Ulepšavanje istorije ratobornog Buša

Prekidanje sa pićem bilo je jedna od najtežih odluka koje je Buš ikada doneo. „Bez nje, nijedna od drugih odluka koje će uslediti ne bi bila moguća“, iskren je DŽordž Buš na prvim stranama svojih sećanja „Trenuci odluke“. A prethodno će nam detaljno opisati šta je i koliko pio do svoje 40. godine: “Nekoliko piva s momcima u ponedeljak uveče”, utorkom je pio svoj omiljeni koktel BiB (benediktin i brendi), ali i nekoliko burbona sa seven-apom, pa opet večeri sa pivom, a prethodno nekoliko martinija i BiB posle večere. Po restoranima se pilo kvalitetno kalifornijsko crno vino „silver ouk“ po ceni od 60 dolara ( i to 1986). “Ja sam ličnost koja lako stiče naviku”, piše ekspredsednik. Opisuje i kako je ostavio duvan, a sve uz pomoć svoje vere u Boga: “To što sam čitao Bibliju razjasnilo je prirodu iskušenja i činjenicu da ljubav prema zemaljskim zadovoljstvima može da zameni ljubav Božiju. Mesecima sam se molio da će mi Bog pokazati kako da sledim njegovu volju“. Buš junior, rođen 1946, bio je predsednik između 2001. i 2009. godine. U tom periodu započeo je dva najduža rata u američkoj istoriji i odgovoran je za smrt preko šest hiljada svojih vojnika i bezbroj civila po Avganistanu, Iraku, Pakistanu i drugim krajevima sveta. A u svojim sećanjima, čiji je prevod na srpski upravo objavljen, malo-malo pa podvlači svoja duboka i iskrena hrišćanska ubeđenja, opisuje propovedi raznih sveštenika, iscrpno nas informiše u koju je crkvu, kada i sa kim išao na nedeljnu misu. A koliko je bio iskren na ostalih skoro 500 strana, to će se tek videti, pogotovu što su ga brojni kritičari optuživali za iskrivljavanje ne samo detalja iz svoje biografije, nego i za plagijat. Originalno izdanje memoara je stiglo u američke knjižare novembra prošle godine i od tada je prodato više od dva miliona primeraka. Buš junior je za to pisanije navodno dobio honorar od sedam miliona dolara, izveštavali su neki mediji. U knjizi se autor prikazuje kao hladnokrvno, racionalno, bogobojažljivo, lojalno, patriotsko biće, otvorenih pogleda, u koje svako može da ima poverenja. A to i ne čudi, jer predsednički memoari su divno sredstvo da se glavni lik prikaže u što lepšem svetlu i da piše istoriju pre nego što pravi istoričari uzmu stvari u svoje ruke. U pravim memoarima autori pokušavaju da preispitaju ili interpretiraju svoj život i svoje delanje. To mlađi Buš ne čini. Samo u dva slučaja je, nevoljno, priznao svoje greške, ali se za njih nikome ne izvinjava, jer iskreno smatra da je postupio pravilno i s verom u Boga. Jedno od priznanja se odnosi na odluku da se napadne Irak – odnosno tvrdnja da Sadam ima ogromne zaliha oružja za masovno uništenje. Sa tom izmišljotinom je Amerika uzbuđivala svet skoro dve godine, da bi se posle okupacije Iraka otkrilo da takvog oružja – nema. „Niko nije lagao. Svi smo pogrešili. Nepostojanje zaliha tog oružja nije menjalo činjenicu da je Sadam predstavljao pretnju i da je svet nesumnjivo bezbedniji otkako je Sadam otišao“, piše ratoborni Buš. Ali, istovremeno, nevoljno priznaje: „U stvarnosti sam ja poslao američke trupe u borbu uglavnom na osnovu informacija koje su se pokazale kao lažne. To je bio ogroman udarac našem kredibilitetu - mom kredibilitetu – koji će poljuljati poverenje u američki narod. Niko nije bio više