Sigurna je samo kafana

Francuska 7 je mrtva, definitivno, ali to ne znači da su pisci i književnost marginalizovani, da ne znače ništa. Da nije tako, onda vladajuća nomenklatura ne bi tako pomno pratila koga će od pisaca i šta će od knjiga da pripusti u glavni medijski i kulturni prostor. Ovako danas govori književnik Milisav Savić, dobitnik NIN-ove nagrade koju je vratio, jednako kao i Danilo Kiš. Ta stilska figura o mrtvoj Francuskoj 7 za mnoge je mnogo življa od živog Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7. O njoj su spremni da govore najpre žestoki mrzitelji ove organizacije koji joj lepe najgore etikete, pa tek onda uspešni pisci i znalci poput Savića. Mrtva Francuska 7 podrazumeva da je ona nekada bila veoma živa, o čemu danas za NIN svedoči Milosav Buca Mirković, pisac i književni i pozorišni kritičar. NJegova najstarija sećanja na UKS su iz kasnih pedesetih godina prošlog veka kada su se u velikom i malom salonu okupljali elitni jugoslovenski pisci da bi su čulo šta misle o nekim važnim društvenim temama, posebno kad je o kulturi reč. Pamti verbalni, retorski rat između pisca i književnog kritičara Milana Bogdanovića i erudite, pesnika i književnog prevodioca Stanislava Vinavera kada se razgovaralo o tome kuda ide književni jezik novog književnog stvaralaštva (u pravcu, u toku, u smislu, u meandrima): „Mi, mladi pisci, navijali smo za Stanislava Vinavera koji je bio veliki borac, viteški intelektualac, koga su poštovali i njegovi protivnici. U Udruženju je nekoliko godina kasnije bila još jedna velika polemička rasprava povodom ovog sjajnog intelektualca, kada je Vinaver objavio prevod čuvene poeme Dvanaestorica Aleksandra Bloka. Suprotstavili su mu se neki slavisti, zatim Milorad Panić Surep i drugi, a on je branio svoj prevod. Šezdesetih godina je održana velika debata o pozorištu, u organizaciji časopisa Delo, a govorili smo Marko Ristić, Dušan Matić, Hugo Klajn, Petar DŽadžić, Sveta Lukić, Muharem Pervić i ja kao najmlađi. U Udruženju se iskristalisala polarizacija tadašnjih pisaca na realiste i moderniste. Danas, zapravo odavno, takve su priče sa takvim povodima, nezamislive u UKS.“ Kada je osnovano 1905. ovo udruženje se zvalo Srpsko književničko društvo, a tajnim glasanjem izabrana je uprava. Prvi predsednik bio je Simo Matavulj, a sekretar Jovan Skerlić. Sa tradicijom od 106 godina, to je bez sumnje jedna od najstarijih književničkih organizacija na ovom delu Balkana. Danas je predsednik UKS Radomir Andrić (67), pesnik, koji ima više od četiri decenije kontinuiranog staža u ovoj organizaciji. Pamti kada su predsednici bili Risto Tošović, Dragan Jeremić, Zoran Gluščević, Jovan Hristić: „Nažalost, svi su otišli preko visokoga brega. Od tada do danas se mnogo toga promenilo u društvu, pa i u Udruženju, koje je postalo marginalizovano na uštrb nekakvih političkih interesnih grupa. Naravno, ono je neopravdano marginalizovano, od onog trenutka kada je jedna interesna grupa odlučila da napravi svoju grupaciju. Tada je izvršen javni pogrom protiv ovog Udruženja, bez argumenata, paušalnim ocenama. Tvrdim da UKS nema nikakvih stranačkih aspiracija, niti je vezano za bilo koju stranku. Postoje samo pojedinačni istupi pisaca u ovoj ili onoj stranci, ali to ne definiše upravu ni rad Udruženja.“ Istorija se ne ponavlja, ili vrlo retko, citiramo opet Milisava Savića koji na to dodaje da je Francuska 7 istorija: „Protiv monolitne (totalitarne) vlasti i pisci su bili, manje-više monolitni. Tadašnja vlast je zabranjivala knjige, stavljala pisce na crne liste, hapsila ih, sudila im. Današnja to ne radi. Današnje zabrane i cenzure su sofisticiranije.