Decenija stagnacije

Poslednje proširenje je dovelo Evropsku uniju na balkanske granice. Naš čežnjivi pogled sa druge strane “zlatnog kruga” je mnogo bolji i pruža mnogo više nade od onog samo jednu deceniju pre. Ipak, ono što nas ne može radovati jeste da je to (i u dogledno vreme biće) pogled sa ove, druge strane. Ovako je pokojni Živorad Kovačević, nekadašnji predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, uoči prijema Bugarske i Rumunije u EU, sagledavao naš položaj - i sa nadom i sa strepnjom da će naša čežnja potrajati. I bio je u pravu. Posle deset godina sna o Evropi i usmerenosti celokupne spoljne i unutrašnje politike ka tom cilju, ispostavilo se da smo poslednjih dana onako usput, ležerno obavešteni da bi ranije zacrtana agenda evropskog puta za Srbiju mogla biti odložena. Zbog Kosova. I baš pošto je zbog Kosova, čini se da brzog rešenja neće biti, a obećani evropski cilj deluje sve dalji, a put sve duži. Politička odluka, kao i uvek, ima i ekonomsku cenu. Ekonomska šteta od nedobijanja statusa kandidata i datuma za početak pregovora za Srbiju bi mogla biti višestruka. Ona se ne ogleda samo u izmicanju toliko primamljivih pretpristupnih fondova, nego i u gubitku stranih direktnih investicija, koje uglavnom dolaze iz Evrope, a samim tim i mogućnosti za ozbiljnije ulaganje u industriju i otvaranja radnih mesta. Srbija sada dobija iz evropskih fondova oko 200 miliona evra godišnje. Ovaj iznos definisan je planom EU od 2007. do 2013. godine, u ukupnom iznosu od 1, 4 milijarde evra za Srbiju. Samo dobijanje statusa za nas ne znači u ovom periodu i veća sredstva, ali nas dovodi u bolji položaj za novi budžetski okvir Evrope za period od 2014. do 2020. godine, o kome već počinju pregovori. Novi sedmogodišnji period trebalo bi da nam donese i više sredstava, pa bi glavni potencijalni gubitak za nas mogao nastati upravo tada. Bez statusa kandidata, za Srbiju bi period do 2020. mogao značiti dalju stagnaciju i tavorenje, kada bismo bili na repu ne samo Evrope nego i Balkana. “Prva konkretna šteta od nedobijanja statusa kandidata je izmicanje fondova. Sada Srbija od pet pretpristupnih fondova koristi samo dva - za institucionalni razvoj i prekograničnu saradnju, a status kandidata omogućio bi korišćenje još tri i to za Srbiju veoma bitna fonda - za poljoprivredu, regionalni razvoj i strukturnih fondova, koji su nam sada uskraćeni. Dakle, u Srbiji bi najveću štetu pretrpele upravo ove oblasti, pre svega poljoprivreda”, objašnjava za NIN Vladimir Gligorov, ekonomista Bečkog instituta za međunarodne studije. Naš sagovornik objašnjava da je Srbija od 2001. do 2011. godine u proseku imala rast bruto društvenog proizvoda od četiri odsto, a da je godišnje gubila, po gruboj računici, oko dva odsto BDP-a zbog toga što nije bila u EU, pa nije imala veći pristup evropskim fondovima. “Problem je u tome što se ne radi o jednoj nego o deset izgubljenih godina, a ako sad ne dobijemo status kandidata, to bi značilo još najmanje dve do tri slične godine. Kad bi se sabrali gubici za proteklih deset godina, vidi se da je BDP Srbije u tom period mogao da bude veći za 25 odsto. Odnosno toliko je izgubljeno”, tvrdi Gligorov. S obzirom na to da je jedan odsto BDP-a oko 300 miliona evra, po gruboj računici NIN-a, Srbija je u proteklih desetak godina zbog sporijeg privrednog rasta izgubila čak 6-7 milijardi evra. Da ne govorimo o investicijama i novim radnim mestima. Uporedna iskustva susednih zemalja, poput Bugarske i Rumunije, govore da su u periodu pre pristupanja EU, sredstva koja su dobijale iz evropskih fondova rasla u proseku za 10 odsto godišnje. Drastičan porast nastao je tek ulaskom u EU, kada su iznosi uvećani pet do deset puta. Hrvatska je od 2000. do 2004. godine, tačnije do sticanja statusa kandidata, primala u proseku 56 miliona evra godišnje. Od 2007. do 