Spletke, laži i horor-junaci

Jedan ministar se stranoj ambasadi žali na predsednika države, drugi „muti vodu“, guverner traži mito, vladika priprema sahranu patrijarha dve godine unapred, jedan opozicionar falsifikuje dokumente i smeta sopstvenoj stranci, a drugi - onaj što se „druži sa sumnjivim tipovima“ - najlakše se opisuje imenom poznatog horor-junaka... Sve to je, sudeći prema 850 novih poverljivih diplomatskih depeša koje su zahvaljujući sajtu Vikiliks procurile u javnost, slika Srbije u periodu od 2003. do 2010. kakvu su američki ambasadori u Beogradu slali svojim šefovima u Vašingtonu. Ono što je poraznije i od priče o nižerazrednom ponašanju srpske elite i ništa manje uzvišenom načinu na koji diplomate izveštavaju nadređene o ključnim temama iz zemlje u kojoj službuju, jeste činjenica da nova serija vesti o mogućim političko-diplomatsko-poslovnim skandalima nije naišla na sablažnjavanje javnosti i temeljnu proveru istinitosti navoda iz sveže objavljenih depeša. Sudeći po zanemarljivom broju komentara kojima su čitaoci informativnih sajtova propratili vesti o najnovijim materijalima Vikiliksa, svakodnevni javni život u Srbiji dovoljno je skandalozan da priče o spletkama, ogovaranjima, prevarama i vrućim političkim i poslovnim temama sadržane u diplomatskim depešama Ambasade SAD, uspešno potisne u drugi plan. Teško da je, recimo, za prosečnog srpskog građanina naročito porazna ocena da “parlament i dalje ostaje uglavnom neinformisana institucija kojoj je potrebna ozbiljna reforma”, što je deo izveštaja koji je tadašnji ambasador Kameron Manter uputio Vašingtonu osvrćući se na usvajanje rezolucije o Kubi u parlamentu. Ili da su su SAD 2009. godine tražile od Turske, Slovenije, Bugarske, Makedonije, Hrvatske, Albanije, Srbije, Crne Gore i BiH da upute demarš vladi u Podgorici zbog toga što na regionalni samit na Cetinju nije pozvala i tadašnjeg kosovskog predsednika Fatmira Sejdijua. Ni spisi u kojima se otkriva da domaći političari privatno zastupaju stavove koji odudaraju od onoga što zvanično govore, verovatno nisu preveliko iznenađenje, ali su dobri za naslove u tabloidima. Materijala te vrste ne nedostaje: tako, recimo, Dragan Marković Palma govori da Srbija treba da gradi partnerstvo sa SAD, a ne Rusijom, naprednjaci se zalažu za podelu Kosova, a predstavnici Srpskog pokreta obnove objašnjavaju da je njihov monarhizam samo “politički manevar” za privlačenje glasova, ali ne i ozbiljna opcija koju “monarhistička” stranka razmatra. Mnogo se u srpskim medijima pisalo o sukobima Mlađana Dinkića i Borisa Tadića, a Vikiliks dodaje neke detalje: dok je bio zamenik premijera i ministar ekonomije 2009. godine, Dinkić se, prema navodima iz depeša, žalio DŽenifer Braš, otpravnici poslova ambasade SAD u Beogradu, da ga mediji napadaju i svaljuju svu krivicu na njega zbog lošeg stanja u zemlji, i da ga optužuju kako je on kriv za sve loše vesti. Naročito je bio pogođen time da ga od napada nije branio Boris Tadić, već je predsednik Srbije bio privrženiji Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću. Na različite aspekte odnosa Beograda i Prištine odnose se brojne depeše ambasade zemlje koja je pružila značajnu podršku kosovskim naporima ka nezavisnosti. Tako je, prema navodima Vikiliksa, Tadić tražio odobrenje Unmika da prisustvuje sahrani kosovskog predsednika Ibrahima Rugove u Prištini, izrazivši nadu da da Rugovina smrt neće poremetiti napore da se pronađe mirno, kompromisno rešenje za budući status Kosova, navodi u depeši od 24. januara 2006. tadašnji američki ambasador Majkl Polt. On podrobno opisuje komentare tadašnjih najznačajnijih političara povodom Rugovine smrti, uz naglasak na to da su svi izjavili saučešće, osim premijera Vojislava Koštunice. U jednoj od depeša iz novijeg perioda, iz januara 2010, navodi se i da Srbija ne sarađuje u potpunosti sa misijom Euleks na Kosovu. Druga, iz februara iste godine, govori o susretu