Predsednik zbrkanih poruka

Nekako bi čoveku bilo lakše kad bi se na kraju ispostavilo da su oštre reči nemačke kancelarke Angele Merkel izrečene prošlog utorka u Beogradu bile ciljani, unapred dogovoreni deo nekog igrokaza, izrežiranog kako bi se ovdašnjim “proevropskim vlastima” pomoglo da izvedu uverljivu pokaznu vežbu “zaokreta ka patriotizmu”, preko potrebnog u teško predizborno vreme. I sve to da bi se, omogućavanjem daljeg opstanka proevropskih snaga na vlasti, ostvarila obećanja o priključenju cele teritorije zapadnog Balkana Evropskoj uniji, u zajedničkom mirovnom i ekonomskom interesu. Ako treba, i po cenu izvesnog odlaganja ranije promovisane agende evropskog puta Srbije, koje, je po odlasku gošće, najavio predsednik Boris Tadić. Bez takve, ili neke druge teorije zavere (u političkom smislu možda i sasvim suprotne) cela drama u koju je Srbija upala tokom poslednje vrele avgustovske sedmice, deluje nepojmljivo amaterski. Teško je, naime, poverovati da zvanični Beograd nije imao dovoljno elemenata za izvođenje računice koja bi na vreme ukazala da će pitanje Kosova neminovno dospeti u fokus pažnje s kojom članice EU posmatraju srpske napore u procesu približavanja Briselu – što je, zapravo, kancelarka Merkel nemački precizno predočila domaćinima, zahtevajući ukidanje srpskih institucija na severu Kosova. O konkretnim diplomatskim dojavama da i ne govorimo - srpski ambasador u Berlinu Ivo Visković, recimo, lepo je, i to iste večeri kad je gošća napustila Beograd, objasnio da nikome u vrhu vlasti nije bio nepoznat stav nemačkih zvaničnika pitanju severa Kosova, dodavši da je samo bio “iznenađujući ton” kojim je kancelarka poruku prenela. Na ispostavljanje “kosovskog uslova” upozoravali su poslednjih nedelja i neki beogradski zvaničnici, poput Rasima LJajića, na primer. Odakle onda onoliko iznenađenje, uzbuđenje i dramatična priča o političkom zaokretu iznuđenom neprincipijelnim stavom Evrope? Činjenice jesu neprijatne, ali su neumoljive: Srbija Slobodana Miloševića je u junu 1999. izgubila kontrolu nad Kosovom, što su, godinu i po dana kasnije, Miloševićevi naslednici propustili da dovoljno jasno primete i obznane. Pokušaj Zorana Đinđića da, u leto 2001, oživi staru ideju (Dobrice Ćosića) o podeli Kosova, nije naišao na razumevanje međunarodne zajednice, a “patriotska ruka” mu je ubrzo uskratila mogućnost da se za tu opciju dalje bori. Priština, s druge strane, nije gubila vreme, niti je traćila imidž žrtve koji joj je podario Milošević: u februaru 2008, jednostrano (i jednoglasno) je proglasila nezavisnost Kosova, koju su, od tada, priznale 94 od ukupno 193 zemlje članice UN. Od činjenice da natpolovična većina članica svetske organizacije to (još) nije učinila, ipak, politički je daleko značajniji fakat da su 22 od 27 zemalja članica EU priznale postojanje nove države na teritoriji koju Beograd i dalje zove svojom “južnom pokrajinom”. Ako je, dakle, velika većina (po broju, o snazi da i ne govorimo) zemalja EU priznala Kosovo – u koju verziju bi trebalo da se uzda pretendent na članstvo u tom klubu, ako želi da bude shvaćen iole ozbiljno? Da će se svih 22 zemlje iznenada posuti pepelom i odustati od svoje odluke o priznanju (ili se praviti da ona ne postoji, kao što se u Srbiji često pravimo da ne postoje zakoni koje smo “pod pritiskom” usvojili)? Da će sama Priština odustati od nezavisnosti i zamoliti Beograd i 94 zemlje sveta pride da celu priču zaborave? Ili da će neki oblik usaglašavanja Srbije kako sa stavom EU, tako i sa njegovom materijalizacijom na terenu, biti neophodan uslov za nastavak (kilavog) procesa priključenja? Prihvatanje i poboljšanje Ahtisarijevog plana, na primer? Ili, još bolje, neka beogradska racionalna i diplomatski dobro pripremljena inicijativa? Ima u Srbiji onih kojima je nastup Angele Merkel dobrodošao kao dodatno pogonsko gorivo za raspirivanje evroskepticizma (na čijem talasu upravo nastaje nekoliko ultradesničarskih stranaka koje se pripremaju za prolećni izborni debi). I nije isključeno da će se njihov broj s približavanjem izbora rapidno uvećavati. Ali je daleko zanimljiviji način na koji je na poruku Angele Merkel i još više, na odgovor Borisa Tadića, reagovao Aleksandar Vučić, zamenik predsednika opozicione proevropske, ali na desničarskoj tradiciji iznikle Srpske napredne stranke: uz logično likovanje zbog “kapitulacije Demokratske stranke”, Vučić je poručio da “mi moramo da nastavimo s politikom da je Kosovo deo Srbije i da zaštitimo naš narod tamo, ali ne i da odustanemo od evropskog puta”. Uz podsećanje da je “SNS bila optužena da svojom politikom želi da poništi kandidaturu Srbije za članstvo u EU”, Vučić je ocenio da “sada predsedniku Srbije taj evropski put izgleda da nije baš previše važan” – aludirajući, očigledno, na Tadićevu izjavu da “ukoliko se postavi neprihvatljiv uslov za dobijanje statusa kandidata, mi moramo jasno da kažemo našim evropskim partnerima i prijateljima da je takav zahtev nemoguć”. Nije teško razumeti činjenicu da ni u teškom postmerkelovskom trenutku proevropska verzija Vučića nije poklekla pred njegovim prvobitnim, radikalnim izdanjem: naprednjaci se nikad ranije nisu toliko približili vlasti, a ona, osim privilegija, podrazumeva i obavezu obezbeđivanja kakvog-takvog funkcionisanja zemlje ozbiljno unakažene sankcijama, bombardovanjem, pljačkama, korupcijom i sveopštim javašlukom. Svaki normalan pretendent na vlast, koji ne želi da na njemu bude isprobana neka moderna verzija nabijanja na kolac, svestan je nezamenljivosti uloge evropskih fondova u krpljenju nebrojenih rupa “od Horgoša do Dragaša” – čak i uprkos tektonskim političkim i ekonomskim potresima koji su pogodili evropsku zajednicu. O tome možda najbolje govori činjenica da je, od 2000. do danas, prema podacima državnih organa, iz pretpristupnih fondova EU Srbija dobila 2,68 milijardi evra bespovratne pomoći. Prema pisanju lista Danas, računica kaže da EU u ukupnoj međunarodnoj pomoći Srbiji učestvuje sa 48,7 procenata, dok dve velike istočne sile, na koje se često pozivamo, Kina i Rusija, učestvuju statistički neprepoznatljivo - iz Pekinga nam stiže 0,03 odsto bespovratne pomoći, a iz Moskve još manje, pa te države nisu ni zavedene na listi „razvojnih partnera Srbije”. Značaj saradnje sa EU odlično je, svojevremeno, razumeo