta i e-knjige obesmislila i učinila izlišnim potrebu za klasičnom knjigom, obojica sagovornika smatraju da nema razloga za strah. Knjige su savršen izum koji se ne može učiniti boljim nego što jeste, reći će Eko: „Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza. Kada ste ih jednom izmislili, ne možete ih učiniti boljim... Možda će ona evoluirati u svojim sastavnim delovima, možda joj stranice više neće biti od papira, ali će ostati ono što jeste.“ U ovom razgovoru Eko, ipak, razmišlja da bi knjige u budućnosti mogle zanimati samo šačicu neprilagođenih osoba koje bi svoju anahronu znatiželju zadovoljavale obilaskom muzeja i posetom bibliotekama. A odmah potom nudi i ovakvu pretpostavku: „Isto tako možemo da pretpostavimo kako će i veliki izum poput interneta nestati kada na njega dođe red. Baš kao što su dirižabli iščezli sa našeg neba. Kada se neposredno pred rat Hindenburg zapalio u NJujorku, s njim je pokopana i budućnost dirižabla. Isto važi i za konkord. Pokazalo se da je nesreća u Gonesu 2000. godine bila kobna po njega. Priča je, ipak, neobična. Napravljen je avion kome je za preletanje Atlantika umesto osam sati bilo potrebno svega tri. Ko bi mogao da porekne takav napredak? Pa ipak, posle katastrofe u Gonesu, od njega se odustalo, jer je procenjeno da konkord suviše košta. Zar je to ozbiljan razlog? Pa, i atomska bomba je veoma skupa!“ Kritičari Umberta Eka imaju brojne dokaze njegovog omašivanja u predviđanjima, kojima je ovaj vrstan retoričar, inače, sklon. I ne uzimaju za ozbiljno njegove verbalne akrobacije. Međutim, ovog puta se većina njih slaže da je Ekova odluka o redizajniranju svog romana nastala pod direktnim uticajem elektronske književnosti koja u svetu dobija zapanjujuće razmere. U tom pogledu je neshvatljivo, ali istinito, da se na taj način može zaraditi ogroman novac o kome Eko može samo da sanja. Jer, teško je zamisliti da je 26-godišnja američka spisateljica Amanda Hoking, kojoj nije štampana nijedna knjiga, prošle godine zarađivala najmanje 200.000 dolara mesečno od knjiga koje je objavljivala sama na internetu! Tačnije, ona je u 2010. zaradila više od dva miliona dolara. Sklopivši ugovor sa najvećom internet-knjižarom Amazon, Amanda Hoking dobija 70 odsto od prodaje svake e-knjige, u Amazon kindl prodavnici. Cena jedne Kindl e-knjige kreće se od 0,99 do četiri dolara (većina e-knjiga košta oko 10 dolara). Hokingova prodaje mesečno 100 kopija svojih 10 elektronskih knjiga, po ceni od 0,99 dolara do 2,99 dolara po komadu. U Amazonu kažu da su 2010. godine prvi put prodali više e-knjiga nego papirnatih. Odnos je 115 e-knjiga na svakih 100 ukoričenih, podaci su sa Pcworld-a. Kindl čitač je lakši od mobilnog telefona, u njega može stati 35.000 knjiga, bežično učitavanje pojedinačnih naslova traje oko jedan minut, jednostavan je za rukovanje, ima opciju menjanja tipa slova i njihove veličine, ekran nema refleksiju, a cela sprava je debljine tri milimetra i veličine srednje knjige. Zanimljiv je podatak da je biblioteka kindl izdanja (Kindle Edition) na pomenutom sajtu Amazon.com u septembru 2010. godine objavila u elektronskom obliku tri knjige književnika Milorada Pavića na engleskom jeziku – Drugo telo, Unikat i Plava knjiga. Tako je Pavić postao prvi srpski pisac čiji su se e-naslovi našli u ovoj virtuelnoj biblioteci koja broji blizu 500.000 naslova. Poslednjih godina života, Milorad Pavić (1929-2009) bio je glasni pobornik interneta i elektronskog vida izdavaštva. On je tvrdio da je u krizi način čitanja romana, a ne sam roman: „Roman - jednosmerna ulica je u krizi. U krizi je grafički vid romana, to jest u krizi je knjiga... Svaki roman treba da bira svoj posebni oblik, svaka priča može da traži i nađe svoju adekvatnu formu. To je suština potrage moje i drugih pisaca u svetu danas za nelinearnim pismom i interaktivnom književnošću.