Izvoz krimi romana

Planetarni fenomen skandinavskog krimi-romana počinje sa trilogijom Milenijum koja je predstavljala neverovatan uspeh novinara Stiga Lašona. Za one kojima je Lašon otvorio apetit, profesor Dean Duda, profesor na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu i vrsni poznavalac ovog žanra, znalački je iscrtao smernice radi lakšeg čitanja. Za početak, ono što mnogim ušima neće prijati, Duda tvrdi da Lašonova trilogija nije vrhunska književnost. „Glavna junakinja Lisbet Salander je neka vrsta Modesti Blejz u transrodnom tehno okruženju i nekako je suviše papirnata. Prvi deo je dobar, u drugom ima mesta koja vuku gotovo na karikaturu, treći je podnošljiv. Popularnost bi trebalo analizirati standardnim modelima popularne kulture – od smrti pisca, problema zajedničkog autorstva do samog teksta. Sve je to u igri“, kaže Duda. Ono što je, pak, doprinelo da „Milenijum” napravi svetski proboj je to što je ta trilogija upravo dobar primer kako popularna književnost može osvestiti one koji ne prepoznaju sistemsko nasilje ili su gluvi za neke društvene vrednosti. Upućeni tvrde da se godišnje pojavi nekoliko desetina novih autora, a vodeći autori dostigli su i broj od dvadesetak miliona prodanih primeraka za ciklus od desetak romana. Duda, profesorski, kaže da u žanrovskoj popularnoj književnosti broj čitalaca jeste bitan kriterijum, ali da to ne bi trebalo da nas sprečava da kritički sudimo drukčije ili sasvim suprotno. Ili, preciznije: „Usudio bih se reći da je vrhunske literature sve manje i da je na delu završno brendiranje fenomena. Krimić je postao švedski izvozni proizvod kao što su ABBA ili Ikea. E, sada, ako bi se pronašao neko da nam objasni koje mane imaju Ikea i ABBA...“ Skandinavski krimi-roman se menjao tokom godina, jedne teme su nestajale, druge se pojavljivale. Društvene promene, dinamika zločina, njegova organizovanost s jedne i bezrazložna slučajnost s druge strane – situacija koju Karin Fosum često određuje kao trenutak u kojem đavo drži sveću, problemi različitih socijalnih identiteta, svi oblici represije, njihova vidljivost i učinci – to je ukratko matrica koja se puni aktuelnim sadržajima. „Socijalni problemi, odnos politike i društva, istražitelji individualci koji su i sebi samima problem, razvedeni brakovi, njihova deca koja su često s onu stranu zakona, sklona samoubistvu, alkohol, depresija, a opet potreba da se učestvuje u odbrani društvenih vrednosti. Dosta se eksploatišu situacije nastale nakon pada Berlinskog zida, globalno organizovani zločin, odnosno treći ili već ko zna koji talas kriminala. Čini se da najnovije tendencije idu za tim da krimić postane totalni žanr, socijalni roman koji se uveliko odmiče od zacrtanih koordinata žanra i silnih pravila kojih se tradicionalno treba pridržavati“, objašnjava Dean Duda razvojni put i ono što skandinavski krimić čini različitim od američko-britanske škole. „Švedski način života”, ono što se iz balkanske perspektive vidi kao rajski vrt blagostanja, u ovoj literaturi se nemilosrdno demistifikuje. Iako neki autori tvrde da je Švedska tek posle ubistva premijera Ulofa Palmea izgubila nevinost, pisci su pukotine nazirali još ranih šezdesetih. „Ideja švedskog načina života, u evropskoj percepciji, proizašla je iz bitnih odrednica tamošnje države blagostanja, pune zaposlenosti, nekoliko desetina hiljada useljenika godišnje tokom šezdesetih, pokušaja organizacije transparentnog društva, itd. Već se u ciklusu o inspektoru Martinu Beku, započetom polovinom šezdesetih, Sjoval i Valou okomljuju na tu socijalnu harmoniju odnosno kapitalističku državu. Značajnim se čini što je popularan žanr iskorišćen da bi se plasirale određene političke ideje i kritički propitalo aktualno stanje stvari i modeli života, što zapravo i jeste funkcija socio-krimića.