i Vojislav Koštunica, kome je ulazak u kancelariju u Nemanjinoj 11 omogućio meteorski brz prelazak puta od čoveka kome je Hag “poslednja rupa na svirali” do premijera koji je stvorio uslove da put malog grada u Holandiji “dobrovoljno” krene najduža kolona optuženika u čitavom procesu saradnje sa tim sudom. U vreme njegove vladavine, da li je potrebno podsetiti, saradnja sa Hagom bila je ključni zahtev koji je Brisel isporučivao beogradskim sagovornicima. Jednu drugačiju, ali ništa manje tešku deonicu puta od mita do realnosti, prešao je od dolaska na vlast i Tadić - što je, možda i nesvesno, priznao u intervjuu Politici. Čovek koji je aktuelni predsednički mandat dobio nakon dvodnevnog uterivanja glasova referendumske podrške građana Ustavu čija preambula Kosovo definiše kao “sastavni deo teritorije Srbije”, pet godina kasnije tvrdi: “U javnosti postoji kao jedna od opcija poseban status severa, koji ne znači da bi bila smanjena prava Srba koji žive u enklavama južno od Ibra. Moje mišljenje je da je kroz dijalog moguće naći rešenje u kome Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova, što je naše pravo koje ni Angela Merkel nije dovela u pitanje, a istovremeno obezbeđuje funkcionisanje sistema, dostojanstvo i srpskog i albanskog stanovništva, ne remeti proizvodnju i trgovinu i uspostavlja trajni mir”. Nejasniji od nikad objašnjene formule “manje od nezavisnosti, više od autonomije”, taj opis nikako ne liči na tvrdi stav iz ustavne preambule. Ali ne garantuje ni priznavanje realnog stanja, bez koga teško da je moguće prekinuti dugu tradiciju beznadežnog kašnjenja u prihvatanju (ili još bolje, iniciranju) rešenja koja u prvom trenutku deluju nepopularno, ali se posle gubitka i poslednje šanse da budu primenjena, za njima silno i beznadežno žali (poput čuvene propuštene prilike da se prihvati plan Z 4 za Republiku Srpsku Krajinu). Zauzete predizborno nužnim demantovanjem tvrdnji protivnika o zaokretu, koji (zaokret) podrazumeva odricanje od evropske budućnosti Srbije, srpske vlasti i dobar deo preostale političke elite i dalje uporno izbegavaju da se suoče sa neprijatnom realnošću (u koju, naravno, spada i činjenica da velike sile, rukovodeći se sopstvenim interesima, često zanemaruju elementarne principe fer-pleja). A takvo, dosledno zabijanje glave u pesak za posledicu, između ostalog, ima propuštanje prilike da se, uzimajući u obzir sve važne faktore i interese, formuliše najefikasnija strategija za zaštitu interesa sopstvenih građana. S obe strane Jarinja, naravno. Lociranje političke igre na terenu omeđenom iluzijama i mitovima, osim dugoročnih opasnosti po očuvanje državnih interesa, u predizborno vreme nosi još jedan rizik za političare koji forsiraju priče iz paralelne realnosti: predstojeću prolećnu izbornu utakmicu bi, recimo, mogli izgubiti od nekog iz širokog spektra igrača i timova čiji su demagoški uzleti u prethodnom periodu preplavljivali medijski prostor Srbije. Omamljujuća moć svežih demagoških priča mogla bi se pokazati većom od moći privlačnih, ali već poznatih i obećanja koja nikako da se ispune. Valjalo bi misliti i o tome. Čovek koji voli da se dopadne Zarad političkog pozicioniranja nikada nije rekao surovu istinu o Kosovu, ali i Evropskoj uniji, nije išao u susret problemima i nije stisnuo petlju i rekao kako stvari u državi zaista stoje Ja sam sofisticirani zatvorenik“, okarakterisao je, na početku karijere, Boris Tadić samog sebe. „Nalazim se u blindiranom kabinetu. Vozim se u blindiranim kolima. Živim pod 24-časovnom stražom. Svi moji su pod nadzorom”. Zašto je to tako, pitali su ga. Tadašnji ministar odbrane, Boris Tadić poverio se: ”Zato što radim posao koji se smatra visokorizičnim“. Danas je predsednik Srbije. Prosrpski, kako sam tvrdi. Vozi se u blindiranom vozilu „mercedes s“, za koji štampa procenjuje da je šest puta skuplji od „jaguara“ britanskog premijera Dejvida Kamerona. Visoko je dosegao dečko kojeg su u detinjstvu zvali Buca, jer je bio buckast. „Bio je dobro, pitomo dete i baš je voleo da klopa. Kad bi čuo lupkanje šerpi brzo bi dotrčao. Ali, kasnije se izdužio.“ Sada vodi računa o hrani, ima i savetnika za ishranu, a bavi se i fizičkim aktivnostima. Ipak, ima još uvek nešto čemu ne može da odoli – šnenokli! On dolazi iznenada i niotkuda, sporim, ali odlučnim korakom, naizmenično oštrog te pomirljivog pogleda, i čini sve da izgleda kao neko ko rešava stvari u sekundi. Pre petog oktobra za veliku većinu bio je anoniman, ali vrlo brzo postao je dobar brend Srbije. Za to brendiranje najzaslužniji je njegov najbliži tim bivših muzičara, pripadnika nekada urbane gerile Beograda, članovi Vokalno-instrumentalnog sastava Idoli. Ali, mnogo suviše lako datih obećanja, hrpa populističkih izjava o najosetljivijim pitanjima nacije sada ga dovode u mat poziciju. To što nije zarad političkog pozicioniranja rekao surovu istinu o Kosovu, ali i Evropskoj uniji, što nije išao u susret problemima, i nije dao niti jedan konkretni i zvanični predlog za rešavanje ovog najkrupnijeg problema, ili stisnuo petlju i rekao kako stvari zaista stoje, konačno, čini se, nije više njegov, nego naš problem. On je rekao da ne može jedna strana da dobije sve, a druga sve da izgubi, ali nije ponudio rešenje. Rekao je, takođe i da bi ispunio svoj politički san kada bismo za vreme njegovog mandata ušli u Evropsku uniju. „Tada bih mogao da se povučem u ribare“. Tokom 2007. godine, kao da ne zna šta se stvarno događa, govori: “Kada bi neko stvarno zastupao ideju da Srbija ne treba da ide u EU u bilo kom raspletu događaja o Kosovu, to me podseća na onu: ’Naljutio se pop na selo, popeo se na brdo i uradio šta je uradio’.” Ono što treba priznati jeste da je pitanje šta bi bio epilog o više konfliktnih situacija na Kosovu, i šta bi bio krajnji rezultat događaja od 17. marta 2004. godine, na primer, da je umesto njega bio neko drugi na toj poziciji. Ono u šta se ne može sumnjati jeste to da je u pravu kada govori da ratom niko ne može da zaštiti stanovništvo na Kosovu. Istina je i da je primenio sve metode suprotne Miloševićevim, u okolnostima koje mu krajnje nisu išle naruku. Ali i da to nije dalo rezultate. Ugostio je i DŽozefa Bajdena, Hilari Klinton, Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva. Gosti takvog ranga u Beogradu nisu dugo