Prometejski uzleti talentovanih

Sudeći po naslovima koje već neko vreme viđamo u medijima, srpski animirani film je živ, zdrav i ima lepu budućnost. “Kratki animirani film Vojina Vasovića Svakih pet minuta samo u protekloj nedelji osvojio je četiri nagrade na festivalima u SAD i Kanadi, prikazan je u selekciji na više od 15 međunarodnih festivala, dobio sedam specijalnih nagrada.” Technotyise: Edit i ja, Alekse Gajića iz 2009. godine, prvi srpski dugometražni crtani “za odrasle”, zadivio je čitavu zemlju i postao kult. “Iz olovke mladog autora Nikole Vulovića gledaćemo animiranog Despota Stefana… Ipak, da li su ovo tek prometejski uzleti talentovanih pojedinaca ili njihova dela dolaze iz jedne organizovane, dobro negovane produkcije iz zemlje sa slavnom istorijom animiranog filma? Za stvaranje jednog animiranog filma potreban je znatan budžet, a u sveopštoj besparici izdvajanje za kulturu baš i nije prioritet… Ali, počnimo redom. Prvi animirani film koji možemo nazvati našim, Pionir i dvojka pojavio se još 1948. godine i odmah osvojio Zlatnog lava u Veneciji u kategoriji animiranog filma. Tada je slikarka Vera Jocić pomoću filmskog trika oživela lutke, prenoseći ovde majstorije koje je naučila od čuvenog Čeha Jiržija Trnke. Danas u Srbiji postoje “Beogradski krug animatora”, “Škola animiranog filma” ŠAF iz Vranja, Centar animiranog filma u Čačku i manja grupa autora okupljenih oko Kulturnog centra u Nišu. Centri iz Vranja i Čačka, kažu upućeni, rade pod potpunim uticajem “Beogradskog kruga”, dok ekipa iz  Niša pokušava da traga za nekim svojim rukopisom. “Beogradski krug animatora” postoji više od pedeset godina, parnjak je sa čuvenom školom “Zagreb filma”, odakle je proizašao jedini oskarovski film iz čitave Jugoslavije i njenih nezavisnih država posle, animirani Surogat Dušana Vukotića” iz 1960. godine. “Škola” i “krug” bili su u stalnoj saradnji ali i umetničkom rivalstvu sve do raspada zajedničke im države, svedoči Nikola Majdak, počasni profesor FDU, reditelj, “tvorac crtaća” i osnivač međunarodnog festivala animiranog filma “Balkanima”, ujedno i veoma aktivni akter navedenih davnih dešavanja. Stvarali su tad i Borislav Šajtinac, Nikola Rudić, Zoran Jovanović, Rastko Ćirić, Veljko Bikić, Miroslav Jelić, Ranko Radovanović, Snežana Trstenjak, Risto Topaloski… NJihovi “crtaći” bili su lucidna i inventivna viđenja ponekad trenutne društvene stvarnosti (Zastave, Antidogmin, Zoran Jovanović), ponekad svevremena satira (Vreme vampira, Nikola Majdak, crtež Dušan Petričić). Posle raspada Jugoslavije “Zagrebačka škola” je u produkcijskom smislu otišla daleko, podržana i od producenata iz inostranstva, dok se naš “krug” snalazio kako zna i ume. Iako nikad nije bio homogena grupa, više “razbijena vojska”, autori su pokušavali da se okupe oko nekog centra. “Dunav film” im je godinama davao utočište, ali kao svojoj sporednoj delatnosti - dokumentarni film bio je glavna preokupacija. Vremenom, jedna grupa animatora formira se oko čuvenog Veljka Bikića, on ih najpre okuplja u okviru “Filmske radne zajednice Beograd”, a zatim 1989. osniva samostalni “Bikić studio”. Nažalost, posle prerane smrti Bikića, ekipa se ponovo rasipa na veliki broj individualnih “studija”, pojedinačni autori nastavili su da rade svoje filmove, u “kućnim uslovima”. “Nikada mi neće biti jasno zašto uprkos tome što nikada od države nije imao adekvatnu podršku i što je uprkos svemu opstao na našoj filmskoj sceni, ni zvaničnici, ni naša kritika, nisu počeli da upotrebljavaju termin Beogradska škola animiranog filma, umesto Beogradski krug”, kaže Miroslav Bata Petrović, osnivač i direktor producentske kuće Fiks-Fokus, koja godinama podržava animirani film. “Valjda reč `škola`  podrazumeva personalnu i stilsku homogenost, što bi državu više obavezivalo da “školu” pomaže. To što se svaki čas, iz neke “kućne radionice”, pojavi po neko malo remek-delo, Rastka i Ive Ćirić, Snežane Trstenjak, ili Jelene Bešir, Riste Topaloskog, kao da nije od značaja. To što ti autori stalno pokreću škole i kurseve za animaciju, kao na primer Rastko Ćirić u “Dunav filmu”, dok ovaj nije propao u privatizaciji, Vlada Stanić u Čačku, pa Blagoje Lupa u Omoljici za amatere, Snežana Trstenjak na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva, Nikola Majdak i niz animatora iz Beograda u Vranju su osnovali školu za dečji i tinejdžerski uzrast, a Jelena Bešir u Domu kulture Studentski grad, sa namerom da mladima prenose svoja znanje i iskustvo, ne bi li tako sebi obezbedili podmladak, kontinuitet i ispomoć, kao da ne spada u definiciju “škole”. Nešto je ipak išlo naruku i našim animatorima. Digitalizacija je zamenila stolove za crtanje, zumbe za bušenje papira i folija koje su bile neophodne za tačnost preklapanja crteža prilikom kopiranja, donela softverske programe koji u