“ Slučaj Amande Hoking pokazuje da nema tog tradicionalnog izdavača koji bi mogao da joj obezbedi toliku zaradu koju ona sama sebi omogućuje. I još nešto. Ova mlada književnica je svoje prvence nosila izdavačima koji su je odreda odbijali, i onda je počela da objavljuje svoje urbane fantazije i paranormalne romanse na svom blogu. Sama autorka kaže da je reč o knjigama o vampirima i zombijima sa romantičnom aromom. Za mnoge, njeni romani spadaju u svojevrsnu zonu sumraka, ali Amandu to ne brine. Naravno, Amanda Hoking je usamljeni pojedinac, koja svojim uspehom, ipak, svedoči i o tome da elektronski pisci (electronic writers) postaju sve traženija roba. Elektronska knjiga je neuporedivo jeftinija, brža i lakša za izdavanje. Zauzima 30 puta manji prostor (40 tomova Enciklopedije Britanika staje na tri diska), lakše se čita (bira se vrsta, veličina i boja slova i strana), sadrži sliku i zvuk, lako se pretražuje, sa ekrana može da se prenese na papir za svakog kupca kao poseban primerak. Danas četvrtina britanskih izdavača posluje po tom principu. O isplativosti elektronske književnosti svedoči i primer izdavača Simon-Šustera, koji je posle medijske pripreme objavio elektronsko izdanje novele Stivena Kinga Uzjaši metak. Za ulaz na sajt sa novelom plaćalo se u vrednosti cene dnevnih novina, a za prva 24 sata registrovano je 400.000 ulazaka. Mnogi u ovakvoj situaciji citiraju postmodernog pisca i profesora Rejmonda Federmana, koji je rekao: „Internet nije ni raj ni pakao. To je začaran prostor... Mogućnosti književnosti su beskrajne, još nismo ni počeli da ih istražujemo, bar ne onako kako to čine trgovci i poslovni ljudi. Na pragu smo velike revolucije elektronske književnosti, baš kao što smo bili na pragu istraživanja svemira. Sleteli smo na Mesec, literaturi to tek predstoji.“ U ovom trenutku podaci govore da u Evropi samo jedan odsto ukupne prodaje knjiga pripada e-knjizi. U Srbiji je ova industrija tek u začetku, a nedavno je Laguna na svom sajtu objavila zbirku tekstova Čista slika Srbije. U ovoj izdavačkoj kući razmišljaju o elektronskom plasiranju knjiga koje se već mogu kupiti u štampanom obliku, ali se žale na finansijske probleme, na nedovoljnu potražnju na tržištu i na pirateriju i nelegalno distribuiranje. U tom smislu, nezaobilazan je primer sajta Bane prevoz, koji je neovlašćeno preuzeo sva Solarsova izdanja Dena Brauna u Srbiji i stavio ih besplatno na uvid čitaocima u elektronskom obliku. Veliki je broj domaćih veb portala i e-magazina, odnosno elektronskih časopisa sa područja Srbije, ali samo jedan najavljuje i objavljivanje prvog srpskog e-romana. Reč je o veb portalu Pravac www.Pravac.com i njegov tvorac Milorad Ničić kaže da predstavlja „najveću zajednicu ljubitelja knjige na Balkanu. Ničić za NIN kaže da će roman Pustinja Živojina Ivkovića u elektronskom obliku objaviti ove jeseni: „Odabraćemo najadekvatniji model kako bi se roman mogao koristiti i na računaru, ali i na drugim uređajima. Uspeli smo kao magazin u „e“ formatu, verujemo da ćemo dati doprinos i razvoju e-izdavaštva i da ćemo i u tom segmentu biti prepoznatljivi kao i naš e-magazin Knjige. Prvi roman koji će biti objavljen u elektronskoj formi biće Pustinja, provokativno i na izvestan način kontroverzno, mada začuđujuće iskreno i čitljivo delo Živojina Ivkovića sa kojim imamo već dužu saradnju, objavljujući njegove pripovetke. U romanu Pustinja, kroz prizmu porodične tragedije koja ima univerzalne i vanvremenske odrednice, kroz rakurs pashalnih zbivanja od pre 2.000 godina, oslikava društvo i ljudsku prirodu, ali i preispituje likove novozavetnih jevanđelja, dajući poseban ugao viđenja ljudske prirode nekih od apostola. Univerzalnost teme i pomalo arhaičnost jezika, u spoju sa elektronskom formom koja predstavlja budućnost, možda na najbolji način oslikava vitalnost knjige i proze koji opstaju kroz vreme menjajući svoju formu, ali ne i suštinu.“ Nema sumnje, budućnost e-knjige je počela i treba se navikavati na ovakav prizor - na plaži, u vozu, u avionu, ljudi drže u ruci nešto što nije knjiga, a čitaju knjigu. Oni su vlasnici e-ridera, odnosno čitača knjiga u digitalnom formatu (u Srbiji ih ima po ceni od 9.000 do 20.000 dinara). Ovome će se, naravno, protiviti ogroman deo populacije sa objašnjenjima, odnosno negiranjima svakojake prirode, da bi na kraju završili emotivnim šlagom: „Ali to nema miris knjige. Samo knjiga miriše.“ Ko zna kakvu će aromu sutra imati e-rideri, odnosno čitači knjiga?!