“ Kada je već o kriminalu reč, profesor Duda ima zanimljivo zapažanje - o postjugoslovenskim likovima u skandinavskim romanima mogao bi da se napiše doktorat. Ako nekome ne zasmetaju opšta mesta. „U romanima postoje zanimljivi motivi koji se maksimalno eksploatišu u TV fikcijama. Likovi su najčešće povezani s bosanskom ratnom epizodom, traumom koja se ne može poništiti ili počinjenim zločinom koji se skriva iza nove fasade mirnog, integrisanog života. Na prvi pogled izgleda da su pojedinačno najfrekventniji Srbi, ali dosta materijala pripada i organizovanom kriminalu koji svoje poreklo vuče iz regije, što s postjugoslovenskog, što sa šire balkanskog područja. Rekao bih, ipak, da su uglavnom posredi opšta mesta.” U svetlu ovog fenomena, posebno je zanimljiv novi književni trend – kriminalci kao pisci bestselera. Anders Roslund i Borg Helstrom pre petnaestak godina bili su na suprotnim stranama. Prvi je bio televizijski novinar koji se bavi crnom hronikom, drugi akter njegovih priloga: kriminalac osuđivan zbog nasilja. Danas su oni nove zvezde sveta skandinavskih krimića, spisateljski tandem koji osvaja nagrade, romane prodaje u vrtoglavim tiražima, a filmska prava otkupio im je i 20th Century Fox. Ovde ih, doduše, možete čitati samo u hrvatskom prevodu (Znanje). „Upoznali smo se kad sam kao novinar želeo da napravim priču o organizaciji bivših zatvorenika koja je pomagala osuđivanim kriminalcima da se integrišu u društvo. Shvatili smo da nas dvojica smešnih sredovečnih ljudi delimo i zajednička interesovanja, koja nisu samo žene i fudbal. I nakon završetka snimanja, sastajali smo se da bismo pričali priče i pri tom se zabavljali. Odlučili smo da te priče prenesemo na papir“, priča Anders Roslund. Prvi njihov roman izašao je 2004. godine. Ubrzo su se odrekli poslova kojima su zarađivali za život i posvetili se pisanju romana uglavnom fokusiranih na nekonvencionalan i kontroverzan odnos kriminalaca i policije. “Pedeset posto činjenica, pedeset posto mašte” njihova je formula. Naravno, i Roslund potvrđuje da je ključni momenat za svetsku promociju skandinavskih pisaca bio proboj Stiga Lašona. „Milenijumski” virus i u Srbiji Muškarci koji mrze žene, prva knjiga švedskog novinara Stiga Lašona koja je objavljena godinu dana nakon njegove smrti, 2004. godine, 2008. je bila drugi najčitaniji naslov u svetu, u Srbiji je objavljena u izdanju izdavačke kuće „Čarobna knjiga”. Ovim delom započeta je Lašonova posthumna serija kriminalističkih romana nazvana Milenijum, prema imenu imaginarnog lista u kome kao novinar radi glavni junak Mikael Blumkvist, koji voli da istražuje i rešava zločine. Trilogija Milenijum Stiga Lašona (Muškarci koji mrze žene, Devojčica koja se igrala vatrom, Kula od karata) postala je globalni fenomen. U 40 zemalja širom sveta prodato je ukupno 25 miliona primeraka ovih naslova. Romani su doživeli neverovatnu popularnost u Švedskoj – do kraja 2009. prodato ih je preko 3,5 miliona, što, s obzirom na to da je reč o zemlji od 9,2 miliona stanovnika, znači da prosečno svaka kuća poseduje bar jedan primerak! Nažalost, Lašon je umro od srčanog udara godinu dana pošto je predao rukopis izdavaču, i nije doživeo ni izdavanje ni popularnost svojih romana. Bio je poznati švedski novinar i politički aktivista, član Komunističke partije, a posebno se angažovao u raskrinkavanju fašistoidne desnice rasista. Ni Srbi nisu ostali imuni na Stigovu mračnu i zabavnu krimi avanturu. Od prošlogodišnjeg Sajma knjiga, kada je objavljena trilogija Milenijum (izdavačka kuća „Čarobna kuća”) prodato je više od 20.000 primeraka. Trilogija je, takođe, prema podacima Biblioteke grada Beograda, bila najčitanija knjiga stranog autora u 2010. godini. Sva tri filma, u švedskoj verziji, prikazivana su u beogradskim bioskopima, a u januaru će početi da se prikazuje i holivudska verzija filma Muškarci koji mrze žene.