Egzotika iz andergraund miljea

Kada je premijerno izvedena na Bemusu 2002. godine, opera Narcis i Eho Anje Đorđević, u režiji Alise Stojanović, delovala je kao posve novo scensko štivo u sredini odavno posrnuloj u lošim produkcijama i izvedbama dela sličnog žanra. Predivna didaktička priča opisana nekada davno u Ovidijevim Metamorfozama koristila je mnogo kasnije mladoj kompozitorki da je oživi osobenim, vrlo modernim muzičkim stilom, predstavljajući sebe kao, u tom trenutku, veoma specifičnog avangardnog autora na kojeg se tek računa. I zaista, samo deceniju kasnije, interesovanje za njen muzički tekst izuzetno je aktuelno upravo sada, na početku nove sezone, kada takvoj operi predstoji novi život i to u čak dva medija – na scenama Engleske, gde će prvi put jedan srpska opera biti izvedena na stranom jeziku i u istoimenom filmu, začudno sklopljenoj adaptaciji Saše Radojevića, čija se premijera očekuje krajem godine, na Festivalu autorskog filma u Beogradu. “Kada mi je Milan Govedarica, inicijator i producent projekta, pominjao u nekoliko navrata kako bi veoma voleo da Narcisa i Eho postavi u Engleskoj, iskreno nisam verovala da će se to i dogoditi” priča Anja Đorđević za NIN o stranoj postavci svog dela. “Znajući koliko je operska produkcija skupa i zahtevna, mogla sam samo o tome da maštam. Ali, pre više od godinu dana sve je počelo da zvuči veoma izvesno. Smatrajući da je Narcis i Eho vredna opera, Govedarica je želeo da pokaže engleskoj publici nešto od naše umetnosti”. Reditelj opere je Kris Hil, scenograf i kostimograf su Lusi Rid i Đulija Skrimijeri. Podršku postavci opere u Engleskoj pružili su i Ministarstvo kulture Srbije i Jugokoncert. Prema postojećem planu, turneja engleske verzije domaće opere kreće 5. oktobra u Salfordu, a završava 20. oktobra u Londonu. “Činjenica da se moja opera ponovo postavlja ne samo da mi pričinjava ogromnu radost već mi i laska time da je zavredela da dobije novi život i novu vizuelizaciju. Tako dobijam priliku da čujem svoju muziku na drugom jeziku, u drugom tumačenju, pred nekom novom publikom. Kada pominjem drugi jezik, moram da napomenem da sam veliki protivnik prepevavanja opera, jer smatram da je jezik već nekakva muzika, i da ne može biti svejedno na kom jeziku se peva. Istina da je opera svojevrsna drama, ali se ne sme zanemariti zvuk jezika. Ne bih rekla da je Mocartu, Vagneru ili Verdiju bio nebitan jezik na kome pevaju. Pošto sam imala priliku da čujem odlomke na engleskom, moram da priznam da sam se prijatno iznenadila. Zvuči iznenađujuće šarmantno. Veoma sam zadovoljna i glasovima. Možda sam najviše strepela od uloge Eho, koju sam na srpskom pevala ja, jer je za nju potreban neimpostiran ’prirodan’ glas. Ali i tu je ’pao’ dobar izbor”. Đorđevićeva je oduševljena prenošenjem njene opere i na film. To je tek drugi ugao posmatranja njenog dela, koji će svojim sredstvima naći put do svoje publike: “Danas vizuelno ima preimućstvo nad auditivnim. Bez sličica kao da više nismo u stanju da pratimo svet oko nas. Mediji su nas razmazili, preusmerili naša čula. Baš zbog toga, vizuelno sigurno doprinosi i pomaže u popularizaciji muzike, ali ne samo to - nekim muzikama scenično izražavanje je prirodno, kao što mislim da je slučaj sa mojom, te samo treba naći pravi spoj”. U izjavi na NIN, Saša Radojević, autor filma ističe da je bilo neophodno pronaći pravi spoj između muzičkog, scenskog i filmskog jezika u tako specifičnom materijalu, što je otvorilo neka nova razmišljanja u procesu rada: “Odavno sam bio zaintrigiran tezom po kojoj će filmovi sa istraživačkim ambicijama kada je reč o preispitivanju jezika tog medija, usled novog talasa elektronskih komunikacionih izuma, suziti svoje polje dejstva i izjednačiti se sa statusom koji ima opera. Pomenuta vrsta filma bi na taj način produbila svoje relacije sa operom. Ali srećna okolnost u vezi sa filmom je to što on još uvek lako