Amerika blokira Palestinu

Svet sa napetošću očekuje glasanje u Generalnoj skupštini UN ovoga petka, kada treba da se odluči o zahtevu Palestine da bude primljena u punopravno članstvo svetske organizacije. Pošto su SAD već najavile svoj veto, čini se kao da je eskalacija konflikta programirana. Zato se proteklih dana vodila grozničava diplomatska aktivnost za iznalaženjem nekog kompromisa, u kojoj su prednjačili političari Evropske unije, koja ni sama nema jedinstven stav. EU se nada da bi palestinske lidere mogla ubediti da odustanu od zahteva za članstvo u UN u zamenu za unapređenje sadašnjeg statusa posmatrača. „Naša ideja je da vršimo pritisak za unapređenje palestinskog statusa, bez isključivanja punog statusa u budućnosti, ali sa preporukama za pregovore”, rekao je jedan izvor iz EU. Šefica diplomatije Unije Ketrin Ešton je prošle nedelje putovala na Bliski istok i pokušala da posreduje između Izraelaca i Palestinaca kako bi se oživeli mirovni pregovori i time sprečio palestinski zahtev. Izrael se takođe protivi palestinskim planovima, upozoravajući da će se time staviti tačka na pregovore. Palestinski lider Mahmud Abas je rekao da nema uzmicanja od zahteva za članstvo zbog zastoja pregovora sa Izraelom koji traje godinu dana. U slučaju da se u UN glasa o palestinskoj državnosti blok od 27 EU-zemalja mogao bi se podeliti na tri dela: na one koji se tome protive, na one koji podržavaju palestinsku državu i nekoliko uzdržanih. Većina članica UN, do sada je to 126 država, već je priznala palestinsku državu, što znači da bi zahtev lako mogao proći u Generalnoj skupštini. Još nije jasno kako će Srbija glasati, iako ima diplomatske odnose sa Palestinom. „Srbija bi principijelno trebalo da potvrdi svoje priznanje, jer se Palestina ne `otcepljuje` od Izraela“, smatra Dušan Simeonović, bivši ambasador Srbije u Egiptu i Libiji i član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. On za NIN kaže da Beograd ne treba da se plaši neke negativne reakcije Vašingtona, imajući u vidu stav EU i ogromne većine zemalja u svetu. Simeonović podseća i na paralelu između pitanja Kosova i palestinsko-izraelskog spora. „I Izrael i tzv. država Kosovo su stvoreni na istim premisama: prisilnim naseljavanjem, dobrovoljnom ili prisilnom prodajom nekretnina, terorom nad lokalnim stanovništvom koje je živelo na svom istorijskom tlu, uz punu podršku zapadnih mentora. Pri stvaranju obe države flagrantno je kršeno međunarodno pravo i Povelja UN, a sve rezolucije koje su bile u prilog palestinskog naroda ignorisane su od strane Izraela i njegovih protektora na čelu sa SAD, odnosno kosovskih vlasti i njegovih protektora, opet na čelu sa SAD, u slučaju Srba“, smatra Simeonović. Vlasti Palestine znaju da bi bez podrške Saveta bezbednosti stav Generalne skupštine bio samo formalan i neobavezujući, i ne bi ništa promenio na terenu, što znači da bi samo ojačao frustracije palestinskog naroda, a posebno ekstremne stavove naoružanih, radikalnih struja. Ove su već dobile značajan podstrek sa „arapskim prolećem“, koje je dovelo do promene režima u Egiptu, koji je godinama održavao korektne odnose sa Izraelom, što nova prelazna vlada nije nastavila. A odnosi sa Kairom bi se svakako mogli dodatno pokvariti posle predstojećih izbora u Egiptu, na kojima bi mogla da pobede islamističko radikalna Muslimanska braća. Dosadašnji protesti u okviru „arapskog proleća“ nisu bili antiizraelski, ali to bi se lako moglo preokrenuti. Kao da sve ovo vlastima u