viđeni. Ono što mu se može zameriti je prikrivanje faktičkog stanja, situacije nasleđene iz doba Miloševića. Nisu sumirani porazni rezultati te politike i nikada nacija sa njima nije do kraja surovo suočena. Kosovo i Evropska unija nisu tu jedini zalog populizmu. Obračun sa Miloševićevim bogatašima, poziv da se oduže zemlji u vreme krize, kao što to čine američki bogataši, nikada nisu imali svoj epilog. Naprotiv, bio je to samo izazov, javna debata sa tajkunima koji su uzvraćali da je Srbija - Boris Tadić, najveći autoritet u zemlji. „On je jači i od mene“, uzvikivao je Milan Beko, uz priznanje da ne zna da li je Amerika baš Tadićeva prava inspiracija. NJemu to pre liči na gest Putina, scenu u kojoj dodaje naliv pero vodećem oligarhu Deripaski dok javno demonstrira odnos snaga. Raščerupana preduzeća, propala privatizacija, pljačka države na visokom nivou nikada nije razotkrivena, ali, korio je predsednik funkcionere beskrupulozno visokih primanja u javnim preduzećima, najavljivao smene loših ministara, pretio im lošim ocenama, bodrio naciju da svetska ekonomska kriza, njena prva sekvenca, može biti strašna za čitav svet, ali ne i za Srbiju... Ali... NJegov tim želi da diktira medijima, pitanje je zašto to ne čini u sudstvu na primer, jer on je ujedno i predsednik najmoćnije partije u zemlji, čije sudstvo do danas nije dalo odgovor o političkoj pozadini ubistva lidera te stranke i bivšeg premijera Zorana Đinđića. Ne može se reći da je sve vezano za Tadića stvar marketinga. Istina je da je jedan ako ne i najodgovorniji za pomirenje u regionu. On ne licitira dok izgovara da je Srbija u prošlosti grešila prema albanskom narodu. NJegovo poklonjenje žrtvama Srebrenice, Vukovara nije bilo tek pro forme, i to je dokazano hapšenjem najtraženijeg haškog optuženika Ratka Mladića. Izjašnjava se i onda kada to ne donosi političke poene, kao što je parada ponosa, obračun sa ekstremnom desnicom, ili navijačima. Prvi je predsednik Srbije koji je od okončanja rata zvanično posetio Sarajevo i time potcrtao svoju mirovnu misiju. Istovremeno ne odustaje od podrške Republici Srpskoj i gotovo na svim važnijim utakmicama sedi uz Milorada Dodika na stadionu. Boris Tadić je i rođen u Sarajevu, januara 1958. godine. Po nacionalnosti je Srbin, a izjašnjava se kao pravoslavac. NJegova majka je doktor nauka, neuropsihijatar, a otac akademik, disident Titovog režima. Od selidbe u Beograd kretao se u krugu dvojke, i ne tako retko spreman je da govori o danima kada se ulicama Dorćola dokazivao kao dečak. „Bio sam uvek lošiji u boksu nego u parteru“. Otkrivao je da je imao sjajnu tehniku obaranja i da se uvek uzdao u nju. „Određena doza mangupluka čini vas celovitim“, tvrdi, i ne skriva da kao pečat tog vremena nosi tri ozbiljna, doduše dobro skrivena ožiljka. Trenirao je vaterpolo, bežao sa časova violine. Rano je roditeljski dom zamenio zakupljenom mansardom u centru Beograda i preživljavao od prodaje knjiga različitih izdavača. Kratkotrajno interesovanje za Likovnu akademiju ga je napustilo i diplomirao je na Filozofskom fakultetu kliničku psihologiju – tema - seksualnost i politika. Bio je tipičan profesor psihologije Prve beogradske gimnazije. Tokom osamdesetih godina uhapšen je zbog niza opozicionih aktivnosti. Tretiran, kako sam to opisuje, kao unutrašnji neprijatelj. NJegov otac poznati je disident levičar, ali na njega su presudni uticaj u to vreme imali Vojislav Koštunica i Kosta Čavoški. Sebe karakteriše kao liberala u ideološkom smislu. Do danas je ostao dosledni sledbenik mirovne politike, i čak i u situaciji kada bi pozivanje na tvrdi patriotizam moglo da ga izvuče iz gubitničke pozicije kaže ono što mnogi ne žele da čuju, a ipak je najznačajnije: “Ako bi neko rizikovao ratni sukob u ovom delu Evrope, on bi preuzeo odgovornost za sve posledice. Srbija ne želi rat. Srbija ne želi nikakvo nasilje i naša je politika mirovna i za cilj ima uspostavljanje trajnog mira na Balkanu. Ako bi Priština preduzela takve akcije snosila bi svu odgovornost za posledice”. I, konačno, priznao je da Srbija možda i neće dobiti status kandidata do kraja godine, iako je sedam godina ranije očekivao da Srbija postane članica 2011, najkasnije 2014. godine. Priznao je i da je ”grobar”, ali kako bi ispravio stvari dodao je i da su njegove ćerke vatrene zvezdašice. O njegovim odnosima u stranci dovoljno govori sukob sa ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, od pre nekoliko godina, kao i smena tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije Zdravka Ponoša. Da je novo odmeravanje u stranci u pitanju, jasno je bilo onog dana kada se pored Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, prošetao novim mostom koji je spojio dve beogradske obale Save. I ma koliko čovek zaslužan za realizaciju tog posla stajao pored njega, on je i ne pominjući ga izrazio želju da se most zove po ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, i bivšem gradonačelniku Nenadu Bogdanoviću. Bez sumnje, on se promoviše kao zvezda nove balkanske politike. Pitanje je, međutim, šta će biti njeni rezultati. Falširanje diplomatskog orkestra Konfuzija i neusaglašenost mnogobrojnih aktera spoljne politike stavlja u prvi plan njihovu ličnu promociju a ne nacionalne interese Kada predsednik kritikuje ministra svoje zemlje, pa još ministra spoljnih poslova, i to još u inostranstvu, mora da nešto debelo ne štima u resoru koji treba da se bavi odnosima sa drugim zemljama. Upravo je predsednik Srbije Boris Tadić, kao gost češkog predsednika Vaclava Klausa u Pragu, osudio neprimerene izjave šefa srpske diplomatije, posle ministrove polemike sa hrvatskom premijerkom Jadrankom Kosor. Ta “žaoka”, koja je kod predsednika najzad prelila čašu, ali, izgleda, ne toliko da ga smeni, bila je povodom posete hrvatske premijerke Prištini i njene izjave da je „Hrvatska najveći prijatelj Kosova na Balkanu...“. Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić u Banjaluci je tu izjavu komentarisao: „Kome je Kosorova najbolji prijatelj, tome ne trebaju neprijatelji“, što se razumelo kao da je samim tim i Hrvatska neprijatelj, a to je u potpunoj suprotnosti sa politikom predsednika Tadića koji insistira na prijateljskim odnosima sa Hrvatskom. Da ministar Jeremić nema jasnu političku poziciju očigledno je već iz sukoba sa glavnim srpskim pregovaračem za Kosovo Borkom Stefanovićem, koga je predsednik Tadić lično izabrao za taj posao, ali istovremeno i dalje drži i ministra Jeremića. Naravno da je naša spoljna politika manje uverljiva kada ministar mora da ode u Istanbul u momentu kada u posetu dolazi hrvatski predsednik. Očigledno je celokupna spoljna politika, iako neformalno, u rukama predsednika, što je jasno bilo i Angeli Merkel, kad, prilikom posete Beogradu, navodno, nije imala vremena da priča sa ministrima. Iako je u danima pred njen dolazak domaća javnost pripremana na to da neće biti nikakvih zahteva i ultimatuma, njen oštar ton je iznenadio i srpske zvaničnike koji su očekivali da će i ona reći onu benignu rečenicu kako je za dalje približavanje Evropi dovoljan samo nastavak dijaloga sa Prištinom. Zato je predsednik Tadić po njenom odlasku skoro ljutito rekao da Srbija ne može da ukine svoje institucije na severu Kosova i Metohije i da „postoji mogućnost da Srbija ove godine ne dobije status kandidata za članstvo u EU i datum početka pregovora sa EU”. To je prvi put da predsednik Srbije menja listu prioriteta na kojoj je do juče Evropa bila na prvom mestu, bez alternative. Trebalo je, dakle, da nemačka kancelarka javno iznese stavove koje je predočila svojim sagovornicima u Beogradu, pa da se konačno zapitamo o dometima srpske spoljne politike – radi li se, naime o debaklu srpske spoljne politike ili o realnim dometima. Predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije Sonja Liht ne slaže se sa ocenama da je kancelarka Merkel iznenadila svoje sagovornike porukama, koliko tvrdoćom stava. „Prioriteti spoljne politike bili su formulisani jasno i pre i posle posete. Međutim, nema te spoljne politike, kao ni unutrašnje, koja ne mora da se preispituje u skladu s okolnostima. Oni koji insistiraju na jednim za svagda utvrđenim principima i prioritetima žive u virtuelnoj realnosti. Angela Merkel i drugi lideri najmoćnijih zemalja evrozone moraju se usredsrediti na svoje prioritete, a tada im se drugi problemi, u koje spadaju i naši na Balkanu, čine malim i žele da vide rešenje istih što pre. U takvom, veoma složenom kontekstu, moramo učiniti sve da budemo odlučni u odbrani svojih interesa i istovremeno fleksibilni, jer nam se može desiti da odlučnost prevedemo u tvrdoglavost, te da nas ta tvrdoglavost košta razvoja budućnosti“, skoro da upozorava Sonja Liht. Mnogi će razloge za neuspehe u laviranju između principa i fleksibilnosti videti u nizu unutrašnjih i spoljašnjih faktora koji su se obrušili na Srbiju poslednjih decenija. Tako je za Radmilu Nakaradu, profesorku Fakulteta političkih nauka u Beogradu, prevashodno pitanje kako jedna zemlja ruinirane ekonomije, oštrih političkih podela, sa visokim stepenom korupcije, spolja satanizovana i izložena aroganciji moći ključnih globalnih aktera, može uopšte da utemeljuje autonomnu, realističnu spoljnu politiku? „Mi živimo debakl već jednu deceniju jer je spoljna naddeterminacija snažna, a unutrašnje pretpostavke za prevladavanje spirale beskrajne uslovljenosti su slabe“, kaže Nakarada, ocenjujući oštrinu zahteva kancelarke Merkel kao potcrtavanje tragične posledice izostanka čvrstog unutrašnjeg konsenzusa oko ključnih državnih pitanja, koji bi omogućio da spoljna politika bude mnogo manje mešavina iznuđenosti, koncesija, konfrontacija, laviranja... „Izazovi su dramatični i zahtevaju mudre odgovore, procene koje nas ne bi izlagale ’šokovima’, ali to pretpostavlja izuzetnu zrelost političke elite s ovu i onu stranu vlasti, što, bojim se, nije slučaj.“ Sudeći po dosadašnjem ponašanju i izjavama aktera naše spoljne politike, reklo bi se da se radi o zbrkanom, raštimovanom orkestru, jer se spoljna politika, izgleda, vodi na više koloseka i prilično neformalnim putem, zbog čega i dolazi do kurcšlusa poput posete Merkelove. Očigledno su diplomatski kanali i naša ambasada u Nemačkoj zatajili kada su svi evidentno bili iznenađeni „paketom“ koji je Merkelova donela u goste. Komentarišući i sam posetu nemačke kancelarke, naš ambasador u Berlinu Ivo Visković kaže da je njemu sve ovo bilo očekivano, ali ne objašnjava zašto o tome nije obavestio svoje nadležne. Možda uzrok baš i leži u Beogradu i toj disharmoniji glavnih aktera naše politike. Vladimir Todorić, direktor Centra za novu politiku, ističe da su političko nejedinstvo i bezidejnost skoro bolno bili vidljivi još na vanrednoj sednici parlamenta o Kosovu. „Kod nas svako vodi svoj portfelj – Borko Stefanović brani svoj dijalog jer bez dijaloga njega nema na političkoj sceni, Vuka Jeremića ima samo u nadležnosti oko trgovine organima, Boža Đelić priča o Kosovu u kontekstu EU kao svoje promocije – a Vlade, premijera i državne politike nema. Samo predsednik se nekada oglasi da je sve O.K. i da su stvari pod kontrolom“, kaže Todorić. Opet, s druge strane, upravo rezultati posete Merkelove pružaju, na neki način, i ministru Jeremiću satisfakciju da je bio u pravu što je ispoljavao kritičnost prema potezima Brisela i EU. NJegov, pak, sukob sa Borkom Stefanovićem, glavnim pregovaračem za Kosovo i njegovim formalnim šefom kabineta, možda bi se i završio Stefanovićevom smenom (stvarno je nelogično da mu šef kabineta bude neko sa kim ne govori) da je to dozvolio glavni spoljne politike – predsednik Tadić. Štaviše, ima mišljenja da je to, u stvari, sve Tadićeva politika, koja je do sada dobro išla, jer ih on, kao navodne antipode, nije koristio samo prema inostranstvu, već i za domaću scenu – na taj način ima zastupljena oba krila svoje stranke. Da je predsednik Tadić sklon neformalnom i preko specijalnih emisara rešavanju najdelikatnijih spoljnopolitičkih odnosa, treba se setiti vremena ministrovanja Vuka Draškovića, kada se u Beču pregovaralo sa Albancima. Jedan od glavnih ljudi u timu – Leon Koen, nije znao koje neformalne poteze vuče predsednik Tadić (zbog čega je podneo ostavku), jer je, upravo tada, Tadićev specijalni čovek za spoljne odnose bio Vuk Jeremić. Izgleda da je to sada Jovan Ratković, koji je bio glavni posrednik između Ketrin Ešton, visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost EU, i predsednika Tadića. Otuda i uzroke nemačkog „tuša“ u Beogradu mnogi traže u predsedničkom kabinetu a ne u Ministarstvu spoljnih poslova. Štaviše, i dolazak Duška Lopandića, vrsnog