Skupa zabluda

Građani Srbije očito više veruju u evro nego stanovnici evrozone. Boljeg dokaza za ovu tvrdnju nema od podatka da je udeo devizne u ukupnoj štednji još uvek veći od 98 odsto i nije se bitnije promenio u poslednjih godinu dana, otkako je kulminirala dužnička kriza najpre u Grčkoj, a potom i u nekim drugim državama evrolenda. Mali je broj građana Srbije koji uopšte razmišljaju o tome da li je došlo vreme da ušteđevinu u evrima pretvore u neku drugu valutu. Čini se da bi neki mirno sedeli i čekali ukidanje evra i da bi tek onda počeli da razmišljaju o tome šta da rade. Ova inercija već ih je skupo koštala. Sve zajedno u poslednjih godinu dana između 700 i 800 miliona evra. Toliko su realno izgubili zbog toga što su lavovski deo štednje držali u evropskoj valuti i to u vreme kada se čak i štednja u dinarima mnogo više isplatila. O čemu je reč? Računica NIN-a pokazuje da su građani Srbije, koji su proteklih godinu dana štedeli u evrima, izgubili 13,5 odsto realne vrednosti svojih uloga. Za robu koja je pre godinu dana koštala 10.000 dinara, sada se mora izdvojiti 11.500 dinara, jer su u međuvremenu potrošačke cene, prema zvaničnim podacima, porasle za 10,5 odsto. Ako je pak neko odlučio da kupovinu odloži na godinu dana i da u međuvremenu štedi i to u devizama, u septembru 2010. godine je za 10.000 dinara, po srednjem kursu NBS, mogao da kupi nepunih 95 evra. Čak i da je ta suma oročena uz kamatu od šest odsto godišnje, za 12 meseci bi ulog narastao na nešto više od 100 evra, za koje se sada ne može dobiti više od 10.153 dinara. To znači da bi u ovom trenutku za kupovinu iste količine robe nedostajalo oko 1.350 dinara. Ispada, dakle, da su devizne štediše u Srbiji jedna od najvećih kolateralnih žrtava krize u evrozoni. A, ko je pre manje od 10 godina, kada je evro prvi put počeo da se koristi za gotovinska plaćanja, mogao da pretpostavi da će nova evropska valuta pasti tako nisko. Toliko da je morala da je spasava Centralna banka Švajcarske, odlukom da će svakome za jedan evro platiti najmanje 1,2 švajcarska franka. I dok su nekada najveći optimisti razmišljali samo o tome kada će evro potisnuti dolar kao rezervnu svetsku valutu, došlo je do toga da su nedavno vlasti Nigerije, jednog od najvećih izvoznika nafte u SAD, najavile da će deo svojih deviznih rezervi, umesto u dolarima, držati u kineskim juanima! To i nije nikakvo iznenađenje ako se imaju u vidu sve glasnije spekulacije da bi projekat zajedničke evropske valute mogao da doživi krah. Uprkos porukama vodećih evropskih političara da će učiniti sve da spasu evro, pojedini eksperti upozoravaju da će, čak i ako preživi ovu i narednu godinu, evro i dalje biti izvor političke, ekonomske i finansijske nestabilnosti, ne samo za evrozonu, već i za čitav svet. U evroskeptike spada i bivši guverner američkih Federalnih rezervi Alen Grinspen, koji tvrdi da se evro „raspada“ i da je to, između ostalog, posledica prevelikih razlika unutar evrozone. Jer, kaže Grinspen, dok neke zemlje na severu, poput Nemačke i Finske, neguju čvrstu budžetsku disciplinu, neke države na jugu, pre svih Grčka, stalno troše više nego što proizvode i tako gomilaju dugove. Kumulirani budžetski dugovi nekih zemalja evrozone bili su inicijalna kapisla, koja je gurnula evro na istorijski minimum. Pre mesec dana evropska valuta pala je na najniži nivo od uvođenja i u jednom trenutku se skoro izjednačila sa švajcarskim frankom, dok je pre pet godina za 100 evra moglo da se dobije skoro 160 „švajcaraca“. Ostaje da se vidi da li će sve češći sastanci vodećih lidera EU rezultirati dogovorom o konkretnim merama da se spreči propast evra, ili se radi samo o „zatišju pred buru“. Sve je, naime, više kritičara koji smatraju da nekim državama nije mesto u evrozoni. Nobelovac DŽozef Štiglic smatra da bi u tom slučaju bilo logičnije da iz evrozone istupi ekonomski najsnažnija Nemačka, nego preteškim dugom opterećena Grčka, za koju Kenet Erou smatra da će „morati da bankrotira“. Postavlja se, međutim, pitanje da li bi uopšte imalo smisla insistirati na opstanku evra ukoliko bi Nemačka napustila