Religiozna intuicija praznine

Dekonstrukcija“ je, piše u odeljku pod ovim naslovom Mihael Naumovič Epštejn, čija je knjiga Posle budućnosti: sudbina postmoderne u prevodu Radmile Mečanin objavljena prošle godine, „jedan od osnovnih pojmova postmodernizma (pri tome je potrebno razlikovati postmodernu kao istorijsku epohu od postmodernizma kao filozofskog ili umetničkog stila), koji je predložio francuski filozof Žak Derida. Ne upuštajući se u detalje“, piše Epštejn, „taj postupak možemo definisati kao svođenje svih označenika, odnosno raznovrsnih realija, predmetnih i pojmovnih sadržaja, na ravan označitelja, odnosno reči, nominacija, i – slobodnu igru sa tim znakovima. Ovde moram da kažem da je, nažalost, ovo dobar primer za odsustvo standarda u prevođenju filozofske literature kod nas, što je pored male produkcije, osnovni nedostatak naše filozofije. Jer ono što, da se vratim na osnovnu primedbu, prevoditeljka prevodi sa „označenik“ u stvari su „označitelji“, dakle stvari, predmetni i ostali sadržaji, dok su „označitelji“ u ovom prevodu, u stvari, ono što je „označeno“, reči i nominacije u odnosu sa ovim „označiteljima“ ili „označenicima“ u ovom neadekvatnom prevodu. Mogu samo da zamislim na kojim su iskušenjima čitaoci i čitateljke, koji nisu upućeni u ove terminološke nesporazume. Reč je u ovom odnosu između „označitelja“ i „označenog“ pre svega o terminološkoj inovaciji za stari filozofski problem odnosa između stvari i reči. Postmodernizam, nastavlja Epštejn, kritikuje metafiziku prisustva (Deridina sintagma N. D.) , po kojoj znakovi upućuju na nešto, na takozvanu „realnost“. U stvari, oni upućuju samo na druge znakove, a umesto realnosti treba zamisliti pre odsustvo ili očekivanje nečeg što se nikada ne događa, odnosno oblast zjapljenja (prema mom osećanju za jezik reč ’zjapljenje’ je rogobatna i ružna, iako je poduhvat Radmile Mečanin za pohvalu, pošto je Epštejnova knjiga veoma korisna i potrebna kao neka vrsta udžbenika), beskrajnog odgađanja svih označenika (označitelja N. D.) Upravo takvu dekonstrukciju čitave zapadne civilizacije preduzima sada, posle Deride, zapadni poststrukturalizam, dokazujući da je civilizacija - sistem korelativnih znakova, koji upućuju jedni na druge, ne označavaju nikakvu realnost izvan njih i isključuju samo prisustvo „prirode“, „izvornika“, „porekla“ i „istine“. Slično raskrinkavanje „metafizike prisustva“ odavno se zapaža u ruskoj civilizaciji – kao svojevrsna intuicija praznine, koja se otkriva iza vrtloga znakova i nominacija. Možda je to njena osnovna religiozna intuicija, zaključuje Mihael Epštejn. U nastojanju da objasni neočekivano uplitanje termina „religiozno“ u ovaj filozofski odnos i intuiciju, Epštejn će napraviti razliku između Zapadnog „religioznog opravdanja ovozemaljskog sveta, društva, politike, zanatstva i profesija, istorije i kulture“ i Istoka koji je razvio intuiciju njihovog negiranja, što je jedna razlika koja se prema Epštejnu podrazumeva, „onda se u Rusiji postepeno razvila složena, paradoksalna intuicija istovremenog potvrđivanja i odricanja pozitivnog sveta. „Međuprostorni sloj između jeste i nije čini granicu kojom klizi to ’očarano lutanje ruskog duha’. A međuprostor tog religioznog iskustva između Istoka i Zapada je ovakav: poluavetinjske građevine avetinjskog sveta, što se večito nalaze po šumama, kroz koje slobodno duva vetar - građevine koje svojim celokupnim izgledom govore da nikad neće biti dograđene, da uopšte nisu bile započete da bi bile završene nego da bi postojale u toj blaženoj, ničim ispunjenoj, ali ni skroz opustošenoj sredini, u carstvu ’zaustavljenog trena’....to je polovičnost slobodnog duha, koji je podjednako tuđ i istočnoj kontemplativnoj praksi negiranja sveta i zapadnom aktivnom patosu uređivanja sveta... Ruski nihilizam, polazeći od čisto pozitivističkih gledišta, negira i uništava samu pozitivnost. Iskustvo uzaludnosti same pozitivnosti, koja ipak mora da ostane pozitivnost, da bi stalno iznova pokazivala svoju uzaludnost – to i jeste srž ruskog religioznog iskustva... Čitam Platonov dijalog „Fedon“, o kome ću pisati, u kome nema ove postmoderne polovičnosti i lutanja. Nema ni Sokratove „besmrtne duše“! Ni ovih postmodernističkih religijskih intuicija bez religije