Naci-doktori na američki način

Ceo svet ostao je zaprepašćen posle Drugog svetskog rata kada se saznalo za stravične eksperimente koje su doktor Jozef Mengele i ostali nacistički lekari sprovodili nad Jevrejima. Ali ono što niko nije očekivao jeste da će u prvim godinama posle rata slične eksperimente izvoditi Amerikanci, i to nad siromašnim i nemoćnim stanovnicima Gvatemale. Američki Mengele, doktor DŽon Katler, otkriven je tek prošle godine, a istraživanje panela koji je sastavljen za ovu priliku pokazalo je da mu kršenje etičkih kodeksa i mučenje nedužnih ljudi nisu predstavljali problem u pokušaju da uspešno sprovede projekat. Delovi jezivih detalja američkih eksperimenata veneričnim bolestima nad zatvorenicima, vojnicima i mentalno obolelima u Gvatemali u godinama posle Drugog svetskog rata otkriveni su protekle sedmice na saslušanju pred Panelom za bioetiku Bele kuće, koji istražuje studiju koja pripada odvratnoj američkoj istoriji. Od 1946. do 1948. američki poreski obveznici, plaćali su gvatemalskim prostitutkama zaraženim sifilisom da imaju seksualne odnose sa zatvorenicima. Kada se neki od tih ljudi ne bi zarazili seksualnim kontaktom, onda im je bakterija stavljana na posekotine koje su pravljene na njihovim polnim organima ili licu, ili su čak ubrizgavane injekcijama direktno u kičmu. Oko 5.500 Gvatemalaca su bili žrtve ovog groznog eksperimenta, od kojih je oko 1.300 namerno inficirano sifilisom, gonorejom i drugim boleštinama. Najmanje 83 osobe su umrle, ali nije ostalo jasno da li je njihova smrt posledica eksperimenata. Oko 700 osoba je lečeno antibioticima, pokazali su podaci, dok i dalje nije jasno da li je bilo onih koji uopšte nisu bili lečeni. Cilj ove brutalne studije bio je da se vidi da li penicilin može da spreči širenje infekcije. Ipak, vođe ovog eksperimenta su objašnjenja menjali nekoliko puta. „Ovo je bilo mračno poglavlje u istoriji medicinskih istraživanja koje je finansirala američka vlada“, rekla je Ejmi Gutman, šefica bioetičkog panela i predsednica Pensilvanijskog univerziteta. Čak se i predsednik SAD, Barak Obama, izvinio svom gvatemalskom kolegi Alvaru Kolonu zbog eksperimenata, za čije se sprovođenje saznalo tek prošle godine. Od tada je panel proučio 125.000 stranica dokumenata i poslao istražitelje u Gvatemalu. Najneprijatniji slučaj bila je mentalna bolesnica Berta, rekao je DŽon Aras, član panela. Ona je namerno bila inficirana sifilisom i nekoliko meseci kasnije dat joj je penicilin. Nakon toga doktor Katler, opisao je njeno stanje kao izuzetno loše - „kao da će umreti“. Pored toga, on je usadio gnoj iz muškarca zaraženog gonorejom u njene oči, urinarni trakt i rektum. Četiri dana kasnije, sa oba inficirana oka i krvarenjem iz uretre, ona je preminula. Takođe, nekoliko žena u gvatemalskoj duševnoj bolnici, koje su patile od epilepsije, bile su žrtve eksperimenta, kada im je sifilis ubrizgan ispod baze lobanje. Jedna je ostala paralizovana dva meseca zbog meningitisa. Doktor Katler je rekao kako je testirao teoriju kako te injekcije mogu da izleče epilepsiju. Siromašni, hendikepirani i zatvoreni Gvatemalci su bili izabrani zato što su bili „dostupni i nemoćni“. Na saslušanjima pred panelom na svetlost dana isplivao je i podatak da je jedan lokalni doktor pozvao američke istraživače, a da su gvatemalska vojska i zdravstvena zajednica u početku odobrili ove eksperimente. Rafael Espadu, ugledni