Bes i Besi

Sećate se, valjda, da sam, svojevremeno, priznao kako sam ispod Kalemegdana, kod Nebojšine kule vadio, to jest krao, šrafove sa slepog koloseka za postolje boga Vida. Ovog vikenda, sa belopalanačke stanice secao sam železničke pragove, ali, pošteno sam ih platio. Jer, kad kradeš u Beogradu, na sitno ili na krupno, to mu dođe, nekako, kul, naravno, ako te ne uhvate kao gospođu Vukajlović zbog vakcina. Ali, uhvate li te da kradeš u siromašnoj varoši, kakva je Bela Palanka, eee, onda je to, bato, velika bruka; ni Nišava te za dugo godina ne bi oprala. A šta će mi železnički pragovi?! Što to Kusturicu niste pitali kada ste mu, uz pragove, onako, pride, dali i celu planinu!? Nego, de, ne bojte se, neću da popločam Vidovo pragovima, pa da mi leti kao u Drvengradu kandiše na mašinsko ulje. Elem, pragovi su mi potrebni samo za temelje, umesto betona. A treba, batice, da se gradi pekara, vinarija, kačkavaljnica... Naravno, i specijalizovana knjižara i biblioteka sa knjigama o prethrišćanskoj srpskoj duhovnoj i materijalnoj kulturi ne bi li se setili kako smo nekad bogovski živeli u rodovskim zajednicama i u „direktnoj demokratiji“ koja se sprovodila ispod nekog svetog hrasta... Da, moramo, Srbi moji, da se vratimo arijskim korenima i počnemo sve iznova, i, usput, da se, nekako, ratosiljamo ovog bezdušnog globalnog hrišćanstva koje se, hvala bogu, samo od sebe urušava; prošao mu je rok trajanja Nego, moba mi je za utovar pragova zakazala. Štooo!? Pa, u svakom pragu, rođače, ima, bar, sto pedeset kila. Neće, bre, ni kamiondžije da ih voze da kamione ne upropaste. I, šta ćeš, ajd, tovari na Garijevo kinesko traktorče, a ono vuče kao magare... Eej, šest tura smo od Bele Palanke do Mokre napravili dok smo pragove preterali. Osam tona tereta nam je dva puta, po mom računu, kroz ruke prošlo. A ruke se otegle do kolena kao kod orangutana. Ali, važno je da arijska pleća i krsta nisu popustila, a nije se zaradila ni kila, nijednom nisam ni posrnuo, a fizikalisao sam, moj bajo, u klompama sve skakućući kao koza po pragovima kliskim od razgrejanog ulja na južnjačkom suncu koje kao maljem mlati po temenu... Istini za volju, u pomoć su nam pritekli Cigani, odskoro ih zovu Romi, korektno, nema šta. Senad Kurteši i Tajson, obojica, baš, „razviveni“. Senadu je snagu priroda dala, a o čemu svedoče i dva duboka i duga ožiljka na potiljku od sekire, rekao bih, dvokilašice; ni sekira mu, rođo, nije doakala! Tajson je, pak, „mlogo razviven el diza tezi“ i „vata žive zmije sa gole ruće“... Pucaju leđa od težine pragova, znoj se lije sa čela, kad, tiruli, tiruli. Saška i Bilja javljaju mi da je Nole predao meč Del Potru zbog povrede porebrice... Šteta, šteta. Nego u mom timu se, te subote, hvala nebesima, niko nije povredio; „dobili“ smo pragove u „pet seta“, posle teške borbe... Ah, pragovi, pragovi! Prate me od najranijeg detinjstva. Koliko sam samo batina zbog njih od moje popadije Stankije dobijao samo zato što sam po pragovima i šinama na kupanje u Nišavu išao. I, možda sam, baš, te pragove detinjstva, u ovu subotu, natovario i na Suvu planinu, u moju bestragiju odneo... U nedelju ujutro, u Vidovo su banuli ruski arheolozi na čelu sa našim Miroslavom, „Srejovićevim naslednikom“. Spasavaju ono što se spasti može pred Koridorom 10 koji praveći put ruši neprocenjivo nasleđe ne samo Rima, već, i naroda Besa. A njih Bese je episkop Nikita Remizijanski hteo, u četvrtom veku, da prevede u hrišćane. Ali, besni Besi nisu se dali, pa su na njih poslati rimski legionari i trag im zatrli... Stoje Rusi ispred Hrama, zagledaju, slikaju kip boga Vida sa svih strana, pa će Evgenij da kaže: “U nas Rusa, vrhovni bog zvao se Rod!“ Da, kažem. I srpski su staroverci smatrali da su rod sa bogom Vidom, sve dok ih hrišćani od toga nisu odučili, tojest, pobili, dok ih nisu „ubedili“ da je samo Isus iz Nazareta „božji sin“, a da smo svi mi samo njegove „ovčice“. Iz čokančeta pijemo sa Rusima rakiju, nazdravljamo i Vidu i Rodu, ali i Besima koji su besovali i, ovde, na Suvoj planini. Dune i K. G. Jung čokanjče rakije pa će: “Znaš li da se i jedan staroegipatski bog zvao BES!? Bio je patuljastog rasta, inače, zaštitnik je puteva i drumova. Ali, pre će biti da je bog Bes bio zaštitnik Besa koji su harali i pljačkali drumovima, pa i ovim carskim putem koji se, odvajkada, pružao od Niša do Carigrada...“ Otkako je Jung ovo rekao do mraka sam samo na boga Besa i Bese mislio, pa i uveče sam se oko Hrama na klupi šćućurio, u senku boga Vida sam se sakrio, a on je bleštao na okrnjenoj mesečini. I, priznajem, boga Besa sam očekivao. U gluvo doba, moja Crna je sa Sirijusa sletela i ovo rekla: “Ako ti se noćas u Vidovu pojavi taj staroegipatski bog Bes, biće to još jedan dokaz da je Gornji Egipat bio ovde, a da je Donji Egipat onaj u Africi gde su Besi od Rimljana, možda, pobegli...“