Glamur i klabing

Nedavno sam shvatila da se oko profesije di-džeja još uvek grade razne mistifikacije i da se veruje da ljudi koji se ovim poslom bave žive nekakav glamurozan život na visokoj nozi. Da se razumemo – ima i takvih, malobrojnih, a još malobrojnijih u ovoj našoj siromašnoj i neobrazovanoj sredini. Ostali se bore za opstanak, a kao i u svim ostalim segmentima života u Srbijici, ume da se desi da im je opstanak onemogućen. Još bizarnije je da se sabotaža dešava najčešće od strane onih koji treba da su im saveznici tih istih di-džejeva. Evo jedne anegdote iz života. Posvećene svim vlasnicima klubova. Drugarica i ja pozvane smo da puštamo muziku na nekakvom novootvorenom brodu-klubu na Savi, nedaleko od Muzeja savremene umetnosti. Objekat je “svečano” otvoren dan pre toga. Dolazeći na “žurku” nismo mogle da ubodemo koji je brod tačno naš, pošto je naziv mogao da se nazre ako se baš potrudite, na malom natpisu, u mraku. Ako ne tražite, pomislili biste da se brod zove „Viktorija“, što u stvari i jeste istina. Gazde “kluba” istalile su se sa ekipom sa „Viktorije“, pa ovaj ukotvljeni objekat danju radi kao kafana, a noću se magičnim štapićem pretvara u disko. Ali, ne. U momentu kad smo se pojavile na susednom brodu pičili su neki narodnjaci uživo koji su nadjačavali muziku kod nas. Rekoše nam da oni brzo završavaju - okej, izdržaćemo. Sledeća impresija je da se u „klub na vodi” nije uložilo ni onoliko truda koliko je bilo neophodno da se raščisti neki krš koji stoji pored di-džej pulta pokriven ciradom. Nije baš okej da se publika tera da se oseća kao u skladištu, a? Nema veze, preživećemo.  I konačno - jedan od (dva) plejera ne radi. Neće da primi diskove bilo koje marke iz bilo koje epohe. Ovaj problem ustanovljen je u 11.20 uveče, nakon čega nam je rečeno da sačekamo tonca koji je izašao i „samo što se nije vratio”. Tonac je došao posle 15 minuta, a za to vreme smo puštale pesme sa tog jednog plejera koji radi. Jednu po jednu, sa sve pauzama između. Nakon još 15 minuta ponovnog ustanovljavanja da sprava ne radi i da ne može na licu mesta da se popravi, dobile smo informaciju da novi plejer stiže za 10 minuta. Čekajući da oprema stigne, posmatrale smo naše drugare kako idu kao muve bez glave i nikako ne mogu da nabodu brod na kome smo. Jer, je li, to očigledno nigde ne piše. Nakon 55 minuta čekanja, odlučile smo da ipak odjavimo parti, usled osećanja bazičnog nepoštovanja prema našem vremenu, trudu i dobroj volji. Nije da smo navikle na savršene uslove, ali, neverovatno, neka granica ipak postoji. “One dve dive su otkazale žurku!” To su rekli svi koji su se na „žurci” pojavili, potrošili lovu na taksi, odvojili vreme, a zatim razočarani napustili objekat.