Održivi kurs

Jugoslavija i Srbija su više puta fiksirale kurs dinara. U poslednjih četrdesetak godina uglavnom za nemačku marku ili, kada ju je nasledio, za evro. Sedamdesetih godina prošloga veka taj režim kursa je prethodio bankrotstvu države, što će reći moratorijumu na dugove prema inostranstvu. Zato što je inflacija u celom periodu bila visoka i spoljnotrgovinski deficit se povećavao, a zbog toga i spoljni dug. U decembru 1989. kurs je ponovo fiksiran da bi se zaustavila hiperinflacija. Budući da se zemlja raspala, a pre nje finansijski sistem, teško je ceniti valjanost ove politike kursa. Valja, međutim, podsetiti da je DŽefri Saks predlagao da se fiksni kurs zameni plivajućim čim se stabilizuju cene – govorilo se o otprilike šest meseci. Početkom 1994. ova je politika ponovljena, opet da bi se zaustavila hiperinflacija. Zemlja je u tom času bila već duže vreme u stanju bankrotstva, jer nije servisirala strane dugove. Fiksni kurs je izdržao do otprilike kraja te godine, jer nije bilo moguće trajnije obuzdati inflaciju. Potom se prešlo na politiku više kurseva, što se ogledalo u trajnoj razlici između raznih zvaničnih kurseva i onog na crno. Konačno, fiksni kurs je uveden krajem 2000. godine, da bi 2004. bio zamenjen manipulativnim, od strane centralne banke, a potom politikom ciljane inflacije, koja se u osnovi ne razlikuje previše od manipulativnog kursa. U čitavom periodu od 2000. do danas, inflacija nije stabilizovana i spoljnotrgovinski deficit je bio sve veći, a zato i spoljni dug. Šta se iz ove kratke istorije može zaključiti? Pre svega fiksni kurs ne mora da bude održiv. Da bi bio, potrebno je da ne bude precenjen u trenutku kada se fiksira i da do toga naknadno ne dovede visoka stopa inflacije. To podrazumeva ili strogu monetarnu politiku ili kontrolu priliva stranih sredstava ili uravnotežen budžet ili politiku dohodaka, gde je najvažnije da plate ne rastu brže od produktivnosti. Ukoliko vlasti ne mogu da se obavežu na takvu privrednu politiku, kurs će postati precenjen i podsticaće deficit u spoljnoj razmeni i rast stranog duga – što na kraju može da dovede do toga da se ne može održati, to jest do krize kursa. Zagovornici fiksnog kursa polaze od toga da je ovaj kraj, kriza kursa, dovoljno nepoželjan da natera privredne vlasti da brane fiksni kurs primenom upravo onih mera koje će obezbediti njegovu održivost. Ovo, kao što se vidi na primeru Srbije, ne mora da bude tačno. Problem je u tome što neke političke odluke, recimo povećanje plata, mogu da budu popularne, a kada one dovedu do toga da je kurs precenjen, korekcija zahteva smanjenje plata ili zaposlenosti ili javne potrošnje, što sve ne mora da bude politički i socijalno popularno, a to znači i da je potrebne mere teško sprovesti pre nego što ih kriza sprovede. To je bio razlog što su Kejnz i Fridman zagovarali fleksibilne kurseve, jer se korekcija vrši tržišno i stoga nema isti uticaj na političku i socijalnu prihvatljivost. Umesto hiljade cena, kao što je govorio Fridman, potrebno je promeniti samo jednu. Ukoliko bi bilo moguće, recimo, obezbediti samo onaj rast plata koji je u skladu sa rastom produktivnosti, fiksni kurs je koristan ukoliko se time održi na nivou, recimo, blage potcenjenosti. Jer podstiče izvoz i ulaganja u izvozne sektore proizvodnje. Taj režim kursa, takođe, zna da bude popularan kako kod preduzetnika, tako i kod dužnika, bilo da je reč o domaćinstvima ili o državi. Razlog je u tome što fiksiranjem kursa centralna banka praktično nacionalizuje rizike koji bi se, inače, ispoljili kroz fluktuacije kursa. Ulogu apsorbera tih rizika igraju devizne rezerve. Nažalost, usled toga može da dođe do rđave percepcije rizičnosti, kako ulaganja tako i zaduživanja. Usled toga, privatni i javni dugovi mogu da se povećaju do granice kada bi eventualna promena kursa mogla da dovede do sloma banaka ili do fiskalne krize. Za dužnike, privatne i javne, racionalno je da se vazda dodatno zadužuju, i to u stranom novcu, jer što je veći strani dug, skuplja je promena kursa, što se doima kao potpora stabilnosti fiksnog kursa. Sve dok ne postane neodrživ. Sve u svemu, ako se može ograničiti diskrecionizam privrednih vlasti, pre svega kada je reč o rastu plata i drugih dohodaka, i uspostavi se stroga kontrola kreditiranja, privatnog i javnog, fiksni kurs može da bude koristan jer utiče na smanjenje rizičnosti. Ako takva, i to trajna, privredna politika nije moguća, fiksni kurs će biti neodrživ, a krize kursa do kojih dolazi znaju da budu veoma skupe. (autor je naučni saradnik Instituta za uporedne studije iz Beča)