potpunosti zamenjuju papir i olovku. Umetnici odavde uspeli su da ih se dokopaju, na ovaj ili onaj način i za kreativne nebo je postala granica. I “profesori-animatori” su uspeli da se izbore. U Visokoj školi elektrotehnike i računarstva strukovnih studija u Beogradu postoji specijalizovana učionica za animaciju, dvadeset novih „mekintoš“ računara sa legalnim softverom za obradu slike i zvuka, kao i za montažu. Imaju i dvadeset crtaćih stolova u skladu sa svetskim standardima, urađenih prema nacrtu profesorke Snežane Trstenjak, magistra digitalnih umetnosti i predavača predmeta kompjuterska animacija: Animacija je još jedan pokušaj borbe sa vremenom u kome živimo, kaže profesorka Trstenjak. “Zahtevna u vidu strpljenja, znanja iz oblasti likovne umetnosti, poznavanja `filmskog jezika`, glume i psihologije, kao i svaka ljubav na početku je izazov, igra i na neki način eksperiment. U svakom segment nudi veliku količinu adrenalina, uvek se nađe volja i energija za autorski film. Ali taj autorski rad je kao slatkiš posle ručka, I nešto na čemu se `oštre kandžice`, a za ozbiljnu produkciju potrebno je više“. Budžet je, dodaje najbitniji za animirani film. U stručnim animatorima ne oskudevamo, ni tehnika više nije toliki problem, svima su dostupni i piratski softveri, ali ozbiljan studio ne može se stvoriti bez konkretnog i kontinuiranog posla. „Za ozbiljno negovanje jedne umetničke delatnosti potrebno je i više pažnje od strane države”, kaže. Sa državom ili bez nje, tek animirani filmovi u Srbiji će, kako izgleda, videti bolje dane. Ujedno, na pomolu je ostvarenje onoga o čemu ovdašnji animatori sanjaju još od nestanka Dunav filma. Profesor Božidar Zečević, novi predsednik Srpskog ogranka Svetske asocijacije za animirani film - ASIFA kaže: „Sa gašenjem Dunav filma nestala je i organizovana produkcija umetničkog animiranog filma u Srbiji. Iznenada i bez razloga prekinuta je izuzetno bogata tradicija animiranog filma u našoj kinematografiji, što je naročita šteta jer postoji interesovanje i entuzijazam novog naraštaja srpskih animatora, koji pokušavaju da uhvate korak sa svetom. ASIFA je oduvek podsticala i unapređivala ovakve inicijative, a sada je rešena da pomogne oživljavanje novog studija umetničkog animiranog filma koji bi okupio talente iz cele Srbije“, kaže profesor Zečević. „Za početak, u oktobru, tokom održavanja međunarodnog festivala animiranog filma BALKANIMA u Beogradu organizovaćemo majstorsku radionicu lutka-filma, koju će voditi profesor Natalija Dabiža, šef katedre za animaciju na Svesaveznom institutu kinematografije u Moskvi. Profesorka Dabiža je jedna od vodećih svetskih animatorki, poznata po animiranim serijama za Bi-Bi-Si i velike svetske producente. Srpskom krugu mladih animatora preneće bogata iskustva jedne od vodećih škola lutka-animacije, naročito u kombinaciji kompjuterskih tehnika i klasičnih postupaka.“ Profesorka Dabiža imaće i ovde šta da vidi. Pola veka posle Vere Jocić još neko je pokrenuo lutke. Najzahtevnija animacija, kako kažu, koja iziskuje božansko strpljenje, lutka-film dobio je svog stvaraoca u Mireli Srebrić. Diplomac danas nepostojeće filmske škole Dunav filma, u klasi profesora Nikole Majdaka i Rastka Ćirića u lutke se, kaže zaljubila tokom školovanja. “Glumci” njenog prvog, ujedno i diplomskog filma Sonata za macu iz 2007. godine okupirali su čitavu sobu u njenom stanu na godinu dana. Svaki pokret dobijen je iz stotine snimaka, milimetar po milimetar… Lutka-film počiva na suštini animacije, smatra Mirela, „pokret neživog predmeta u prostoru i vremenu približava se percepciji pokreta u iskustvenom svetu. Iluzija kretanja se dobija snimanjem sukcesivnih faza i spajanjem u kontinuitet ili diskontinuitet. Sve to je, naravno, veoma složeno i kod nas je u fazi pokušaja i eksperimenta. Proizvodnja ovakvog filma spada među najskuplje. Ali moj prvi pokušaj se isplatio, film je nagrađen Gran prijem u Sarajevu i priznanjem ASIFA, Svetske asocijacije za animirani film u Beogradu.“ Nakon toga bila je sigurna da je to ono čime želi da se bavi. Naišla je na razumevanje i podršku domaćih i stranih fondova i uradila još dva lutka-filma, Kraljevstvo ogledala i Keruša. Sada priprema svoj četvrti film koji će biti futuristička bajka. Mnogo poznatiji Dizni još davno je bajke pretočio u crtaće, a zatim od crtaća napravio industriju koja se meri milijardama dolara. Danas velike filmske kompanije svakodnevno smišljaju nove animatorske trikove da zadive svet i privuku publiku, u tome im pomažu i animatori koji zanat izuče ovde, kao Aleksandar Rodić ili Marko Milićević koji je radio u Los Anđelesu i Australiji, učestvovao u stvaranju magije Harija Potera… Srbiji, do nekih boljih vremena, izgleda ostaje da uživa u umetničkom – autorskom filmu, sjajnim idejama otelotvorenim minimalnim sredstvima.