evrozonu? Tim pre što analitičari KfW-a uveravaju da bi vraćanje „dojče marke“ ruiniralo nemačku privredu i da bi spasavanje evra bilo korisno za sve zemlje evrozone. Stiče se utisak da su građani Srbije već spremni za oba scenarija. I nova-stara nemačka valuta, „dojče marka“ začas bi im postala favorit. Robert Mandel, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Evro će preživeti Kako se danas, kada je zajednička evropska valuta u najvećoj krizi od svog nastanka oseća “otac evra”, Robert Mandel, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na čuvenom Kolumbija univerzitetu, savetnik MMF-a, Svetske banke, Evropske komisije i nekoliko vlada. U intervjuu za NIN Mandel, koji je u Beograd došao kao gost Intesa banke, tvrdi da “nema ni trunke istine u spekulacijama da bi za spas evra neke zemlje morale da budu izbačene iz Evropske monetarne unije”. To zaista nije neophodno, kaže Mandel. Jeste li mogli pretpostaviti da će posle nepunih 10 godina od kako je počeo da se koristi za gotovinska plaćanja, evro zapasti u toliku krizu i da li se to moglo sprečiti? Evro nije u krizi. Ovo, dakle, nije valutna, već dužnička kriza, koja je mogla da se spreči da su članice evrozone imale čvršću fiskalnu disciplinu. Osnovni problem je nedostatak te discipline, podstican od promotera “države blagostanja” u Evropi. Zbog toga su javni rashodi za socijalne programe premašili kapacitet finansiranja fiskalnog sistema. Hoće li evro preživeti krizu u koju su zapale države, najveći dužnici u evrozoni? Evro će preživeti, ali neke od zemalja neće biti u stanju da izmiruju svoje dugove. Da isključivo od vas zavisi, šta biste preduzeli u času kada preti opasnost od drugog talasa globalne recesije? Smanjio bih na neograničeno vreme poreze u SAD. Jesu li strukturne reforme lek i za aktuelnu krizu ili postoji i drugo rešenje? Ako strukturne reforme podrazumevaju i sva socijalna davanja u okviru “države blagostanja”, onda bi ta davanja trebalo smanjiti. Slažete li se sa tvrdnjama eksperata da će se EU raspasti ako ne postane čvršća državna tvorevina, poput SAD? Konfederacije nikada ne traju dugo. To je bio i snažan argument za stvaranje SAD. No, ne treba praviti tu vrstu analogije i porediti SAD i EU. Tim pre što je EU više od konfederacije i ima neke karakteristike federacije. A da li će EU propasti bez dublje političke integracije? Postoji rizik da se to može desiti i trebalo bi ga uzeti u obzir. Je li ovo što se trenutno dešava sa evrom potvrda teze da je uvođenje evra bila pobeda politike nad ekonomijom? Monetarna unija je delom ekonomska, delom politička tvorevina. I tačno je da bez političkih faktora Grčkoj i još nekim zemljama ne bi bilo ni dozvoljeno da uđu u evrozonu. Ali, nema ništa loše u tome ako i politički faktori igraju određenu ulogu u nekim procesima. Da li ste očekivali da će jednog dana Centralna banka Švajcarske morati da brani evropsku valutu? Bolje je za Centralnu banku Švajcarske da kontroliše nešto što je, po svemu sudeći, bio “balon”, koji je mogao u jednom momentu da pukne. Verujem da će na duge staze Centralna banka Švajcarske zaraditi novac, što će biti dokaz da je bila u pravu kada je donela takvu odluku. Za krah u SAD pre tri godine krive su američke Federalne rezerve i Evropska centralna banka, jer su dozvolile da dolar naglo skoči u trećem kvartalu 2008. Nestabilnost kurseva glavnih svetskih valuta osnovni je izvor i ekonomske nestabilnosti. Šta biste predložili vlastima u Srbiji? Za Srbiju bi najbolje bilo da radi na uravnotežavanju budžeta, stabilizuje odnos dinara prema evru i onda pređe na sistem valutnog odbora. Najvažnije je da se ne ponove greške Grčke i nekih zemalja, koje su forsirale razne programe podrške iz budžeta, a nisu za to mogle da obezbede novac naplatom poreza. Da li bi bar neke probleme Srbija rešila prelaskom na evro? Iako se ulaskom u evrozonu dobija bolja monetarna politika i niža inflacija, nijedna zemlja ne bi trebalo to da uradi ako nije u stanju da održava izbalansirane prihode i rashode budžeta. Uostalom, čim pređete na evropsku valutu, svi dugovi u dinarima postaće obaveze u evrima.