šokiran ni ljut od mene kada nismo pronašli oružje. Osećao sam mučninu svaki put kada bih pomislio na to. I dalje je osećam“. Inače, bio je to drugi rat porodice Buš protiv Iraka – prvi je 1990. poveo Bušov tata, tadašnji predsednik SAD koji se takođe zove DŽordž, posle iračke okupacije Kuvajta – ali se zaustavio na granicama Iraka i nije išao da ruši Sadama. Predsednik daje i svoju verziju čuvenog napada cipelom decembra 2008. tokom konferencije za medije u Bagdadu. „Prostorija je bila prepuna, a publika nam je stajala bliže nego što je uobičajeno na takvim događajima. Nekoliko iračkih novinara sedelo je ispred mene sa leve strane. Jedan čovek među iračkim novinarima je naglo ustao. Izustio je nešto što je zazvučalo kao glasan lavež, rekao je nešto na arapskom što sasvim sigurno nije bilo pitanje. Onda je zamahnuo i bacio nešto prema meni. Šta je to bilo? Cipela? Prizor se odigravao kao u usporenom snimku. Osećao sam se kao Ted Vilijems, koji je rekao da je mogao da vidi šavove na bejzbol loptici koju je bacač uputio prema njemu. Vrh cipele je leteo prema meni. Sagnuo sam se. Momak je imao prilično jak zamah. Delić sekunde kasnije, bacio je još jednu. Ova nije letela tako brzo. Blago sam povio glavu i preletela je preko mene. Voleo bih da sam uhvatio tu prokletinju“. Bacanje nošene, prljave cipele na nekoga, u arapskom svetu smatra se jednom od najvećih uvreda. Za taj svoj čin je irački novinar Muntadar al Zaidi dobio tri godine robije. U knjizi ima dosta anegdota, ali su pažljivi kritičari lika i dela Buša mlađeg otkrili da su neke od njih, bez navođenja izvora, preuzete iz ranije objavljenih sećanja nekih od predsednikovih saradnika. On te događaje opisuje kao svoje, što je ništa drugo nego plagijat, pisao je svojevremeno Rajan Grim u onlajn-novinama Huffington Post. Grim je odmah i opravdao memoaristu: „On je previše lenj da bi sam pisao svoje memoare.“ Buš je na ovu i ostale kritike odgovorio u jednoj diskusiji na Fejsbuku: “Moji kritičari su mislili da ne umem da čitam, a još manje da pišem“. Uopšte, Buš mlađi je veoma samosvesna i ponosita osoba, koja ne da na sebe. Mora da su ga tokom osam godina predsednikovanja jako boleli kritički, cinični, često i lično uvredljivi napisi, pre svega u uglednim američkim medijima. Posebno se okomio na slavni NJujork tajms, koji tradicionalno ne podržava republikanske predsednike. Taj dnevnik se zajedno sa liberalnom američkom javnošću okomio na Buša i njegove „patriotske“ zakone, koji su ekspresno doneti posle terorističkih napada 11. septembra 2001. godine i kojima je bezbrojnim bezbednosnim službama omogućeno – u ime borbe protiv Al kaide – praćenje života i komunikacije svakog Amerikanca. Liberalna Amerika je smatrala da je to ugrožavanje osnovnih, ustavnih prava, a Buš je činio sve da ućutka kritičare, pa to čak i priznaje. Buš piše da je 2004. NJujork tajms priredio veliku priču o programu nadzora „terorista“. Buš je tada poslao svoju savetnicu za nacionalnu bezbednost, Kondolizu Rajs i direktora Nacionalne bezbednosne agencije Majka Hejdna u centralu Tajmsa i oni su uspeli da ubede redakciju da ne objavi ključne delove tog programa. Decembra 2005. godine ta je redakcija opet najavila da će objaviti veliki tekst o spornim policijskim merama. Onda je Buš pozvao izdavača novina, Artura Šulcbergera mlađeg