2013. u proseku dobija oko 150 miliona, a ulaskom u EU, iznosi će biti čak deset puta veći. Nikola Jovanović, urednik naučnog časopisa Izazovi evropskih integracija, objašnjava da susedne države, članice EU, dobijaju enormno veći iznos donacija od nas. Za sedam godina, od 2007. do 2013. Bugarskoj je rezervisano 6,8 milijardi evra, Mađarskoj 25,3 milijardi, Rumuniji 19,6 milijardi, Sloveniji 4,2 milijardi evra, a Hrvatskoj samo u naredne dve godine čak tri milijarde evra. “Iz ovog razloga Srbija je tražila da se sredstva pomoći linearno uvećavaju tokom godina, a ne da se dramatično povećaju sa ulaskom u članstvo, koje se Srbiji neće desiti sutra. Međutim, ishod ovog predloga je neizvestan”, objašnjava Jovanović. Osim evropskih fondova, potencijalni gubitak leži i u izmicanju preko potrebnih investicija, koje će se seliti u okruženje. Bez njih nema zapošljavanja i bržeg rasta. Trenutno najviše investicija u Srbiju dolazi iz EU (57 odsto), a zajedno sa susedima i zemljama CEFTA njihov udeo se penje na 70 odsto ukupnih investicija u Srbiju. “Udaljavanje Srbije od EU bi se najpre i najviše negativno odrazilo na obim investicija iz EU. Investitori iz EU bi pogotovu u sadašnjoj ekonomskoj situaciji radije birali neke manje rizične destinacije u okruženju za investiranje. U zavisnosti od “stepena” udaljavanja Srbije od EU bi zavisilo i koliki broj trenutno aktivnih investitora iz EU u Srbiji bi se povuklo sa našeg tržišta”, objašnjava za NIN Ivan Knežević, zamenik generalnog sekretara Evropskog pokreta u Srbiji. Status kandidata komšijama u regionu upravo je doneo najviše koristi kroz investicije - daleko veće od samih fondova. Tako su se u Hrvatskoj od 2004. godine, kada je dobila status kandidata, do izbijanja globalne krize 2008. godine, strane direktne investicije utrostručile, sa 1,4 na 4,2 milijarde evra. Toliko stranog kapitala Srbija nikada nije uspela da privuče za jednu godinu. Investicioni bum u tom periodu doživele su i Bugarska i Rumunija, u kojima su strane investicije bile uvećane čak osam do devet puta. Dramatičan pad investicija iz 2009. i 2010. godine posledica je svetske krize. Dalje udaljavanje od EU, dovelo bi, prema Kneževićevim rečima, i do sniženja kreditnog rejtinga Srbije, koji je agencija Standard and Purs u martu mesecu povećala na BB. Sniženi rejting bi povećao i cenu kredita kao i troškove zaduživanja Srbije na međunarodnom finansijskom tržištu. Vremenom bi došlo i do povećanja deficita u trgovini sa EU, a ne treba zaboraviti da upravo u zemlje EU sada ide 57 našeg ukupnog izvoza, dok 65, 7 odsto ukupnog uvoza dolazi iz tih zemalja. “Pored toga, udaljavanje od EU bi značilo da u Srbiji brojni državni i privatni monopoli nastavljaju sa delovanjem. To znači da će građani Srbije biti prinuđeni da i dalje plaćaju više cene roba i usluga slabijeg kvaliteta. U krajnjem ishodu svi napred navedeni negativni efekti bi doveli i do pada vrednosti dinara, daljeg povećanja nezaposlenosti i posledično pogoršanja standarda građana Srbije”, crne su prognoze Kneževića. Čini se jasnim da dobijanje statusa kandidata ne može brzo i naglo da popravi ekonomsku situaciju u zemlji, ali zato odlaganje kandidature na neodređeno vreme može da izazove velike negativne posledice po našu krhku ekonomiju. Ipak, pravi efekti dobijanja statusa kandidata mogu se očekivati samo u slučaju da se odmah odredi i datum za početak pregovora, koji u ovom trenutku deluju vrlo, vrlo daleko. Sama kandidatura može biti tek gest dobre volje EU prema napaćenoj Srbiji, a iako niko to ne izgovara glasno, postaje jasno da će uslov za pregovore, ipak, biti priznavanje Kosova. A to znači da bi naš čežnjivi pogled još zadugo mogao ostati sa ove strane “zlatnog kruga”. Slabo korišćenje fondova Bez obzira na ogromne evropske fondove koji su im na raspolaganju, susedne zemlje poput