Tomina peta

Kandidat za predsednika Srbije Tomislav Nikolić ipak neće putovati u Ameriku, kako se ovih dana govorkalo po beogradskim kuloarima. Vest da je američka ambasada odbila da Nikoliću izda vizu nije nikakvo iznenađenje, ali je zato prava senzacija to što je za izdavanje vize Nikoliću posredovao skupi vašingtonski lobista. Još je veća senzacija što je lobista iz iste firme koju je letos unajmio vlasnik “Pinka” Željko Mitrović.
Možda je posredi čista slučajnost, ili možda lobista ne radi za pare nego iz uverenja; a možda, opet, neki poslovni i politički krugovi u Srbiji, koji ni po čemu ne pripadaju radikalima, idu linijom “što gore, to bolje”, u nadi da će rast jednog ekstrema podstaći rast drugog, njihovog ekstrema. U svakom slučaju, ideja da Nikolić putuje u Ameriku trebalo je da posluži jednoj jedinoj, jasnoj i očiglednoj svrsi: da se srpski birači razuvere u pogledu isto tako jasne i očigledne opasnosti da Srbija ode u izolaciju u slučaju pobede radikalskog kandidata 13, odnosno 27. juna (tad će se održati drugi krug, ukoliko u prvom ne bude pobednika). Građani Srbije strahuju od izolacije: taj strah je Ahilova peta Tome Nikolića na predsedničkim izborima.
A da sve i nije bilo od početka jasno, postalo bi očigledno od trenutka kada je Aleksandar Vučić počeo to da demantuje. Generalni sekretar protestuje toliko da to prelazi u humor. “Neko hoće da narod pomisli kako SRS ne može da dobije vizu od Amerikanaca i kako SAD na taj način jasno pokazuju da ne podržavaju budućeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića”, reći će Vučić za “Kurir” od srede, dodavši “ali to, jednostavno, nije tačno”. “Slobodno napišite da ćemo vizu sigurno dobiti kada to budemo poželeli”, veli on, dok se u “Politici”, 21.aprila, teši ili hvali da je “Nikolić pre neki dan, recimo, tri sata razgovarao sa predstavnicima EU”.
Tu se ne slaže sasvim sa Nikolićem, koji je dva dana ranije za “Nacional” izjavio da namerava (“verovatno”) da putuje u Ameriku i “neke evropske države”, dodavši da je sa predstavnicima Evropske unije razgovarao “dva i po sata” i da im je “odgovorio na svako pitanje”. Ne treba cepidlačiti: suština nije u tih pola sata razlike između Tome i Aleksandra i njihovog doživljaja Evropske unije. Suština je u detalju koji obojica izostavljaju: da se Nikolić sastao sa pripadnicima EUMM-a (European Union Monitoring Mission), dakle monitoring misije EU sa sedištem u Sarajevu čiji je zadatak da za Havijera Solanu prikuplja informacije o političkoj situaciji u regionu. Monitori nemaju ovlašćenja da vode bilo kakve pregovore u ime Evropske unije, pa čak ni da objašnjavaju poziciju Evropske unije o bilo kom pitanju: oni, uostalom, na pitanja i ne odgovaraju, oni ih postavljaju. Ruku na srce, Vučić i Nikolić možda sasvim nesvesno navode srpsku javnost na pogrešne zaključke: oni po svoj prilici i nisu svesni nijansi u stepenovanju diplomatskih kontakata jer nemaju preko potrebno iskustvo u razgovorima sa zapadnim diplomatama. To postaje bolno jasno kada njihov generalni sekretar u “Politici” od srede, iznoseći tvrdnju o Tominom trosatnom sastanku, ponosno postavlja pitanje koje smatra retoričkim: “Koji je naš politički predstavnik ikada sa njima pričao duže od 45 minuta? Jer, oni ne razgovaraju, oni samo primaju naloge.” Vučić izgleda i ne sluti da sastanci sa evropskim predstavnicima (diplomatama relativno visokog ranga koji rade na poslovima integracije balkanskih zemalja) mogu trajati i po osam sati, kao što verovatno ne sluti da je Čedomir Jovanović o takvim sastancima do sada verovatno zaboravio više nego što je Vučić ikada znao.
Sve su ovo, ipak, sitne lovačke priče i izborne pikanterije. Ishod predsedničkih izbora je, međutim, smrtno ozbiljna tema. Naravno da stvari stoje potpuno suprotno od onog što tvrdi Vučić, i naravno da “SRS ne može da dobije vizu od Amerikanaca”, barem ne u ovom času, ali celokupan ulog je kudikamo krupniji. Ako Toma Nikolić postane predsednik Srbije, niko nam neće uvesti sankcije, i tu je Aleksandar Vučić potpuno u pravu. Ali će zato u Prištini otvarati šampanjac. Srbija sa Tomom na čelu ima manje šansi da je uzmu ozbiljno kao partnera u razgovorima o statusu Kosova. Tu neće pomoći Koštuničina decentnost niti profesorska učenost Slobodana Samardžića u skiciranju “autonomije u autonomiji” posle 17. marta. Ne postoji relevantan zapadni državnik ili pregovarač koji će reći Albancima da kad odlučuju o Kosovu, moraju da vode računa o zahtevima Srbije koja je izabrala Tomu Nikolića. To možda nije fer, i Nikolić to možebiti nije zaslužio, ali on na reveru nosi bedž “Šešelj - srpski heroj” pa će morati da preuzme i Šešeljevo političko nasleđe. Politički se u Evropi (a nadati se, ni u Srbiji) ne može dovoljno iskupiti za Šešeljevu rečenicu u Skupštini Srbije da NATO može bombardovati Srbe ali da zato “Šiptara više neće biti”. Ta je rečenica unapred ubila svaku pretenziju da se odlazak Albanaca iz njihovih kosovskih domova tokom bombardovanja tumači kao bilo šta osim proterivanja, odnosno “etničkog čišćenja”. To se iskupiti ne može, Šešelj je to izgovorio sa položaja potpredsednika vlade.
Srbi nisu naročito omiljeni ni u Vašingtonu ni u Briselu. Brisel i Vašington su verovatno u nekoj meri zaslužni za novije političke uspehe Nikolića i radikala, ali oni to nikad neće naglas priznati, a eventualni Nikolićev izbor za predsednika mogao bi im poslužiti kao dobar izgovor da zaborave Srbiju i prepuste je laganom propadanju. Aleksandar Vučić može da grmi koliko hoće sa skupštinske govornice na tobožnji medijski progon radikala, ali Srbiju niko neće smatrati stabilnom zemljom, iole privlačnom za strane investitore, ukoliko njome budu vladali politički naslednici Vojislava Šešelja.