pravnika i diplomate, na mesto pomoćnika ministra spoljnih poslova, koji će voditi sektor za EU, već se tumači kao nastavak „razvlašćenja“ ministra Jeremića, dok upućeni ne vide nikakav sukob, već odlično režiran potez u trenutku kada su potrebne izvesne razlike u pristupima. „Trebalo je neko drugo novo lice, koje izgleda kooperativno, za dijalog. Niti bi to Vuk Jeremić mogao niti hteo da radi, a potrebno je bilo napraviti percepciju da postoji neka razlika u politici zbog Prištine i EU“, objašnjava Vladimir Todorić. Tako Jeremiću ostaje delovanje u UN, gde će, po ko zna koji put, insistirati na osudi „jednostrane upotrebe sile na severu Kosova“, kao i, takođe zapažen, angažman u okviru nesvrstanih zemalja, zemalja „trećeg sveta“, kako bi osujetio dalje priznavanje Kosova. Još se pamti nedavna polemika između ministra Jeremića i predsednika Odbora Skupštine Srbije Dragoljuba Mićunovića (obojica pripadnici DS-a), kada je Mićunović na sednici Odbora rekao da Srbija „šalje loš signal“ Evropskoj uniji time što će Beograd početkom septembra organizovati ministarsku konferenciju Pokreta nesvrstanih zemalja, smatrajući takvu politiku „nekonzistentnom“ sa proklamovanim ciljevima spoljne politike Srbije u kojoj je prioritet članstvo u EU. Ministar je uzvratio da od evropejstva ne treba praviti novi marksizam ili nešto u što se ritualno zaklinjemo. Sagovornici NIN-a ne vide ništa sporno u tom samitu. Jednostavno, ako ne koristi mnogo, ne može ni da šteti, kako to vidi gospođa Sonja Liht, jer danas živimo u multipolarnom svetu, a izazovi sa kojima se suočava naša civilizacija su umnogome drugačiji, što ne znači da se i danas ne suočavamo sa siromaštvom, glađu, rastućom razlikom između bogatih i siromašnih... Profesorka Nakarada ističe da „treba voditi računa da se ne može, s jedne strane, govoriti o globalizaciji – međuzavisnosti i međupovezanosti sveta, kao činjenici koju moramo da uvažavamo, a potom zastupati evropocentričan pogled. Sama EU teži da bude globalni akter, prema tome, uvažavanje i sveta van Evrope je potpuno legitimno“. Doduše, bilo je to pre uzavrelih dešavanja u arapskom delu sveta. Posle „domino“ pada režima duž severne Afrike, naša spoljna politika će pretrpeti poprilične „gubitke“, jer padaju upravo oni režimi koji su se opirali pritiscima za priznavanje Kosova. Malo je verovatno da će tu politiku slediti novoformirani režimi, koji na scenu stupaju upravo uz pomoć velikih moćnika, čiju je politiku prema Kosovu upravo podvukla Merkelova u Beogradu. Nekako smo i tu bili na repu događaja, pa smo prelaznu vlast u Libiji priznali u poslednji čas. Naša suzdržanost prema događajima u Libiji, kako kaže profesorka Nakarada, bila je mnogo manje upadljiva nego uzdržanost Nemaca u Savetu bezbednosti, mada je sasvim jasno ko će od toga pretrpeti veću štetu. Gospođa Liht ne sumnja da će pojedinačnih priznanja Kosova sigurno biti i dalje, ali mišljenja je da „za nas i dalje ostaje jedna od najznačajnijih činjenica da su velika većina zemalja EU, SAD i skoro svi naši susedi priznali Kosovo, a da je naša sudbina neumitno vezana upravo za taj evropski i balkanski prostor“. S jedne strane, građani imaju razloga da Merkelovoj budu i zahvalni. Da ona nije izašla na konferenciju za štampu i otvoreno rekla koji nas to uslovi čekaju, verovatno bismo iz nekog zvaničnog saopštenja dobili tek „mrvice“, poput mantre „da je nama mesto u EU“, bez glavnih uslova, koje je, izgleda, kada i mi saznala i naša diplomatija. Jastreb i golub srpske diplomatije Vuk Jeremić: “Ako budemo morali da biramo između EU i Kosova izabraćemo Kosovo“, prava je slika „diplomatije na steroidima“, koju šalje ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Posle niza sukoba i gafova sa stranim diplomatama često su mu predviđali ostavku, recimo, posle mišljenja Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova, kao i posle upućivanja rezolucije Generalnoj skupštini UN, mimo konsultacija sa EU, zbog čega je Tadić morao na „raport“ kod Ketrin Ešton. Iako je zbog brzog jezika, sa većom prođom kod opozicije nego u vlastitoj stranci, Vuk je kopča sa „nacionalnim“ delom biračkog tela, zbog čega njegova karijera još uvek nije ugrožena. Borko Stefanović: Politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, uživa veliko poverenje predsednika Tadića, zbog čega je postavljen za šefa srpskog tima za pregovore sa Prištinom, kao čovek koji je doveden da rešava pitanja, a ne da ih komplikuje, odlaže i odugovlači. Bio je deo pregovaračkog tima u prodaji NIS-a i sklapanju gasnog aranžmana. Takođe je bio glavni pregovarač oko „umivanja štete“ u aferi „Satelit“. Politički analitičari kažu da je diplomata od karijere, ne koristi prideve, pogotovo ne teške reči, već „odrađuje posao“. Četiri stuba srpske spoljne politike EU • Čitavo okruženje želi da postane član EU ili su već članovi. • Najvažniji trgovinski partneri Srbije su članice EU • Najveće donacije Srbiji od pada Miloševićevog režima SAD • Najmoćnija i najuticajnija zemlja sveta • Bez njih je nemoguće rešavati probleme na Balkanu • Neizbežan ekonomski partner kao najjača svetska ekonomska sila Rusija • Tradicionalni prijatelj • Važan trgovinski partner: energenti, povoljno za naše proizvode • Često su nas podržavali u Savetu bezbednosti UN, ali su uglavnom oni više dobijali tim zalaganjem nego Srbija Kina • Najstabilniji prijatelj Beograda od stalnih članica SB UN. Nikada nisu glasali ni za jednu rezoluciju koja je bila protivna interesima Beograda. • Strateško partnerstvo sa Srbijom (od 2009. godine) • Imamo kontinuiranu saradnju i na ekonomskom planu Pedeseti rođendan nesvrstavanja Pretvaranje ničega u nešto Da li ova generacija doživljava nesvrstanost kao Atlantidu, mitsko kopno potonulo davno i daleko, tako da ga ne pamte ni najstariji spisi? Ili će o njemu (kopnu) nešto i reći, dok o ansamblu kanibala (kako bi rekao šef jedne partije) neće znati ni najosnovnije? Sve je moguće, no kad od nekog događaja protekne pet decenija a da se on ne zaboravi u burnom vijeku, u kome senzacije traju desetak dana, može se reći da je u pitanju bilo nešto zaista značajno. Šta su, zapravo, ona prva trojica (Naser, Nehru i Tito) uradili osnivajući svoju planetarnu asocijaciju? Alhemičari bi rekli - pretvorili su ništa u nešto jer su sve do tada njihove zemlje