Rumunije i Bugarske nisu imale administrativni kapacitet da ih iskoriste. Tako je Rumunija, kojoj je u periodu od 2007. do 2013. godine na raspolaganju skoro 20 milijardi evra uspela do sada da iskoristi svega 10 odsto od tog iznosa. Baš zbog toga rumunska vlada je odlučila da uspostavi novo ministarstvo koje će se isključivo baviti nadziranjem novca iz Unije. Uzor im je Poljska, koja je imala slično ministarstvo i napravila brz uspon. Ideja o novom ministarstvu nastala je nakon pritiska EU, a s obzirom na zabrinutost Brisela - koji se nalazi usred kritičnog perioda u evrozoni - što ekonomski slaba Rumunija, koja se i sama suočava sa teškom krizom, propušta milijarde evra koje su joj dostupne za rast ekonomije. Slična opasnost - nemogućnost povlačenja sredstava postojala bi i u Srbiji, jer i sada imamo probleme da povučemo pomoć Svetske banke zbog nedostatka projekata. Ipak, bilo bi dobro da makar dođemo do takvih mogućnosti, koje su se otvorile pred susedima. Priliv stranih direktnih investicija po zemljama (u mlrd USD) Zemlja 1995-2004. * 2005-2007. * 2008. 2009. 2010. Bugarska 1,028 8,038 9,855 3,351 2,170 Rumunija 1,694 9,257 13,910 4,847 3,573 Hrvatska 1,013 3,445 6,179 2,911 583 Srbija 411 3,091 2,955 1,959 1,329 Srbija zaslužuje kandidaturu Milica Delević, direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije “Mislim da ono što je učinjeno u Srbiji zaslužuje pozitivnu preporuku Evropske komisije za dobijanje statusa kandidata, a da bi se to i desilo moramo da nastavimo sa radom. Treba ipak sačekati 12. oktobar da bi se videla preporuka Komisije, ali građani treba da znaju da nije sve kolibrirano samo da bi stalo tog datuma”, kaže u razgovoru za NIN Milica Delević, direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije. Na pitanje kakve bi bile ekonomske posledice ukoliko ne dobijemo status kandidata, ona objašnjava da je kandidatura preduslov ne samo za dobijanje većih sredstava iz pretpristupnih fondova EU, već i mogućnosti da sami upravljamo njima, odnosno da odlučujemo o njihovoj nameni. “To bi bio direktan trošak izgubljenog ugovornog odnosa sa EU. Drugi trošak se ne odnosi na nešto materijalno što bi nam EU dala već na percepciju koju bi o nama stekli investitori. U tom slučaju se gubi predvidljivost koju zemlja sa statusom kandidata ima, kada su i investitori sigurni da će ta zemlja usvajati modele EU kada su u pitanju koncesije, zaštita konkurencije, zaštita investitora i slično. Biće svakako onih koji će reći, pa jeste, ali onda ćemo biti zanimljiviji za investitore jer neće morati da primenjuju ista pravila kao u EU, pa neće morati da ispoštuju ekološke standarde, da plaćaju radnike kao u Evropi i slično. Nisam sigurna da je to dobar način za privlačenje investicija niti da mi kao zemlja treba tome da težimo”. Koji su još mogući gubici za nas? Treći gubitak jeste taj što ako ne idemo tim putem, znači da se nalazimo u nekoj fazi stagnacije, a tada se gubi podsticaj da tim putem nastavite. Dakle, odlaganje dobijanja statusa kandidata nas lišava predvidljivosti, mogućnosti dodatnih sredstava i što je najvažnije podsticaja i pomoći da brže nastavimo putem reformi, kojim i inače želimo da se krećemo. Šta bi se za Srbiju konkretno promenilo ako bi dobila status kandidata u pogledu evropskih fondova? Status kandidata je potreban, ali ne i dovoljan uslov da se evropski fondovi za nas povećaju. Drugi uslov je da nam Evropska komisija da potvrdu da smo u stanju sami da upravljamo sredstvima. Kada se to desi, povećanje, barem kada su zemlje iz okruženja u pitanju, iznosilo je oko 10 odsto. Tek po ulasku u EU ta sredstva budu pet do deset puta veća. Ima onih koji veruju da nije potrebno toliko oslanjanje na EU i da imamo alternativu na tržištima Rusije i Kine? EU je naš najveći donator. Ako joj se doda Nemačka, koja je pojedinačno najveći