Eskobaru, s poštovanjem

Vest je iz crne hronike, jedna u nizu sličnih: Poreska uprava podnela je krivičnu prijavu protiv A. S., direktora jednog kruševačkog privrednog društva za trgovinu i usluge, zbog sumnje da je utajom poreza oštetio budžet za 21,5 miliona dinara. Dotični je osumnjičen da je izbegao da plati PDV od 8,15 miliona dinara, te još 13,35 miliona po osnovu poreza na prihod. Opšte mesto, takoreći: čari srpskog tranzicionog kapitalizma, iskušenja koja s tim idu, i tako to. Jednim bizarnim detaljem, ipak, ova ni po čemu neuobičajena vest skreće pažnju: dotično privredno društvo se, naime, zove Eskobar. Ako osnovano pretpostavimo da A. S., ili ko god bio vlasnik Eskobara (taj se podatak ne navodi), firmu nije nazvao po majčinom ili ženinom devojačkom prezimenu, onda mora biti da je preduzeće ime dobilo po zloglasnom kolumbijskom narkobosu i masovnom ubici, blaženopočivšem Pablu (1949-1993). Ili, ako su vam bliže lokalne reference: to je onaj kontroverzni biznismen, specijalizovan za trgovinu kokainom i usluge masovnih likvidacija, kome su, nakon što su mu vlasti konačno doakale, dva beogradska mangupa iz zezanja dala čitulju u Politici. Pa ih onda privodila policija da proveri zbog čega su se to našli ožalošćenim; posle je ta anegdota poslužila kao inspiracija za jedan domaći film. Dobro sad, ovo je slobodna zemlja, i, u principu, svako ima pravo da svom detetu ili svojoj firmi da ime kakvo želi. Do izvesne granice, podrazumeva se: ako ste nekim slučajem sišli s uma pa svom muškom čedu hoćete da nadenete ime Kaligula, a svom restoranu Dijareja, može se očekivati da će vam, kad dođete da upišete sinovljevo ime/registrujete radnju, reći kako je tako nešto neprihvatljivo. Eskobar je, međutim, očigledno prošao tu vrstu zdravorazumske provere. Zašto? Mogućih odgovora je više, počev od onog najbanalnijeg - da osoba koja je u registar upisivala ime novoosnovane firme nije imala pojma ko je Eskobar, pa zato nije našla za shodno ni da se suprotstavi takvom izboru. (Nije nemoguće zamisliti dijalog u kome dotični službenik/ica pita domišljatog gazdu: „Kako ste rekli, Es-ko-bar? Je l’ to nešto na turskom?“ „Ma ne“, odgovara ovaj, „kako ne znate: na kolumbijskom...“) Pre će, ipak, biti da je u Srbiji - gde se, kao i u svakoj drugoj siromašnoj zemlji, veliko bogatstvo, ma kako stečeno, ceni više od svega - neko kao Eskobar sasvim prihvatljiv društveni uzor, pa tako i njegovo ime kao ime jednog trgovinskog preduzeća. Setimo se, uostalom, kako su pre nekoliko godina kod određenog tipa ličnosti - u rasponu od debelo plaćenih srpskih i inih fudbalskih internacionalaca do beogradskog polusveta sa siledžijskim aspiracijama - bile popularne majice sa likom jednog drugog, ovog puta fiktivnog mafijaša, Tonija Montane. Ako su ovi prvi majice sa likom Ala Paćina u filmu Lice s ožiljkom nosili zbog mode, ovi drugi su jeftine kopije s istim printom izvesno oblačili pre svega u želji da na sebe projektuju delić simboličke slike koju Skarfejs predstavlja: životnog uspeha izraženog u ženama za razonodu, automatskom oružju, brdu kokaina i gomili love. Odlični izgledi za preranu smrt, uračunati u ovu kalkulaciju, uglavnom se ignorišu. Nije, naravno, fascinacija gangsterima nekakva srpska specifičnost. Eskobar je tu odličan primer, jer je u domovini dugo doživljavan kao neka vrsta folklornog heroja i dobrotvora koji pomaže sirotinji. I to uprkos tome što su njegovi egzekutori 1985. u jednom naletu pobili polovinu sudija Vrhovnog suda, i što je na njegov nalog 1989. u putnički avion na liniji Bogota - Kali podmetnuta bomba u čijoj eksploziji je poginulo svih 107 putnika i članova posade, a da Eskobarova prava meta, potonji predsednik Kolumbije, uopšte nije bio u njemu. Tom i takvom Eskobaru se, dakle, u Srbiji i dan-danas odaje počast. Ali, ako ćemo pravo, nema u tome ničeg naročito spornog: u zemlji u kojoj se toliko uvažavaju i promovišu ubice domaćeg porekla - od ratnih zločinaca do šefova podzemlja - nema razloga da se simpatije slobodno ne iskažu i prema istaknutim figurama belosvetskog ološa. Mi smo barem uvek bili narod otvorenog srca. (autor je urednik diplomatskog biltena VIP)