Recept za jačanje besa

Omladini pripada budućnost! To je dugo bila važeća parola. Ali onaj koji nema sadašnjost ima razloga da sumnja u budućnost. A čak i kad današnji omladinac jednog dana u zrelim godinama dođe do nekog stalnog posla, moraće da otplaćuje ogromne dugove svoje zemlje, koji su nastali širokogrudim davanjima države bahatim bankarima i korporacijama. Kakva ironija: kada su Ujedinjene nacije 12. avgusta 2010. proglašavale Međunarodnu godinu mladih, niko nije mogao ni pretpostaviti da će omladina doslovce shvatiti njima upućena gesla te akcije: “Promenite naš svet” i “Naša godina – naš glas”. Mladi su poveli talas dubokih promena u zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, tzv. Arapsko proleće i srušili neke diktatore, dok se drugi krvavim terorom još drže na vlasti. Širom Evrope su njihovi vršnjaci pokrenuli masovne proteste protiv nezaposlenosti (Španija, Italija), drastičnih mera štednje svojih vlada (Grčka) ili jednostavno izlili svoj bes na ulicama, pljačkajući i paleći gradove zbog besperspektivnosti, besa ili očaja (Engleska). Ali, kao što se vidi, u svim ovim slučajevima su (politički) motivi tih akcija bili potpuno različiti. Ipak, mladi su širom sveta “poslali talas nade”, kako je to povodom završetka njihove Međunarodne godine previše optimistički, takoreći poetski rekao generalni sekretar UN Ban Ki Mun. Jedan motiv je ipak i mladim Arapima, Grcima, Špancima, pa i Britancima zajednički: to je preteško breme dugotrajne svetske društveno-privredno-finansijske krize koje je ovu „izgubljenu generaciju“ isključilo iz procesa rada, ostavilo bez zaposlenja i prihoda – kako je još prošle godine upozorila Međunarodna organizacija rada. Mlađi od 25 godina su u svetskim razmerama tri puta više pogođeni nezaposlenošću od proseka i taj broj svakodnevno raste. Po podacima UN, u svetu više od milijardu mladih nema pristup obrazovanju, nema nikakve šanse za zaposlenje i nedostaju im osnovne ljudske slobode. Kakva je to frustracija i potencijal za izlive destruktivnog nezadovoljstva. U prebogatoj Evropskoj uniji je sredinom ove godine pet miliona mladih između 15 i 24 godine bilo bez zaposlenja – odnosno svaki peti omladinac nema sopstvene prihode. Najgora je situacija u Španiji, gde je skoro svaki drugi žitelj (45,7 odsto) mlađi od 24 godine bez posla, a nije mnogo bolje ni u Grčkoj (38,5 odsto). Materijalni položaj ove socijalne grupe u Velikoj Britaniji je takođe posebno loš: svaki peti nema (niti će dobiti) posao, a stopa nezaposlenosti mladih je u protekle tri godine porasla za opasnih 40 odsto. Neredi kakve je preživela Engleska mogu da izbiju bilo gde i bilo kad, nezavisno od bilo kakve ekonomske situacije, finansijske ili političke krize. Izgrednici iz Totenhema i drugih engleskih siromašnih kvartova imaju više zajedničkog sa razočaranim fudbalskim navijačima bilo gde u svetu, koji posle poraza svojih miljenika kreću da ruše, da se tuku sa policijom i (po mogućstvu) pljačkaju, nego sa demonstrantima sa trga Tahrir u Kairu ili španskim „indignados“ (ozlojeđeni). Jer, nagomilani bes mladih građana Engleske, frustracija, pa možda i njihovo povređeno dostojanstvo ili osećaj zapostavljenosti nisu artikulisani, njihovi postupci su asocijalni i usmereni isključivo na zadovoljenje egoističnih poriva – oni za društvo jednostavno ne mare. Sasvim je drugačiji slučaj sa mladim Špancima – indignados (ozlojeđeni), koji su sredinom maja zauzeli centralne trgove Madrida i svih većih gradova protestujući na najmirniji način prvenstveno protiv ogromne nezaposlenosti, koja pogađa i obrazovane i stručne mlade (za razliku od Engleske, gde su bez posla mladi bez ikakve školske ili zanatske spreme). Pokret M-15 (15. maj) jeste široki politički, nepartijski i natpartijski pokret, čiji su zahtevi jasno formulisani i podsećaju na zahteve studentskih pokreta širom zapadne Evrope iz „revolucionarne“ 1968. Španci zahtevaju više direktne demokratije, protiv su ušančene bipolarne političke scene (socijalisti i narodnjaci), protiv su apsolutne dominacije banaka i korporacija i sprovođenja njihovih interesa, kao i protiv vojnih akcija njihove zemlje u inostranstvu. „Za stvarnu demokratiju – odmah“ je njihova parola, te ne čudi da su „indignadosi“ naišli na ogromnu podršku u društvu - čak 81 odsto anketiranih Španaca se slaže sa zahtevima buntovne omladine. Podršku su im pružili i vodeći intelektualci, kao i predstavnici opozicione levice. Interesantno je da je javne simpatije za M-15 izrazila i najbogatija Španjolka, Rosalija Mera, osnivač i suvlasnik čuvene modne linije Zara, čije bogatstvo magazin Forbes ceni