donator, taj procenat iznosi nekih 60-70 odsto pomoći koje smo ukupno primili. Ne zaboravite da je EU i naš najveći trgovinski partner, a uz zemlje CEFTA, buduće članice EU, taj udeo u našem izvozu i uvozu se penje na 90 odsto. Treba, naravno, iskoristiti i potencijale Rusije i Kine, ali nije realno da geografsku lokaciju naše zemlje stavimo na drugi kontinent, za koji nam se čini da ima dinamičniji razvoj. Koliko novi razvoj dešavanja u EU povećava broj evroskeptika u Srbiji? Povećava ih sigurno. Način na koji smo dugo govorili o EU, gde je ona postala mantra, junački ep, a da ljudi nisu videli mnogo boljitka, dovelo ih je u situaciju da su se od toga zamorili pre nego što su videli konkretne promene. Dakle, potrebno je građane bolje informisati o EU i ne predstavljati integracije kao nešto što će preko noći promeniti njihove živote, jer je to proces, a ne događaj. Mihailo Crnobrnja: Tri posledice usporavanja Nedavno je predsednik Tadić javno otvorio mogućnost da Srbija ne dobije kandidaturu do kraja ove godine. Po mom mišljenju, to nije samo mogućnost nego skoro izvesnost. Mislim da je neosporno da se proces srpske evro-integracije usporava, mada je očekivanje bilo da će, sa Mladićem u Hagu, da se ubrza. Jedna od posledica je rastući broj političkih i stručnih glasova koji zagovaraju reviziju naše evropske orijentacije i traženje alternativa. Alternativa, naravno, uvek ima ali je veliko pitanje koja je najbolja. Teško je videti, a posebno teško dokazati, da su u ekonomskom, političkom, kulturnom i svakom drugom pogledu superiorne alternative sa velikim, ali dalekim zemljama, sa kojima su naši ekonomski odnosi ispod nivoa odnosa sa recimo Italijom, samo jednom od zemalja EU. Usporavanje integracije Srbije u EU ima više negativnih posledica. Kao prvo, i za mene najvažnije, neizbežno će doći do usporavanja procesa stvaranja privrednog i ekonomskog ambijenta koji će više odgovarati stranim investitorima. Nažalost, većina do sad ostvarenih promena u našem ambijentu najvećim delom su upravo posledica procesa integracije, odnosno očekivanja EU da zakone, institucije, praksu i politiku menjamo u skladu sa tekovinama EU. Manje su rezultat naše reformatorske spremnosti da gradimo moderno društvo sa modernom privredom. Ta naša nespremnost za odlučnije promene upravo i jeste jedan od razloga zbog kojeg dolazi do usporavanja integracije. Kosovo sigurno nije jedini. Drugo, usporavanje integracije nikako ne može da deluje podsticajno na priliv stranih investicija. Upravo se suprotno može očekivati. Strani investitori prate „rejting“ Srbije, a brzina integracije je jedan od elemenata rejtinga. Dobro je poznata činjenica da naša stopa rasta društvenog proizvoda umnogome zavisi upravo od stranih investicija koje su u poslednjih tri godine daleko ispod očekivanog nivoa. Samo sa domaćom akumulacijom nismo u stanju da obezbedimo rast koji će stvarati novo zapošljavanje. Treće, usporavanjem procesa integracije odlaže se i priliv značajnijih sredstava koje EU daje kao pomoć u procesu integracije. Pojednostavljeno rečeno, što je neka zemlja bliže EU u pogledu ispunjenosti kriterija prijema, to može da računa na veću količinu bespovratne finansijske pomoći. Srbija u ovom trenutku prima pomoć od oko 200 miliona evra godišnje. Naravno, nastavimo li putem ka EU, ta će sredstva u rastućem obimu stizati i u Srbiju, ali nešto kasnije nego u slučaju da se dobije kandidatura do kraja ove godine. Tri navedene posledice usporavanja nikako ne bi trebalo da budu razlog za traženje alternativa, već poziv za odlučniji rad na ispunjavanju kriterija za prijem u EU. Srbija se opredelila za EU kao strateški cilj. EU jeste u krizi, ali se i relativno uspešno nosi sa njom. Sada tražiti alternativu je i skupo i neracionalno. (autor je profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju)