Opis smrti

Bio sam u Domu za stara lica, Domu za stare čiji je zvanični naziv „Gerontološki centar“ što je, u stvari, besmisleno, kao što su, uostalom, i mnoge druge reči besmislene. Da pogledamo. Jer, na prvi pogled nije jasno značenje ove sintagme. Ona najpre ne znači ništa. Naročito je nejasna ova reč „centar“. Kao što nije jasna ni ova prva reč koja je očigledno izvedena iz imenice „gereontologija“ koja znači: „nauka o starosti“. To samo pokazuje da je nepoznati imenoslovac, imenodavalac: druga je stvar sa poznatim Jovanom Krstiteljem, imao ne samo ambiciju da ovaj „Centar“ bude moderni panoptikum nego i naučna ustanova čiji će zadatak biti da sabira i nadzire stare ljude što naravno nije inkompatibilno. O tome je pisao Mišel Fuko. Ali je sve to u nesaglasnosti sa postmodernim vremenom u kome su reči ostale bez stvari i supstancije, a samo mišljenje mozaično i nelinearno, u vremenu bez filozofije, pošto tamo gde nema „bića“ nema ni filozofije a prazne reči plutaju naokolo kao lišće na vodi. Primer su savremeni mediji, koji „izveštavaju“ o ovoj savremenoj ontološkoj izmaglici. Kao da svi zemaljski putevi vode u ovaj „Dom“ ili „Centar“. Možda je to skriveno značenje reči „Centar“ u ovoj zagonetnoj ako ne i zlokobnoj sintagmi na čijem sam se značenju zadržao u ovom mini eseju posvećenom smrti. Jer kada god odem tamo kao da sam sišao u starogrčki Had iz koga je prema jednom ironičnom ili iskošenom tumačenju jedino Orfej uspeo da pobegne sa Euridikom, naravno, jednim od sporednih izlaza. Posle su, prema mitu, živeli povučeno i možda još uvek borave na idiličnom brežuljku iz priče, ako borave. Jer u pričama je sve moguće ako je samo moguća priča. Možda je to razlog što neki veruju da je simbolička razmena sa smrću moguća jedino u poeziji. Jer, ako je uspeo Orfej da izvede Euridiku, ko zna...? Poznata Albaharijeva priča Pokušaj opisa smrti Rubena Rubenovića, bivšeg trgovca štofovima iz zbirke priča Opis smrti, doista, nije drugo nego „pokušaj“ koji nas, u stvari, dovodi do pitanja o ontološkom statusu priče a ne smrti. „Ono što ću opisati: vama je nepoznato; vi nikada nećete doznati ono šta sam želeo da kažem“, piše Albahari. „Priča koju ćete pročitati: samo je vaša“, poručuje Albahari. Ili: „Nemoćan sam: zato što su reči nemoćne. Ne razumete me: zato što suviše precizno razumete“, kaže on pomalo paradoksalno. Kao da je to zato što „tamo gde je strah dovoljno velik zauvek ostajemo nemi“, ali nije tako. Jer nešto kasnije narator postavlja pitanje: „Ko doista umire?“ I kada piščev otac pita Rubena Rubenovića, bivšeg trgovca štofovima: „da li se bojiš?“, Ruben Rubenović odgovara: „Zar ne znaš šta piše u knjigama? Tugujte za onima koji su ostali...“ Ili: „Kako ćemo, pitali su ga učenici, znati koji je to dan? (ovo je priča Rubena Rubenovića...), smatrajte svaki dan svojim poslednjim danom. Tako im je (rabin) odgovorio“. Na kraju, (kraj je, uostalom bio blizu), bivši trgovac štofovima umire mirno, u snu i pokazuje se da njegova smrt i nije glavni predmet ove novele nego je samo povod za važnije pitanje o ontološkom statusu same priče i pripovedanja. Ili opisa. „Ova priča je i onako samo pokušaj, taj čovek (misli na Rubena Rubenovića, prim. pisca) ne mora da umre, možeš sve da prekineš, ili nastavi nekom drugom prilikom, kada smo svi odmorniji, kada bismo to lakše podneli. (Ovo su reči piščevog oca N. D.)... Priča, dakle, nastaje sama od sebe, kao što smrt nastaje sama od sebe (uspešno poređenje); smrti, međutim, prethodi život, priči prethodi: šta?“ Previše ima pitanja u ovom odeljku, premalo odgovora: niko nije zadovoljan, priznaje sam David Albahari. Tako postaje jasno da je poređenje priče i smrti - bio stvarni cilj. Jer, „stvarnosna zbrka, dilema o postojanju i izgledu stvarnosti, time ipak neće biti rešena“, pošto je „probijanje kroz metafore (za Kanta su to transcendentalne predstave) za pisca jedini mogući oblik stvarnosti“. Obrtanje želje ili zbrka u nesvesnom? Zar ova neočekivana bliskost metafore i transcendentalnih predstava nisu same čestice idealnog elementa o kome sam govorio više puta? O kome govorimo, kad govorimo? Da li sam napisao ono što sam želeo? Kako to? Da li je moguća priča o smrti? Da li je moguća priča o priči? I, svakako, ono najvažnije: da li i naše priče umiru?