“ Predsednik UKS podseća u ovom razgovoru da je Francuska 7 bila simbol demokratskih promena, da je u odbrani ljudskih sloboda Udruženje uvek bilo u prvoj liniji. Međutim, Milosav Buca Mirković tvrdi da se to događalo zahvaljujući inicijativi pojedinih članova, pa bi se Udruženje oglasilo kao zaštitnik ponekog pisca u nevolji, ali da je to bilo vrlo retko i neefikasno, vrlo neratoborno, i da se u suštini nije borilo za pojedinačna prava pisaca i pesnika koji su trenutno bili politički nepodobni: „Ali, Udruženje je bilo, na primer, veoma aktivno kada se pojavio čuveni Memorandum SANU i glasno je odgovorilo na optužbe vlasti tim povodom. Kada je došla ta nesrećna, patetična borba za Kosovo, Udruženje je svojom delatnošću ispunilo nacionalnu misiju, ali je sve to bilo loše organizovano. Mislim da je tada Udruženje i praktično završilo svoju misiju.“ Istine radi, treba podsetiti da je pre nekoliko godina Udruženje izdalo saopštenje u kojem oštro reaguje povodom napada dve čelnice nevladinih organizacija na književnika Dobricu Ćosića. Milisav Savić to komentariše rečenicom da „danas veći uticaj na politički život imaju neke nevladine organizacije nego pisci, umetnici, akademici,“ i dodaje: „Nedavno sam u poštanskom sandučetu našao letak jedne stranke, u kojem se tvrdi da je jedan poznati političar na vlasti pokrao grdne milione. Ako je to tačno, taj bi političar trebalo da završi u zatvoru. Ako nije, posledice bi trebalo da trpi autor letka. I može li bombastičniju istinu od one iz letka da saopšti pisac? Ne može, naravno. Ovo je, ipak, vreme za lepu literaturu. A ona se kladi na večnost, sa malo složenijim i trajnijim istinama. Jedino literarna istina dovodi u pitanje svaku drugu, pa i onu sopstvenu. Ma koliko imale povoda i razloga, bez obzira na što dolaze sa raznih strana, primedbe na račun UKS po rečima Radomira Andrića mogu da budu tačne i na mestu, ali prave diskriminacije UKS su po njegovim rečima smišljene i tendenciozne. One su počele devedesetih, kada se glasno govorilo da je to još jedna ispostava Slobodana Miloševića, a kulminiralo je 1999. tokom bombardovanja Srbije od strane NATO-snaga. Tada su se u Udruženju održavali protesti, za koje Andrić kaže da su bili do kraja opravdani i da bi ih on lično i danas organizovao ako bi se ponovila ista situacija: „U tom smislu, Udruženje je delilo sudbinu sa svojim narodom. Kao što ni danas ne može ćutke da prelazi preko onoga što se događa na Kosovu. Ne može da se miri sa tim da izgubimo deo srpske teritorije koji predstavlja kolevku srpske kulturne baštine. Ali, to nikome ne daje za pravo da stavlja znak jednakosti između režima Slobodana Miloševića i Udruženja književnika Srbije. To je, jednostavno, velika laž. Naravno, ne sporim da je bilo velikih nasrtaja od strane raznih partija i stranaka da ovladaju ovim segmentom srpske kulture, ali mi smo se sa velikom mukom odbranili.“ Poslednji, veliki udarac zadat ovom udruženju usledio je početkom marta 2001. kada je osnovano Srpsko književno društvo gde su se na osnivačkoj skupštini učlanila 124 člana. Danas ih je 218. Bilo je to odvajanje od UKS, a većina tadašnjih osnivača su izricali žestoke optužbe na račun Udruženja iz kojeg su izašli. Andrić kaže da su mnogi od njih time samo oprali svoje biografije, jer su privukli pozornost javnosti kao ljudi koji ne žele da budu u tom, nacionalističkom i do juče promiloševićevskom udruženju. Zanimljivo je da je najveći broj tih pisaca koji su osnovali i učlanili se u SKD, zapravo ostao u članstvu UKS, jer se nikada nisu ispisali. Jedan od njih je i aktuelni ministar kulture, Predrag Marković. Andrić insistira na uzajamnom poštovanju ove dve organizacije: “Bez obzira na sve, naši odnosi su sasvim korektni, mi sarađujemo kada treba, jer, ako UKS sarađuje sa Udruženjem književnika Kine, zašto ne bi sa ovdašnjom književnom organizacijom. Mene samo čudi da oni, koji su toliko bežali od te reči srpski, koji nama prigovaraju da smo nacionalističko udruženje, da oni u svom naslovu imaju Srpski književni glasnik, a mi smo Udruženje književnika Srbije. Naravno, ja mislim da se mi ispravno zovemo jer su naši članovi pripadnici svih nacionalnih manjina u Srbiji, a sad ih ima šezdesetak. Ima više od 20 makedonskih pesnika, a počasni član je i sadašnji ambasador Makedonije u Srbiji LJubiša Georgijevski. Hrvatska pesnikinja Vesna Parun je do smrti bila naš član i redovno se javljala Udruženju.