bile mizerabilne tačke na mapi svijeta, bivajući ono apsolutno ništa s čime su velike sile računale isključivo kao sa plijenom. Zamislimo, na primjer, da je bogati Kongo (da kažemo Zair) četiri stoljeća gospodario Belgijom, Flandrijom i Valonijom. To ne možemo zamisliti, a još smo u djetinjstvu primili k znanju fakat da stanovnici Brisela vladaju maltene od pamtivijeka tamo nekim sirotim crncima. Šta crncima? Dijamantima. Ona su prva trojica takvu svijest izvrnuli naglavce i nemoguće učinili mogućim. Generacije, što više znaju o Atlantidi nego o Bandungu, teško mogu zamisliti svijet od prije pedeset godina, posthitlerovski ambijent u kome su staljinizam i makartizam fizički bili na izdisaju, ali u glavama (a naročito vojnim) još bijahu živi. Ako pamćenje ne vara, vizionarska rabota prve trojice nesvrstanih musketara pada u vrijeme kubanske raketne krize kad je dlaka falila da čovječanstvo ne ostane bez kose. I pride bez glave. Amerika je bila napustila Monroovu doktrinu, a i Brežnjev je pripremao teoriju i praksu ograničenog suvereniteta u času kad je nesvrstavanje lansiralo lozinku - Sloboda za sve! Ali i ovo je kolosalno postignuće umrlo zajedno sa svojim tvorcima. Ima biti da su imena i lični ugled bili jači od principa na kojima su izgradili projekt, tu fantastičnu kulu od pijeska i nade pa se krhka građevina urušila nakon njihova nestanka. Ovo što je preživjelo i što formalno nosi insignije roditelja, iako simpatično, više liči na muzej voštanih figura nego na živu čeljad te se među raspoloživim „kadrom“ teško može naći (novi) Koča Popović. Sad smo tu gdje jesmo, a na pitanje kako je moguće da se Nešto prometne u Ništa odgovor možemo pronaći na brojnim primjerima. Poslužimo se najaktuelnijim, kosovskim, jer smo u tom pogledu upravo savršena ilustracija nesposobnosti. Hašim Tači ni po čemu (unutar vlastitog etnikuma) nije bio ravan Šabanu Poluži pa je svejedno kao nasljednik i epigon uspio u onome u čemu njegov čuveni prethodnik nije. Mora biti da je Broz radio pametnije od Miloševića i njegovih nasljednika pa će Poluža izgubiti, a Tači pedeset godina kasnije dobiti (istu) bitku. Vrlo je vjerovatno i može se zamisliti da bi stvar sa Kosovom (ali i sa Gruzijom, Abhazijom, Osetijom itd.) bila drugačija da su nesvrstani ostali što su bili, da se pod sintagmom „međunarodna zajednica“ razumijeva mišljenje i stav sto pedeset ujedinjenih država, a ne presuda petorice moćnih. Nažalost i metar i makaze ponovo su u istoj ruci i kao što su stotinama godina odluke o našoj sudbini formirane na relaciji Beč – Carigrad, jednako će biti i nadalje. Filozofiju, opet, nikad nije zanimalo zašto te je neko drugi ubio. Odvajkada ona se, nesretnica, muči samo s onim (za nju jedino relevantnim) pitanjem - zašto si se, ugursuze, sam ubio? Iz legende / mita o djevojkama iz Mileta znamo da je ponos među starim Grcima bio jači od smrti, ali mi nismo Ahejci pa se može dogoditi (a i događa se) da gost baćuška ima vremena za bajkere ali ne i za akademike, a da nam gošća Švabica preporuči Kroaciju kao uzor na koji se trebamo (moramo) ugledati. Nesvrstanost smo, kao nepotrebno i prevaziđeno potcijenili i odbacili, smetnuvši posve sa uma laganu misao, koja uči - da bi se šut bo sa rogatim nije dovoljno biti zgodno goveče. Valja imati i koje zrnce pameti. Goran Babić Autor je književnik i publicista Kosorski boj Potreba premijerke da moć usmeri ka održanju HDZ na vlasti nadjačala je racionalnu analizu trenutka u kome je odlučila da ode u Prištinu i pokazala neku vrstu političke frustracije zbog simpatija koje uživa predsednik Ivo Josipović Čim je šef srpske diplomatije Vuk Jeremić, doduše dosta grubo, izjavio da pored prijatelja tipa Jadranke Kosor, nikome ne trebaju neprijatelji, belgijski ovčar s farme pasa u Dugom Selu kraj Zagreba umalo je ugrizao predsednicu Vlade u Zagrebu. Obezbeđenje premijerke sprečilo je agresivniji napad i moguće povrede, ali je „facebook“ generacija potencijalnih hrvatskih birača psa obučenog za vodiča slepih osoba smesta nagradila priznanjem „ponos Hrvatske“. I to je bio najbanalniji, najbizarniji, ali i najotužniji epilog hrvatske političke i ekonomske ekskurzije na Kosovo. Naravno, samo kao anegdota u jeku verbalnog i diplomatskog rata oficijelnog Zagreba i Beograda iza odlaska nemačke kancelarke Angele Merkel iz Hrvatske i Srbije. Potreba premijerke Kosor da svu političku moć koju još poseduje usmeri kao održanju vladajuće Hrvatske demokratske zajednice na vlasti iza parlamentarnih izbora zakazanih za decembar, nadjačala je racionalnu analizu trenutka u kome je odlučila da ode u Prištinu, a pokazala je čak i neku vrstu političke frustracije zbog simpatija koje u zemlji i van nje uživa predsednik Ivo Josipović. On je, naime, i ovaj put potvrdio kako se mirno i uljudno mogu objasniti čak i takvi gafovi koje pravi Jadranka Kosor sa svojom strankom do očaja zabrinutom za opstanak. Baš je Josipović, koji je još ranije dao na znanje da ne misli da je ovo vreme u kome bi hrvatske državne delegacije trebale da posećuju Kosovo, morao da pravda predsednicu Vlade koje ja tamo otišla, uz ostalo, i da bi prkosila njegovom nenametljivom autoritetu čiju „noblesse oblige“ (položaj obavezuje) maksimu HDZ nikada nije razumela, niti će to moći. Jer, ko bi od ministara u Vladi Jadranke Kosor uopšte slušao koncert Beogradske filharmonije u Dubrovniku gde predsednik Srbije, Boris Tadić nije želeo da dođe zbog sitnog spletkarenja „hadezeovaca“ u sopstvenom i tuđem dvorištu, bez obzira na raniji dogovor i poziv dr Ive Josipovića? LJudi koji danas okružuju Jadranku Kosor i koji joj pomažu da do daljnjega preživi na vlasti to su pokazali i prilikom proslave dvadesete godišnjice hrvatske državne nezavisnosti. Od Beograda, dakako. Oni su se sastali u Vukovaru i slavili uz tamburice i slavonske drmeže, čobance i kulene, uz prkosne poglede i povike u pravcu „onih s druge strane Dunava“. Predsednik države taj datum je obeležio koncertom ozbiljne muzike u jednom od najlepših arhitektonskih prostora Zagreba iz doba Ilirskog pokreta, uz predstavnike diplomatskog zbora akreditovanog u Hrvatskoj. Upravo zato, kad Jadranka Kosor poručuje predsedniku susedne zemlje Borisu Tadiću i šefu diplomatije Vuku Jeremiću (koga u Zagrebu smatraju „dežurnim srpskim prostakom“), kako je prošlo vreme kad