Barikade – moć nemoćnih

Utemeljivači modernog prava shvatali su ljudska prava kao najdublji fundament čovekovog bivstvovanja, kao uslov bez kojeg ne može biti istinski ljudske egzistencije. Oni su ta prava posmatrali kao temelj ljudske slobode i ljudskog dostojanstva: samo oni koji ih poseduju mogli su pretendovati na moralno samopoštovanje. Zbog ovakvog pristupa, insistirano je na primatu individualnih prava, tako da njihovo poreklo nije traženo u samom društvu, već im je pridavan prirodni (pre-društveni), neotuđivi karakter. Niko nije ovlašćen, pa ni samo društvo, da ljude liši tih prava. Nemali broj poklonika ove teorije prirodnih prava, u težnji da im prida najviši mogući autoritet, smatrao je da je sam Bog (najčešće je to bio deistički, nekonfesionalni Bog), obdario ljude, kao svoju decu, ovim pravima: pošto im je ta prava dodelio, samo NJemu, i nikom drugom, bilo je dopušteno da im ih oduzme. Time se nastojalo da se prirodnim pravima obezbedi i onostrano jemstvo, odnosno time se stavljalo do znanja da njihova sfera ne sme biti nikada povređena. Ovakav odnos prema ljudskim pravima porodio je u modernom dobu mnoge emancipatorske pokrete: obojenih, radnika, siromašnih, žena i slično. On je imao posebnu snagu u graničnim situacijama, kada obespravljeni, pošto su toliko obespravljeni da gotovo i nemaju šta da izgube, pristupaju samoorganizovanju, zahtevajući svoja prava. Ono što pri tome pada u oči jeste činjenica da su, po pravilu, uspevali samo oni pokreti čija je deviza bio: nenasilni, aktivni mirni otpor. I Srbi na severu Kosova našli su se u okolnostima koje podsećaju na graničnu situaciju. Radikalna ozbiljnost njihove obespravljenosti nagnala ih je da svoje međusobne ideološke i političke razlike stave privremeno u zagrade, jer njima, zbog permanentne pretnje etničkim čišćenjem, nije ugroženo ovo ili ono posebno pravo, već pravo na fundamentalno pravo, na gospodarenje sopstvenom ličnošću, slobodom, životom i opstankom. U takvoj situaciji, u kojoj se određenoj skupini ljudi osporava ono po čemu je čovek uopšte čovek, obično dolazi do njenog spontanog samoorganizovanja. Upravo to se desilo na severu Kosova. Ono što pri svemu tome ohrabruje jeste činjenica da su kosovski Srbi shvatili da u nenasilnoj masovnoj građanskoj neposlušnosti leži “moć nemoćnih” i “nada onih bez nade”. Oni su, naime, priveli k svesti da je mirni otpor snažniji od nasilnoga, jer je moralna snaga na njegovoj strani. Teško je reći koliko su oni upoznati sa Gandijevim stavovima, ali u njihovom rezonovanju i držanju ima nešto od koncepcije koju je zastupao otac indijske nacije. Potpuno je pogrešno misliti da ovakav vid otpora implicira neprincipijelnu popustljivost i odsustvo hrabrosti. Sam Gandi je u svom obraćanju Indusima eksplicitno isticao: “Ja ne mogu da vas podučavam nasilju, jer ne verujem u njega. Mogu vas samo učiti da ne povijate glavu ni pred čim i ni pred kim, čak i po cenu vašeg života… Postoje stvari zbog kojih sam spreman da umrem, ali ne postoji stvar zbog koje sam spreman da ubijam”. On je sebe predstavljao kao čoveka koji traga za istinom (“Istina je Bog”) koja se ne može dostići bez nenasilnog otpora (ahimsa) i bez nastojanja da i žrtva i tlačitelj priznaju jedno drugome eminentno ljudska prava koja im pripadaju na osnovu njihove zajedničke ljudskosti. Osnovna razlika između nenasilne građanske neposlušnosti i nasilnog otpora sastoji se u tome što se u prvom slučaju isključuje nepomirljiva distinkcija prijatelj-neprijatelj, tako da uvek postoji prostor za dijalog, kako sa protivnikom tako i sa prijateljskim stranama, posebno sa svojom državom. Da su se kosovski Srbi priklonili onome prvome slučaju, o tome rečito svedoči činjenica da su ljudi na barikadama delili užinu sa pripadnicima Kfora i poklanjali im cveće. To što su se već poodavno opredelili za nesaradnju sa kosovskim institucijama i što su se povukli iz njih, nije rezultat neprijateljskog odnosa prema Albancima, već samo pritisak na njih da prihvate saradnju na principima prava i pravde. NJima je jasno da u nenasilnoj borbi ne može biti gubitnika i dobitnika i da iz nje svaka strana treba da izvuče odgovarajuću dobrobit. Masovni izlazak kosovskih Srba na barikade zapravo je neka vrsta referenduma: sever je bio srpski, i to će ostati. Ma kakav krajnji ishod bio, u našoj kolektivnoj memoriji ostaće uspomena na neavanturističku odvažnost i spremnost kosovskih Srba da i po cenu života brane ono što nema cenu: pravo na ljudsko dostojanstvo, slobodu i opstanak. Zato je ovaj esej posvećen njima.