ostvaruje kontakt sa širom publikom, pa je to i jedan od razloga zbog kojeg sam se opredelio za filmovanje opere Narcis i Eho”, ističe Radojević. “Duga istorija privlačenja i odbijanja filma i opere donosila je zanimljive rezultate, od kojih su svakako najupečatljiviji oni koje je postigao Franko Zafireli. Međutim, u radu na filmu Narcis i Eho pokušao sam da napravim balans – da se rukovodim pristupom Godara, Šretera, Siberberga i Štrauba, koji su sadržaje opera ugrađivali u vlastitu poetiku, ali i da u potpunosti integrišem muzičku osnovu”. U filmu, glavne uloge dodeljene su Milutinu Miloševiću, Vladislavi Đorđević, Borisu Vlastelici, Maji Atanasijević, Amri Latifić i Jeleni Šušnjar. Ne čudi što je Radojević odabrao postupak eksperimenta na planu filmskog jezika, jer upravo specifičnost i operskog teksta leži u kombinaciji brojnih žanrovskih obrazaca: “Biti gluv na svoje vreme rekla bih da je veliki problem”, kaže Anja Đorđević. “Duboko verujem da muzika koja ne korespondira sa svojim vremenom neće se ukačiti ni sa jednim drugim. Biti duboko u svom vremenu znači biti u svakom. Često sam govorila da mi Vivaldi ili Bah zvuče mnogo savremenije od mojih savremenika. Svežina, ideja, emocija koju nosi ta muzika, žive u svakom dobu”. S druge strane, vrlo dragocenu informaciju predstavlja činjenica da je opera Narcis i Eho prošla na Zapadu uprkos činjenici da nije reč o delu inspirisanom folklorom: ”Malim kulturama skoro da je zabranjeno da se predstavljaju ičim drugim do folklorom, ili delima koja su folklorom direktno inspirisana. Zapad najčešće ne zanima ono u čemu su oni superiorni, a to je svakako evropsko, klasično kulturno nasleđe. Mogu da se čudim tome, ali tako je. Nama je dato da budemo egzotika. Nemam ništa protiv folklora, i sama sam imala ansambl ’Marsija’ sa kojim sam obrađivala balkansku izvornu muziku. Ali neću i ne mogu da ugađam nikakvim diktatima tržišta. Iskreno i ne verujem da će svi pop, klasični, džez i ostali muzičari sa usiljenim folklorom postići nešto. Druga je priča kada je to prirodna sinteza”, ističe Đorđevićeva. U opštoj oskudici koja nas uslovljava svakodnevno, tako i produkcije sa malim ansamblima postaju izvesnije za izvedbu, što je svakako slučaj sa operom Narcis i Eho, vrlo ekonomičnom u korišćenju ljudskog resursa. Naravno, slično je i sa filmom: “Film Narcis i Eho potiče iz andergraund miljea, jer je teško očekivati da tako ekskluzivna, ali i glamurozna ideja kao što je filmovanje opere otpevane na srpskom jeziku, ima produkcijsku podršku od bilo koje institucije kulture u ovoj zemlji. Ne žalim previše zbog toga, jer je idejna sloboda koja je moguća u ovoj vrsti filma nemerljiva u odnosu na kulturno reprezentativna dela”, kaže Radojević. S druge strane, Đorđevićeva dodaje da je danas znatno isplativije pisati za male bendove: “Dugo sam u pozorištu, i moram da priznam da ne pamtim kada sam poslednji put pisala živu muziku. Skupo je... Ali opet, i to je relativno. Jer da Ledi Gaga smisli operu, ne bi bio problem okupiti i dva orkestra”, kaže Anja Đorđević. Inspirisano antičkom mitologijom Spisateljica Marija Stojanović iskoristila je dobro poznatu epizodu iz mitologije da od nje napravi libreto na osnovu kojeg je pisana opera, a potom i scenario za film. U knjizi Ovidijevih Metamorfoza, Narcis je prelep ali bezosećajan mladić, koji je odbio ljubav zaljubljene nimfe Eho. Slomljenog srca, Eho se molila bogovima da ga usmrte ali, sažalivši se na njega, bogovi su ga prokleli da provede vek gledajući svoj lik u vodi. Narcis umire slomljenog srca i dospeva u Had, gde ga zauvek muči sopstveni odraz u reci… Interesantno je da to nije jedina priča iz antičke mitologije koja je inspirisala Anju Đorđević. NJena scenska kantata bavi se pričom o Atlasu: “Ideja mi je bila da napišem još jedno scensko delo sa tom tematikom. A da bih zaokružila trilogiju, razmišljala sam o proročici Kasandri”, kaže Anja Đorđević.