je Zagreb po svoje mišljenje išao u Beograd, to samo pokazuje da je Beograd trajna neuralgična tačka svakog iskrenog „hadezeovca“. Nešto što se iskreno mrzi, ali je istovremeno i neopisivo privlačno. Neprijatelj u koga smo potajno zaljubljeni. Vređamo ga iz strasti i priželjkujemo da i sami možemo da smislimo ono čime je on nas uvredio. Kao što može da se razabere iz reakcija političkih analitičara u Hrvatskoj, a još više iz ćutanja onih koji su ovu stranputicu bilateralnih odnosa Zagreba i Beograda ignorisali, Jadranka Kosor nije učinila ništa neobično. Angela Merkel rekla je „hop“ i Vlada na Markovom trgu preskočila je Beograd i našla se u Prištini. Kad se delu javnosti kome ignorisanje zdravog razuma nije osobina to učinilo neobičnim, objašnjeno je da je Hrvatska samo sledila ono što rade i ostale zemlje EU. Otišla je u glavni grad bivše savezne autonomne pokrajine Kosovo, koju je velik broj evropskih zemalja priznao kao nezavisnu državu. Ono što je „hadezeovskom establišmentu“ hrvatske metropole bolesne od trajne „miteleuropske nostalgije“ i dalje nedovoljno jasno je činjenica da su se vremena promenila. Pre nego što je Hrvatska, u predsedničkom mandatu Stjepana Mesića, zvanično priznala nezavisnost Kosova, sve što se tamo događalo bilo je na teretu i savesti Srbije. Kad se na Kosovu ponovo zapuca, iza novog prijateljstva Jadranke Kosor i Hašima Tačija, niko u još opstajućoj vladi u Zagrebu neće moći da slegne ramenima i bonvivanski primeti – „ je, a kaj se to nas dotikavle...?!“ Pod bremenom loših politika Preko njihovih leđa, kažu, uvek se vodila visoka politika, na njihovoj nesreći dobijali se ili gubili politički poeni, nadaju se da je prošlo vreme mešetarenja i da su sada karte otvorene Spiskovi muškaraca koji u smenama, nenaoružani, stražare na obodima grada, kruže Kosovskom Mitrovicom. Uz stalni oprez od upada specijalnih jedinica kosovske policije i nasilnog preuzimanja srpskih institucija, napetost traje danima, u paklenoj avgustovskoj vrelini. Čuvari barikada, ne baš tako upadljivo vidljivi na putevima severa Kosova, duž kojih vijore srpske zastave, ubeđeni su da je Tačijev nalog albanskim specijalcima samo javno suspendovan i da i dalje traži priliku za zauzimanje prelaza na administrativnoj liniji i na mestima gde su srpske podigne albansku zastavu. Ohrabreni i prilično iznenađeni Tadićevom izjavom da zvanični Beograd neće pristati na ukidanje poslednjih srpskih institucija na severu južne pokrajine, srpski lokalni lideri pozivaju na nenasilni otpor, smirujući najradikalnije među sobom. Ova vrsta odbrane poslednjih simbola državnosti Srbije, kako ovdašnje stanovništvo vidi srpske institucije, za njih će važiti sve dok traje podrška Beograda. U suprotnom, spremni su, kažu, na gerilski rat do kraja. „ Dijalog, dijalog, dijalog. Šta god da se dešavalo sa Srbima na Kosovu, Tadić je pozivao na dijalog. Izvinjavao se. Klanjao. Učinio je sve što je suprotno Miloševićevim metodama. Ali, ni to nije dalo rezultate. Sada se igra otvorenih karata i Tadić se konačno probudio“, kaže M. N. zavaljen u kožnom dvosedu mitrovačkog kafića u surovo toplom danu. On je jedan od mnogih na ovom mestu koji nema ništa protiv da letargičnu atmosferu kojom se prelivaju zvuci Boba Marlija prekine pričom o politici. I jedan od onih koji, bez obzira na političke podele, žele da veruju da je Tadićev stav iskren. Samo malobrojni posmatraju je kroz prizmu nadolazećih izbora. Izostanak te podrške, kako god, međutim, nimalo ne bi promenio njihovu neopisivu ubeđenost, koja izbija iz svakog razgovora, u ostanak i odbranu srpskih institucija po cenu života. Ali, vidljiv je, gotovo opipljiv strah, ženskog dela lokalne populacije, da vlast u Beogradu ne bude nasamarena, ili da nekom munjevitom akcijom nalik „Oluji“ ne bude prouzrokovan novi srpski egzodus. Osvajanje i stavljanje pod kontrolu kosovskih vlasti poslednje srpske zone Kosova, veruje lokalno stanovništvo, dugo je pripremano. U to ih uveravaju sinhronizovani događaji koji su se odvijali čitav mesec dana unazad - poseta hrvatske premijerke Jadranke Kosor, akcija ROSA, uključujući, naravno i dolazak Angele Merkel u Beograd sa diktatom Borisu Tadiću o ukidanju paralelnih srpskih institucija kao uslovu za EU. To oni ne tumače nikako drugačije nego kao pokušaj primoravanja Beograda na indirektno priznavanje nezavisnosti Kosova. „Ako priznamo kosovske institucije, priznali smo kosovsku državu“, objašnjavaju. Kosovske vlasti nisu zauzele institucije na severu, oznake države Srbije na svakoj su od njih, i srpske zastave vijore na svakom koraku, a najređe u razmaku od stotinak metara. Ali, Srbi veruju da je samo pitanje trenutka kada i kako Priština, Kfor i američki ambasador, imaju nameru da se ta akcija odigra. „Neka krenu. Mi smo spremni. Mi ionako poslednjih decenija živimo uvek za neki novi krvavi četvrtak, dolazak krvavog proleća, krvave jeseni. Ceo život živimo s tim“, kaže srpski lokalni stanovnik, prolazeći kroz bošnjačku mahalu u kojoj mitrovački Albanci prodaju voće, povrće i ostale sitnice na uličnim tezgama. Tu, iznad, velika većina njih živi, usred srpskog dela Kosovske Mitrovice u nekom od tri solitera. „To su naše stare komšije, zašto bismo se svetili njima samo zato što su Albanci“, odgovaraju Srbi na podsećanje da je na južnoj strani - odeljenoj mostom, kojim su raspoređene patrole kosovske policije i stacioniran vojni tenk - nema niti jednog jedinog Srbina. Ali zbog te statistike, Albance s one strane mosta koji ih razdvaja posmatraju drugim očima. I samo je mržnja ono što ih spaja. Dok se trgovina Albanaca i Srba neometano odvija usred srpske strane Kosovske Mitrovice, na obali Ibra, muškarac, go do pasa namače udicu. Kasno je popodne. U podnožju mosta do kojeg se spuštaju stepenice, okešena o gelender, grupica albanskih mladića. S vrha mosta, tamo gde patrolira policija, ne čuje se, provociraju li ili ne srpskog pecaroša koji ih ignoriše. „Imate cigaretu?“ Na pitanje upućeno na srpskom odgovaraju da ne razumeju. „Pričaš engleski?“, uzvraćaju. Iz južnog dela su. Doseljeni. Dvojica žive u Nemačkoj, trenutno su na odmoru. Jedan od njih dok izgovara „Srpkinja“, nabada pesnicu u šaku i smeje se. Drugi vadi cigaretu: „laki strajk. Može?