patrijarha Irineja sa američkom ambasadorkom Meri Vorlik, tokom kojeg je bilo reči o trenutnom stavu Srpske pravoslavne crkve, a patrijarh je izrazio želju da „ponovo uvede” Srbiju u Evropu i SAD. Irinej je tada naglasio i važnost Kosova i zatražio razumevanje SAD o tom pitanju, navodi se u depeši u kojoj se dodaje i da je patrijarh rekao da će “raditi na poboljšanju saradnje sa makedonskom pravoslavnom crkvom, dok sa crnogorskom pravoslavnom crkvom ne želi nikakvu saradnju”. Vikiliks prenosi i ocenu američkih diplomata da je smrt patrijarha Pavla blagoslov za SPC da krene u 21. vek, a tvrdi i da je episkop bački Irinej Bulović još 2007. u Ambasadi SAD u Beogradu razgovarao o smrti i sahrani tadašnjeg patrijarha Pavla, iako je on preminuo dve godine kasnije, kao i da je vladika Irinej kao budućeg patrijarha video mitroplota Amfilohija. U depešama se govori o neraskidivoj povezanosti kriminala i sporta, ali i “specifičnim” vezama politike i biznisa. Ambasadori u Vašington šalju poruke o tome kako su ljudi Vojislava Koštunice iz uprave rudnika Kolubara ilegalno prodavali ugalj i na taj način popunjavali lične i partijske blagajne, ali i o izgradnji imperije Miroslava Miškovića: “Mišković je svoje carstvo izgradio na korupciji i leđima srpskog naroda, koje je prolazio kroz patnju i muke za vreme inflacije i hiperinflacije”, navodi se u jednoj od depeša iz 2007. Značajnu pažnju ambasadori posvećuju i odnosu Srbije i NATO. Tvrdi se da protivnici ideje o pristupanju Srbije Alijansi predstavljaju NATO savez kao antirusku ratnu mašineriju, a uz podsećanje na bombardovanje SRJ 1999. godine isitiču da će Srbija, ukoliko želi da uđe u NATO, morati da prizna Kosovo. U jeku najnovijeg rasplamsavanja netrpeljivosti između Srbije i Hrvatske nekome utehu možda može predstavljati tvrdnja da su, sudeći prema depešama objavljenim na Vikiliksu, Amerikanci 1995. bili uvereni da je Hrvatska vojska u “Oluji” bila uspešna zato što su se Srbi povukli, a ne zbog svog vojnog junaštva. Zaključak o “dobroj strani” tragičnog srpskog egzodusa navodi se u poverljivom izveštaja koji je u Vašington poslala Ambasada SAD u Zagrebu. U depeši koju je ambasada 30. avgusta 1995. poslala Stejt departmentu iznesena su zapažanja dvojice holandskih oficira - Furanda i Balfura - koji su za neke od jedinica Hrvatske vojske izjavili da su izgledale kao grupa razbojnika. Diplomatske packe dobio je još jedan važan balkanski lik koji ovih dana ozbiljno podiže pritisak mnogima s ove strane Drine – poglavar Islamske zajednice u BiH reis Mustafa Cerić. Prema navodima iz depeše od 12. januara 2009. godine, bivši ambasador SAD u Bosni i Hercegovini Čarls Ingliš zatražio je od Cerića da prestane da koristi reč genocid. Ingliš je, tvrdi se, pozvao Cerića telefonom da bi protestovao protiv njegovog označavanja događaja u Gazi kao pitanja genocida. Cerić je, nastavlja se dalje, tokom razgovora izbegavao da objasni zašto koristi termin genocid, navodeći jak osećaj koji su slike iz tog dela sveta ostavile na njega. „Američka ambasada je razgovarala s Jevrejskom zajednicom o njihovoj zabrinutosti zbog javnog mnenja u BiH i direktno je potvrdila naše sopstveno nezadovoljstvo i protivljenje reisovoj pogrešnoj oceni događaja i označavanjem istog kao genocid”, ističe se u depeši. Takođe se navodi da je odgovor Jevrejske zajednice u BiH bio odmeren i korektan, a saopštenja Islamske zajednice neodgovorna. Žalosno iskustvo sa sudbinom dosadašnjih “otkrića” koja se odnose na važne i teške društvene teme, naravno, ne daje nijedan razlog za verovanje da će navodi Vikiliksa dovesti do nekih krupnih promena – bilo političkih, bilo iz domena kriminalističke istrage. Ali je blisko pameti da će neke sasvim sporedne opaske – poput one o Koštunici kao “Nosferatuu” ili Draganu Markoviću Palmi kao “ćelavom, zdepastom kik-boks gradonačelniku” - još dugo opstati u sve tabloidnijem i sve depresivnijem srpskom društvu.