“ Svoju priču o napadima na UKS predsednik Andrić poentira iskazom: „Sve je to smišljeno kako bi se ova organizacija do kraja marginalizovala i kako bi određene interesne grupe došle u posed ove reprezentativne zgrade u Francuskoj 7, nacionalnog kulturnog dobra, koju je kao kuću Milana Piroćanca 1885. godine projektovao nezaobilazni srpski graditelj, arhitekta Jovan Ilkić. Naravno, nerešen imovinski odnos, kad je reč o ovoj zgradi, uzrok je mnogih problema sa kojima se mi danas susrećemo, a sve, naravno, zavisi od toga ko je na vlasti i kako ko tumači odluke prethodne vlasti. Kada je bila na vlasti u Beogradu, Gorica Mojović je anulirala odluke prethodne vlasti i donosila nove, po vlastitom nahođenju. Na kraju, sve se svodi na ono što smo u neka ranija vremena s prezirom zvali komesarima u kulturi. Danas su oni jači nego ikada. Jer, kako ćete objasniti ulogu Vide Ognjenović, ambasadorke, predsednice Pen kluba i šta sve ne, ako ne komesarskom. Ona je odlučila da na sajam knjiga u Lajpcigu ide četrdesetak pisaca, ali nijedan iz UKS, i niko ne zna na osnovu kojih kriterijuma ih je ona izabrala. Naravno, nemam ništa protiv da naši pisci idu u svet, naprotiv, ali te pisce i prevode tih knjiga plaća Ministarstvo kulture Srbije.“ Po svojoj organizaciji, UKS je veoma konzervativna organizacija i preživeo oblik književno-intelektualnog udruživanja, tvrdi Buca Mirković. On takođe kaže da je danas ova organizacija lišena vrhunske intelektualne elite, te da se sve svodi samo na nekoliko pojedinaca: „Udruženje književnika Srbije nikada nije imalo svoju visoku intelektualnu energiju, već je oduvek imalo neku vrstu konzervativne, nacionalne energije. Ono već odavno prevashodno služi za podmirenje socijalnih potreba svog članstva, a zato smatram da bi UKS trebalo da se preformuliše u jednu vrstu sindikata koji bi imao ravnopravno mesto u porodici sindikata u Srbiji. Tako bi pisci imali jača i veća prava na svoje socijalne, staleške i druge uloge.“ MATIJA BEĆKOVIĆ, pesnik i predsednik UKS od 1988. do 1992. Nestanak je put ka pamćenju Što nema Francuske 7 jasno je da jasnije ne može biti. Nema Mihiza, nema Pekića, nema Selenića, nema Miodraga Perišića, nema Dušana Vukajlovića…da pomenem samo pokojne iz one uprave od koje smo među živima još samo Palavestra i ja. Bolje uprave UKS ne verujem da je bilo, a verujem da neće ni biti. Dugačak je spisak najistaknutijih članova kojih više nema. Recimo, Duška Radovića, Ivana V. Lalića, Miodraga Bulatovića, Brane Petrovića, Boška Petrovića, Stevana Raičkovića, Nikole Miloševića, Aleksandra Popovića, Miće Popovića, Dimitrija Bogdanovića, Žike Stojkovića… Francuska 7 je bila je jedna od najvažnijih srpskih slobodarskih adresa. Predlagano je da se Francuska ulica preimenuje u Francuska 7. Istovremeno javila se i snažna potreba da Francuska 7 ne postoji. U taj projekt uložena je velika energija i na njegovom ostvarenju angažovalo se više od sedmorice. To što je nestala dokaz je da je valjala. I vaše pitanje je priznanje. Nestanak je put ka pamćenju. Sudbina Francuska 7 je svakome jasna. Ali nije jasno šta bi sa onih nekoliko novih udruženja koja su se odvojila i formirana na novim temeljima. U njih su polagane sve naše nade.