“, pita. Ostali dobacuju, gurajući ovog ratobornijeg. „Samo se šali“, pravdaju ga. Policija gleda odozgo dok oni govore kako nemaju ništa protiv Srba, oni nisu ni ratovali, ali da su Srbi ubijali Albance i Albanci Srbe i za njihove roditelje to je početak i kraj svake priče. Ne znaju ništa o paralelnim institucijama, znaju samo koja je srpska a koja albanska strana i da sa Srbima ne treba da imaju nikakav kontakt. Policija maše i rukom poručuje mladićima: „Udaljite se u pravcu vaše polovine grada“. Tamo, u korenu mosta, s njihove strane prodavac u trafici odgovara na srpskom da ima sve cigarete, srpsku robu, ali, nažalost, trgovina ne može da teče. „Ovde ne važe dinari, može samo sa evrima“. O institucijama, ma čije da su, ne želi da govori. Ništa o politici. Prilazi neki mladić, gotovo u trku: „Srpkinja?“, pita trgovca. On klima glavom. Policija je sada usmerena u tom pravcu. Nazad na srpskoj strani, par sati kasnije, predsednik opštine Krstomir Pantović upozorava: “Situacija ni inače nije idilična, a ovih dana je baš zaoštrena. Bez preke potrebe Srbi ne treba da se kreću alban skim delom. Ako želite tamo, tražićemo policijsku pratnju“. Kosovska policija je, kako objašnjava, jedina nesrpska institucija koja funkcioniše na severu, ali u tom delu patroliraju srpski policajci. On je jedan od onih za kojim poslednja tri dana traga ta kosovska policija. „Imaju nalog za hapšenje zbog navodnog dela terorizma“, objašnjava. Ali, tvrdi, Euleks nema dokaza. On sam nema, kako se zaklinje, ideju ko je zapalio barikade. Tvrdi i da nema političkih podela i da su konačno svi složni, i svi će slušati šta kaže Beograd. U subotu u podne dolazi ministar Bogdanović i sa lokalnim liderima razmatra situaciju i prenosi direktive Beograda. Da li je Kosovo prioritet ili je to Evropska unija, želi da čuje još jednom lokalno stanovništvo. Jesu li vlasti u Beogradu uz njih. Čekali su dugo reakciju države. Nisu bili sigurni šta je politika prema Kosovu. Različite izjave nisu ni tumačili. Obično im je jasno da se mešetari na političkom nivou u borbi za političko pozicioniranje. Shvataju da je situacija zaoštrena i kažu da ako kosovske vlasti silom pokušaju da zauzmu srpske institucije, a naša država ne reaguje, biće krvi ili tihog egzodusa. „ Oko 100.000 Albanaca živi u Beogradu i makar jednog ću da iselim, odmah. A onda Merkelova neka pravi multietničku državu. To joj nije odgovaralo u Nemačkoj, pa bi da to učini ovde“, kaže Petar Dimitrijević. Vanja Vasić, uklopničar u trafo stanici EPS-a dočekuje porodicu prilikom posete u bolnici. Da je kojim slučajem reč o ustanovi pod kosovskim vlastima, pitanje je šta bi bilo s njim u situaciji od pre nekoliko dana, kada mu je pukao čir na želucu. „Albanskim lekarima ne verujem. Lečili bi me tri dana, i ne bih bio izlečen. Ne veruju ni oni sami svojima, pa, leče se u Beogradu i to na Vojno-medicinskoj akademiji“, kaže. Pristajanje na uvođenje kosovskih institucija za njega je, poput ostalih, priznavanje nezavisnosti. Kaže, čak i u slučaju da osoblje bude srpsko, ne bi verovao u instituciju pod albanskom zastavom. „Ako krenu silom, branićemo se, naravno. Sve što imam tu je. Već sam jednom proteran, kuća mi je zapaljena i više nemam gde. Ako neće zvanična Srbija, doći će bar 20.000 dobrovoljaca, iako ne sumnjamo u reakciju naše države.“ Tadićeva reakcija, ubeđen je, iznenađenje je i za Albance. Zamera srpskom predsedniku što pri poseti Merkelovu nije podsetio na izveštaje nemačke obaveštajne službe BND, koji obiluju podacima o kriminalu, švercu, ubistvima i pljački Albanaca i podršci koju dobijaju od moćnih sila iz senke. Dole u gradu, u kafanici ispred zgrade u kojoj su smešteni svi mogući fakulteti, zatvorenoj, s obzirom na letnji raspust, u klimavim plastičnim stolicama uobičajena klijentela razgovara o isto tako uobičajenim temama – barikade, politika, Beograd, lopovluk... Tu je i mladić do skoro zaposlen na carini, suspendovan nakon paljenja barikada. Niko od njih nije spreman da pošalje svoju decu u školu ili na fakultet ukoliko te institucije budu pod kontrolom kosovskih vlasti, ma kako u njima radili srpski profesori. „Šta sa geografijom? Istorijom? Koji program će biti važeći za našu decu. Treba da ih uče da su Albanci, kao što piše u njihovim udžbenicima“... Da li sa Albancima nekada piju piće? Nemaju potrebu, a ni želju. „Bilo je to nekada pre. Ne sada od kako su i naša groblja na njihovoj strani razrušena, poput gradskog groblja u južnoj Mitrovici, dok mi održavamo njihovo na ulazu u grad, kosimo travu i niti jedan nije okrnjen. Oni se nas“, kažu „i mrtvih boje“. Na parole, poput ove, spremni su mnogi srpski Kosovari, ali većina govori i drugačije. „Sve je to visoka politika. Mi i Albanci, lako bi jedni s drugima. Treba pitati Ameriku zašto voli više Albance od Srba“. Govore o kriminalu na severu Kosova, o pomoći koja stiže iz Srbije a da je nikada nisu videli, o bogatašima nastalim poslednje decenije, o mešetarenju svake vrste, izgubljenom ratu, zacrtanim granicama, lošoj politici Srbije koja nikada nije umela na vreme da prepozna šta se to događa, ko vuče konce i u kom pravcu, o državničkim potezima koji se povlače u skladu sa političkim pozicioniranjem, zamajavanju naroda, trošenju vremena, uzaludnih ljudskih žrtava i proćerdanih života. Biljana Ristić, medicinska sestra, malo priča o srpskim institucijama, kako je to završena priča, kao i sve do tada, priča brzo, o razvodu svoje ćerke, zetu koji je negde u enklavama, o tome kako niko od njenih nema posla, i kako izdržava i unuke, ovo joj je šesti stan, garsonjera, a neki su dobili stanove po Beogradu, o tome kako izgleda još dobro, ali da to nije odraz onoga kroz šta je prošla, da su joj mnogi Albanci puno pomogli, a Srbi često okrenuli leđa, nema šta da traži gore u Srbiji, gde kosovske Srbe zovu Šiptarima, i kako svi sada govore protiv onoga, što će, kako ih iskustvo uči, na kraju prihvatiti. ... U nešto malo do ponoći, pali cigaretu, odbija telefonske pozive, priča o danu kada je stajala na mostu čekajući Koštunicu, kao spasioca i danima koji su usledili a nisu doneli ništa. I, kao i svi ostali, na tom severu Kosova, dobronamerna je, pita što šta o tebi, ostavlja svoje poslove samo da ti učini. Gleda na sat, ponoć prolazi i kaže: “Ajde, hoćeš na kafu gore?“ Sve što zna o meni je da sam Srpkinja i da dolazim iz Beograda. „Pusti Kosovo, Kosovo je završena priča“.