kardiohirurg, nalazi se na čelu istražnog tima svoje zemlje. On je rekao kako je pronađeno petoro ljudi nad kojima su izvršeni eksperimenti, da su svi u osamdesetim godinama života u da će svi biti podvrgnuti medicinskim pregledima. Tim doktora Katlera je imao mnogo problema da zadrži svoje aktivnosti u tajnosti. Članovi bioetičke komisije setili su se nacističkih eksperimenata na Jevrejima. Prema njihovima navodima, doktor Katler, koji je umro 2003. godine, morao je da zna, posle nirnberških procesa protiv nacističkih lekara, da njegov rad nije etički. Rezultati eksperimenata u Gvatemali nikada nisu objavlji ni u jednom medicinskom žurnalu, čuvanje beležaka je bilo sporadično u najboljem slučaju, dok bilo kakvi protokoli o radu nikada nisu napravljeni. Gvatemalski eksperimenti su isplivali u javnost tek prošle godine i to kada je jedna istoričarka medicine pronašala beleške u arhivi Univerziteta u Pitsburgu. To je bila Suzan Reverbi sa Velsli koledža, koja je u to vreme istraživala nepopularnu Tuskagi studiju, u kojoj su nadničari u Alabami inficirani sifilisom ostavljeni bez lečenja u periodu od 1932. do 1972. godine. Doktor Katler je nadgledao Tuskagi studiju nakon što je završio rad u Gvatemali, a takođe je tokom šezdesetih godina 20. veka bio dekan na Univerzitetu u Pitsburgu. Prema saznanjima panela, doktor Katler je izveštaje iz Gvatemale slao samo jednoj osobi, ali su oni stizali i dalje u lancu do ministra zdravlja Tomasa Parana, koji je bio ljubimac tadašnjeg američkog predsednika Frenklina Ruzvelta. Prema biografiji koju je napravila vlada, doktor Paran je bio poznat po svojoj borbi protiv sifilisa, koji je u to vreme bio glavni zdravstveni problem u SAD, ali koji nije smeo da se pominje ni na radiju. Tim doktora Katlera pokušao je 1943. godine da zarazi gonorejom 241 zatvorenika u zatvoru Tera Hout u saveznoj državi Indijani. Do tada su se pridržavali etičkih protokola. Koristili su samo volontere, objašnjavali su rizike i nudili su novac ili pomoć smanjujući kaznu u zamenu za učestvovanje u eksperimentu. Doktor Nelson Majkl, koji se bavi istraživanjem na Vojnom institutu Volter Rid, spekuliše da je Katlerovo istraživanje bilo požurivano i loše sprovedeno, zato što je pokrenuto pod velikim pritiskom kako bi se pomoglo ratnim naporima. Lečenje trupa od veneričnih oboljenja je bio glavni cilj vojne medicine tog doba. Članovi panela su se generalno složili da etički odbori koji sada rade pod mandatom američke vlade, univerziteta, fondacija i medicinskih žurnala, sprečavaju slične zloupotrebe danas. Farmaceutske kompanije i one koje se bave proizvodnjom medicinskih aparata takođe sprovode istraživanja u siromašnim zemljama, i dalje ih treba nadgledati, ocenio je panel. Ali velike kompanije javno govore kako su prihvatile etičke principe. „Problem je što su 1946. etička pravila tretirana kao prepreka koju treba preskočiti, a ne kao kamen temeljac ljudskog dostojanstva. To može da se primeni i danas. Zašto naš panel pravi ovaj izveštaj“, rekao je doktor Gutman. Zbog svega što se desilo, panel je prihvatio ideju da se naprave fondovi iz kojih će se plaćati kompenzacija nekim budućim žrtvama eksprimenata. Neke države se pridržavaju ovih koraka, a SAD ne. Ostaje pitanje koliko novca zaista može da izbriše bol i patnju zbog nečijeg iživljavanja nad ljudskim bićem i ko je merodavan da tako nešto odredi, jer teško da ljudski život ima cenu.