na tri milijarde evra. „Ozlojeđeni“ se osećaju isključenima iz jednog sistema, koji je – tako smatraju oni – stvorio bedeme za zaštitu starih, ali ne i mostove koji bi mlade doveli u zaštićeni položaj, te stoga oni najviše osećaju aktuelnu privrednu krizu. Kao prvi su ostali bez svojih, ionako slabo plaćenih, povremenih ili honorarnih poslova. Smatraju da vladajuće i opozicione partije njih, kao i većinu naroda, više ne zastupaju, a nezadovoljni su i aktivnostima sindikata. Stoga su svoje nezadovoljstvo morali sami da formulišu, prvo na internetu, a zatim na masovnim okupljanjima, kampovanjima po španskim trgovima. NJihov model su odmah preuzeli i „ozlojeđeni“ u susednim zemljama: Portugalci su kampovali po svojim trgovima, a i mladi Parižani su pokušali da zauzmu trg Bastilje u Parizu, ali je Sarkozijeva policija dejstvovala energično i nasilno na mirne demonstrante. Da ne pominjemo desetine hiljada Grka, koji već dugo demonstriraju protiv vladinih mera štednje. Ima u Evropi i manje mračnih situacija, kao na primer u Nemačkoj, gde je stopa nezaposlenosti kod mladih „samo“ 9,1 odsto, daleko ispod EU-proseka. To je posledica ne samo uspešnosti nemačke privrede, nego i tradicionalno dobrog obrazovnog sistema, pa ipak i tamo ima uslova za nezadovoljstvo. Po zvaničnim podacima, zabrinjava činjenica da je svaki treći mladi čovek našao „netipičan“ posao, odnosno da nisu u stalnom radnom odnosu, sa socijalnim i penzijskim osiguranjem, već da rade na određeno vreme, honorarno i bez obaveza poslodavaca prema njima, kao i sa ispotprosečnim zaradama.  Ali, na duži rok, „indignadosi“ širom Evrope će ipak naći put do zaposlenja, jer društva Evrope postaju sve starija usled niskog nataliteta, pa tu ne pomaže ni talas izbeglica iz stvarno siromašnih zemalja. Doduše, kada današnji omladinac u zrelim godinama dođe do nekog stalnog posla, moraće da otplaćuje ogromne dugove svoje zemlje, koji su nastali bacanjem milijardi i milijardi na naoružanje ili kao pomoć nesolventnim bankama i korporacijama. I dok menadžeri tih banaka dele višemilionske zarade i bonuse (u evrima, naravno), dotle će „indignados“ morati da radi i za penzije ostarele populacije, koja je svakim danom brojnija. Nije baš neka ružičasta perspektiva za nekakav održivi model 21. veka, već je pre recept za jačanje besa. Lični stav: Ratibor Trivunac, anarhista Slobodarski komunizam nije haos Neredi u Londonu i drugim gradovima Ujedinjenog kraljevstva dali su iznova povod buržoaskim medijima da plasiraju svoje plitke, nepismene i zlonamerne teze kojima pokušavaju da blate časno ime Anarhije. No, kao i obično, istina je značajno drugačija od onoga što nam vlasti serviraju. Događaji u UK koji su inicirani brutalnim policijskim ubistvom mladog oca četvoro dece Marka Dugana, zapravo pokazuju duboku krizu kapitalizma – sistema na zalasku. Nasuprot tendenciozno raširenoj zabludi da anarhija znači haos, u anarhističkoj praksi i teoriji već dugo figurira činjenica da je sinonim za anarhiju – slobodarski komunizam. Istinski samoupravno, bezdržavno i besklasno društvo, bazirano na individualnoj i kolektivnoj slobodi, ravnopravnosti i solidarnosti, lišeno svih oblika represije, nasilja i vlasti čoveka nad čovekom. Pritisak države na britanske anarhiste jača poslednjih nekoliko godina, posebno od studentskih demonstracija iz novembra prošle i masovnih demonstracija protiv seče socijalnih davanja iz marta ove godine, kulminirao je manje od nedelju dana pre nego što su neredi otpočeli, zahtevom policije da joj budu prijavljeni svi oni koje populacija prepozna kao anarhiste. Federacija solidarnosti, britanska sekcija Međunarodnog udruženja radnika i radnica (anarhosindikalističke internacionale) u svojoj reakciji na nerede saopštila je da “nije slučajnost što se oni dešavaju sada, dok se mreža podrške za obespravljene Britance povlači i dok ljude koji tonu u bezdan pendrecima mlati policija”. Oni su ukazali da “se ne bi trebalo šokirati time što ljudi kradu plazma televizore koji će im omogućiti da plate nekoliko meseci stanarine”. Istovremeno, britanski anarhisti osuđuju slučajeve “paljenja kuća” i “terorisanja radnih ljudi” i pokrenuli su inicijativu za sređivanje razrušenih naselja. I dok Kameronova vlada najavljuje povećanje broja policajaca na ulicama, i jaču kontrolu društvenih mreža na internetu, a iz socijalnih stanova izbacuje ljude čiji su fejsbuk-prijatelji učestvovali u nemirima, pravi uzrok nereda se skriva. Očigledno je da će rešenje doći iz mnogo masovnijih i mnogo organizovanijih pobuna, koje neće stati sve do odlaska ovog nehumanog sistema sa istorijske scene.