DŽez za one koji ne spavaju

Kada je krajem 19. veka Sent Moric postavljen na mapi kao idealna zimska destinacija, jedna od najvećih atrakcija bila je bob staza, prva na svetu, koja se spuštala do susednog sela Celerina. Staza je još tu, ali danas uglavnom zaboravljena. Međutim, u drvenoj kući na njenom startu, nalazi se nekada legendarni Dracula Ghost Riders Club, kojeg je 1973. godine otvorio nemački plejboj Ginter Saks, bivši muž Brižit Bardo i čovek koji je Evropi predstavio Endija Vorhola. Zamišljen kao privatni klub za one koji noću ne vole da spavaju, ova poveća brvnara sa kaminom u središnjoj prostoriji uskoro je postala nezaobilazno mesto evropskog džet-seta, a zabave koje su tu priređivane danas su deo brojnih legendi koje okružuju to mesto. Ginter, oboleo od Alchajmerove bolesti, nedavno je okončao burni život samoubistvom, ali Drakula klub je ponovo na naslovnim stranama širom sveta kao dom trenutno najekskluzivnijeg džez festivala na svetu – Festival da Jazz! Pre samo pet godina, festival je počeo sa skromnih pet koncerata ne baš previše poznatih muzičara, da bi ovog leta, od 14. jula do 14. avgusta, u Drakula klubu bilo održano čak 30! O ambicijama govori i to što su među ovogodišnjim učesnicima bili Ahmad DŽamal, Mekoj Tajner, Li Ritenur, Rišard Galijano, Al Di Meola, Paul Kun, Roberta Gamborini, The Manhattan Transfer, Til Broner, Markos Val, Monti Aleksander... Bilo je tu i onih koji su renome sticali izvan džeza, poput Merijen Fejtful i Ditera Mejera, bivšeg člana švajcarskog elektro-pop dueta Yello. Sve u svemu, respektabilan spisak učesnika, kojem posebnu težinu daje činjenica da je svaki koncert održan za svega 150 ljudi, koliki je i kapacitet kluba. Na taj način posetiocima je pružena jedinstvena prilika da u intimnom okruženju provedu veče sa nekim od najvećih muzičara današnjice, koje su do tada mogli da vide i čuju samo sa - bezbedne udaljenosti. A osećaj da se nalazite praktično na sceni sa nekim od najvećih muzičara sveta i da su oni bez imalo formalnosti voljni da se prepuste muzici, nešto je što postavlja nove standarde i kod najiskusnijih posetilaca koncerata. „Pošto je ulaznica za ove koncert?”, bio je znatiželjan Herlin Rajli, bubnjar DŽamalovog kvarteta. Čoveku, naime, nije bilo jasno kakva je to računica ako organizator plati desetak hiljada dolara za koncert kojem maksimalno može da prisustvuje stotinak ljudi! I tako mesec dana, četiri puta nedeljno! Cena ulaznice je, usput rečeno, 135 švajcarskih franaka, pa je „jasno da iza svega stoji novac sponzora i da ovakav festival ne bi mogao ni da se zamisli bez toga”, kako kaže Kristijan Jot Jeni, osnivač i umetnički direktor festivala. „Moja je davnašnja želja da napravim klupski festival gde će prisnost između muzičara i publike obeležiti svaki koncert. I kada sam došao u Sent Moric i pronašao ovaj neverovatni klub, odmah sam znao da sam na pravom mestu. Sada je glavni problem kako da nastavimo da rastemo, a da to ne ugrozi intimnu atmosferu festivala.” Koncert Ahmad DŽamal kvarteta imao je sve najbolje što klupska atmosfera može da donese i prava je šteta što iza njega nije ostao audio ili video-zapis. Ostao je, doduše, mali skandal, pošto su američke vlasti blokirale novac uplaćen kao honorar (10.000 dolara) za ovaj koncert jer im je ime primaoca zvučalo - sumnjivo! DŽamal, koji je u Sent Moricu proveo čak pet dana, nije želeo da komentariše incident. Pare su na kraju „legle“ tamo gde je trebalo, a slavni pijanista u društvu DŽejmsa Kamaka (bas), Herlina Rajlija (bubnjevi) i Manuela Manola Badrene (perkusije) pojavio se pred publikom sa širokim osmehom. Počelo je sa Hi Fly, sa poslednjeg CD A Quite Time, a završilo se gotovo dva sata kasnije sa popularnom Poinciana na bis. Dok slušate DŽamala i gledate kako pun energije, uprkos tome što je nedavno napunio 81 godinu, poskakuje sa stolice u ritmu tonova koje proizvodi na malom „stenveju”, ispuštajući povremeno zvuke zadovoljstva, imate utisak kao da neprestano vodi dijalog sa svojim instrumentom! NJegova tehnika je i dalje besprekorna, a novih ideja nikada ne ponestaje. Kamak dobro zna kako gazda diše, pa su melodične bas linije savršeno upletene u DŽamalov dijalog sa klavirom. Šta sve može Manolo da proizvede na svojim udaraljkama, dobro je poznato i našoj publici, koja je korpulentnog, uvek nasmejanog i šareno odevenog Portorikanca više puta gledala u Beogradu. Sa torbom punom trikova, uvek spreman za nadmetanje i mala ritmična iznenađenja, njegove školjke, pištaljke i udaraljke dragoceni su začin DŽamalovim elegantnim harmonijama. Konačno, završnu soul glazuru daju bubnjevi Herlina Rajlija. „Nadam se da je publika uživala barem upola koliko moji momci i ja”, kaže DŽamal posle koncerta koji briše mnogo toga što ste prethodnih godina slušali, videli i doživeli. Nešto slično moglo se reći i za nastup Mekoj Tajnerovog kvarteta, dan ranije na istom mestu, bez obzira na to što koncert nije probudio istu količinu entuzijazma, pre svega kod muzičara. Ipak, činjenica da sedite na dva metra od Mekoj Tajnera i ispijate pivo dok sat i po razmenjujete s njim poglede, dovoljno je da vam se cela situacija duboko ureže u pamćenje. Dok seda za klavir, Mekoj deluje umorno. Pet koncerata u roku od nedelju dana, te breme godina, ostavljaju trag. A onda slede prvi bluz taktovi i leva ruka snažno udara po klavijaturi. The Real McCoy! Priključuju se DŽerald Kenon na basu i DŽo Farnsvort na bubnjevima. Sasvim tiho, nenametljivo, u muzičku sliku ulazi saksofon Garija Barca. NJegov ton zvuči udaljeno, kao da dopire iz drugog prostora. Barc je saksofonista izuzetnog senzibiliteta koji s lakoćom priziva u sećanje Koltrejna. Nema jedino velikih solo uzleta. I dok njih trojica osluškuju u kom će pravcu stvari da se razvijaju, Mekoj pušta da se tema ponovo još jednom i završava laganim prevlačenjem desnog kažiprsta po dirkama klavira. Umorni osmeh, blagi naklon i program nastavlja Blues For Aisha. Farnsvort mi je nešto ranije rekao da im je ovo poslednji evropski koncert na turneji i da sutra idu nazad u SAD.