Jerusalimu nije bilo dovoljno, pa su uspele da pokvare i do sada odlične odnose sa drugom muslimanskom zemljom – sa Turskom. U aktuelnom sporu sa Ankarom Izrael svojom tvrdoglavom politikom može izgubiti mnogo. Krizu između dve zemlje, koja je kulminirala turskim prekidom svake vrste saradnje, izazvalo je odbijanje Izraela da se izvini zbog oružanog napada na međunarodnu flotilu humanitarne pomoći stanovništvu pojasa Gaze, kada je prošle godine ubijeno devet turskih humanitarnih aktivista. Zašto SAD i Izrael ovako histerično reaguju na palestinski zahtev. Kao prvo, novi status u UN koji žele Palestinci, predstavlja faktički samo mali napredak. Jer, Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) je još 1988. godine proglasila državu Palestinu. PLO već ima status posmatrača u UN i prisustvuje radu svih tela svetske organizacije pod nazivom „Palestina“. Ali, više od političke pobede Palestinaca priznanje njihove državnosti predstavljalo bi diplomatski poraz Izraela i SAD, jer bi pokazalo njihovu međunarodnu izolaciju i zato se oni tome tako žustro protive. Sadašnji nastup Palestine uopšte nije došao iznenada. Još u leto 2009. godine palestinski premijer Salam Fajad izložio je dvogodišnji plan za stvaranje institucija i organa jedne funkcionalne, suverene države. Za taj plan su Palestinci tada bili pohvaljeni i čak dobili finansijsku pomoć ne samo EU, već i SAD, koji su pozdravili namere da se radi na stvaranju efikasne i sposobne palestinske države. Čini se, međutim, da su Amerikanci zaboravili šta je Fajad tada još rekao. On je kandidaturu za UN povezao sa uspešnim nastavkom mirovnih pregovora sa Izraelom. Ukoliko ti pregovori do 2011. godine ne budu dali rezultate onda će Palestinci nastupiti pred UN sa svojom „de fakto“ državom, rekao je on tada. NJegov plan je bio podržan i od EU, a američki predsednik Obama je u to vreme stvarao iluziju da će uticati na Jerusalim da pokrene mirovni proces. Nade su, međutim, izneverene, pregovori su prekinuti a izgledi za mir blokirani. Predsednik Abas se nada da bi priznanje njegove države moglo da obnovi mirovne pregovore. U vezi s tim pitanjem, međutim, nisu jedinstveni čak ni sami Palestinci. Radikalni Hamas, koji kontroliše pojas Gaze, osuđuje “jednostrane” postupke Abasa i odbacuje ideju da palestinska država bude na teritoriji koju je Izrael okupirao 1967. godine, već traži teritorije koje su im pripadale 1948. i Abasa optužuje za izdaju „nacionalne stvari“. Palestinske vlasti su svesne da čak i priznanje punopravnog članstva u UN neće mnogo promeniti tužnu svakodnevicu – štaviše, sve može postati još gore. Izrael je u slučaju neodstupanja od kandidature najavio raskid svih sporazuma, a SAD su zapretile prekidom dotoka finansijske pomoći od skoro 500 miliona dolara godišnje, što bi značilo ekonomsku propast ove „de fakto“ države. Amir Or, izraelski pesnik Potrebno mentalno ozdravljenje Jedan od najpoznatijih izraelskih pesnika današnjice Amir Or u razgovoru za NIN objašnjava zašto neće biti mira između Izraela i arapskog sveta sve dok ne bude rešen sukob sa Palestincima. Kako gledate na odnose između Izraelaca i Palestinaca? To je veoma komplikovana stvar. Najveći problem je mentalno trovanje ljudi, zato što su generacije odgajane na mržnji. Kad god su ljudi nezadovoljni unutrašnjim pitanjima, bilo je teško nešto promeniti zbog toga što je ratno stanje. Mislim da nam je više od svega potrebno mentalno ozdravljenje. Mnogi Izraelci misle da će se rat nastaviti iako postoji mirovni sporazum, jer je ekstremistima poput Hamasa cilj da „izbrišu“ Izrael sa karte. Ali tu ostaje i pitanje raseljavanja izraelskih naselja sa palestinskih teritorija? U političkom i ekonomskom smislu povlačenje kolonija sa palestinskih teritorija je kolosalan projekat koji nijedna izraelska vlada ne može da preuzme na sebe. Mislim da Izrael ne želi da se vrati na granice pre 1967. godine, po kojima bi na nekim mestima zemlja bila široka 20 km i mogla bi da bude presečena u svakom trenutku. Izrael je imao dobre odnose sa Egiptom i Turskom. U poslednje vreme ti odnosi su zahladneli. Zašto? Možda nisam najinformisaniji, ali moj utisak je da to nema nikakve veze sa Izraelom. Turska ima neku novu politiku, i žele da budu da imaju veći uticaj u arapskom svetu. Da bi to postigli najbolji način je da pokvare odnose sa Izraelom. A što se tiče Egipta nisam zaista siguran. Dogodile su se neke promene, ali nisam siguran da je došla demokratija. Mohamed Salmavi, predsednik Udruženja pisaca Egipta Mir sa Izraelom bio je nametnut Egipat se donedavno smatrao jednim od retkih prijatelja Izraela u arapskom svetu. Međutim, u poslednje vreme odnosi između dve države su prilično zahladneli, a kao glavni razlog Mohamed Salmavi, egipatski pisac i glavni urednik novina Al-Ahram Hebdo, navodi to što to prijateljstvo nije želeo narod, već diktatorska vlast. Kako gledate na to što Palestina želi da postane stalna članica UN? Za pokušaj Palestinaca da realizuju san o svojoj državi ne treba nova odluka UN, jer je rezolucija koju je 1947. doneo Savet bezbednosti dala legitimnost za dve države. Jednu palestinsku i jednu izraelsku. To je prihvatio čitav svet. Palestinci sada pokušavaju da kažu svetu da ukoliko ste prihvatili jednu rezoluciju, a primenjujete samo njenu polovinu, to nije u redu. Egipat je igrao veliku ulogu u mirovnim pregovorima između Izraela i Palestine i smatran je za jednog od retkih prijatelja Izraela u arapskom svetu. Zašto su sada odnosi zahladneli? Dobri odnosi Izraela i Egipta bili su nametnuti od strane diktatorske Mubarakove vlasti. LJudi osećaju da mirovni dogovor sa Izraelom nije nešto što su izabrali. Drugi razlog je to što je izraelska vlada sada, umesto da pokaže dobru volju prema arapskim zemljama, odlučila da pojača nasilje prema Palestincima. Da napadaju Egipćane unutar egipatskih granica na Sinaju, ubiju pet egipatskih vojnika, a onda odbiju da se izvine za ono što su nazvali greškom. HRONOLOGIJA SUKOBA 1947 – Generalna skupština UN deli teritoriju Palestine: Jevreji, koji čine 30,6 odsto stanovništva dobijaju 55 odsto teritorije, a Arapi, sa 69,4 odsto stanovništva, ostatak. Palestinci odbijaju takvu podelu. 1948 – Izrael proglašava nezavisnost, napadaju ga susedne arapske zemlje a posledica je izgnanstvo 750.000 Palestinaca iz domovine, kao i proterivanje istog broja Jevreja iz niza arapskih zemalja. 1967 – Šestodnevni rat u kojem Izrael okupira Zapadnu obalu reke Jordan, Golansku visoravan, Sinajsko poluostrvo, Gazu i istočni Jerusalim. 1978 – Sporazum u Kemp Dejvidu gde je dogovoren, ali nije nikada sproveden, prestanak gradnje izraelskih naselja na okupiranoj teritoriji i povlačenje izraelskih trupa na granice pre 1967. 1988 – Proglašenje nezavisnosti države Palestine, koju je priznalo 126 zemalja, ali ne Izrael i SAD. 1993 – Izrael i Palestinci dogovorili stvaranje palestinske autonomije. 2007 – Sukob između Palestinaca: radikalni Hamas preuzima kontrolu nad pojasom Gaze, a Fatah nad Zapadnom obalom.