i glavnog urednika Bila Kelera, na razgovor u Vašington. „Bio je to retko viđen zahtev, a ja sam cenio njihovu spremnost da govore sa mnom oči u oči... Rekao sam im da je nacija još uvek u opasnosti, a njihove novine su na ivici da povećaju opasnost otkrivajući pomenuti program na takav način koji bi mogli da upotrebe naši neprijatelji... Pažljivo sam posmatrao ljude iz Tajmsa. NJihova lica nisu ništa odavala... Gledao sam pravo u Šulcbergera i čvrsto ga podstaknuo da obustavi članak iz razloga povezanih sa nacionalnom bezbednošću. Rekao je da će razmisliti o mom zahtevu“. Deset dana kasnije Tajms je prvo postavio članak na svoju internet-stranicu, a onda ga i objavio. Buš je bio uvređen: „Bio sam razočaran Tajmsom i ljut na svakoga ko je izdao zemlju odavanjem ove priče. Ministarstvo pravde je otvorilo istragu o otkrivanju poverljivih informacija. Do leta 2010. niko nije bio optužen“. Kada je nešto kasnije NJujork tajms proglasio rat u Iraku izgubljenim i pozvao na potpuno povlačenje svih stranih trupa iako bi to moglo dovesti do „daljeg etničkog čišćenja, pa čak i genocida“, Buš je napisao: „Bilo je zapanjujuće videti da Tajms, koji je opravdano promovisao ljudska prava, zastupa politiku za koju je priznao da može dovesti do genocida“. Uopšte, američka uloga u ratu u Iraku i u Avganistanu, zajedno sa 11. septembrom i tada započetim ratom protiv međunarodnog terorizma, s pravom dominira ovim memoarima. A baš u tom „svetom ratu“ protiv Al kaide postoje barem dve epizode, koje će širom sveta izazvati gnušanje i najteže kritike. To su formiranje konclogora u vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi i sistem simuliranog davljenja, kao efikasne metode za ispitivanje zarobljenih terorista. Gvantanamo je odabran za držanje boraca Al kaide uhvaćenih u Avganistanu, Pakistanu i drugde zato što je ta američka enklava na Kastrovom ostrvu izolovana, dobro čuvana i – što je najvažnije – nije potpadala pod pravosudni sistem SAD – što je idealno kad se rade ilegalne i nemoralne stvari. Bila je to takoreći bespravna zemlja nedođija. A kada su procurele vesti o strahotama kojima su izloženi zarobljenici, Buš je hladnokrvno napisao u svojim sećanjima: “U Gvantanamu zatvorenicima je davano čisto i bezbedno boravište, tri obroka dnevno, lični primerak Kurana, mogućnost da se mole pet puta na dan i ista medicinska nega kakvu su imali njihovi čuvari. Imali su pristup vežbaonicama i biblioteci punoj knjiga i DVD-a. Jedan od najpopularnijih je bio ’Hari Poter’ sa arapskim prevodom... Naš humani tretman prema zatvorenicima u Gvantanamu bio je u skladu sa Ženevskom konvencijom“. Po Bušu je i ozloglašena metoda simuliranog davljenja (waterboarding) bila u skladu sa ratnim pravom. To mučenje se sastoji u tome što se vezani zarobljenik položi leđima na pod, usta se prekriju krpom, a onda se na glavu pušta velika količina vode. Žrtva ima utisak da se davi, sa svim pratećim elementima tog osećanja, kao što su veliki bol, panika, gušenje i sl. Medicinski je dokazano da takva vrsta ispitivanja izaziva privremena ili trajna oštećenja pluća i mozga - a primenjivali su ga razni totalitarni režimi. Buša su savetnici uverili da se jedino na taj način može što više saznati od zarobljenog Abu Zabejdija, jednog od bliskih saradnika Osame bin Ladena. Zabejdi je bio otporan na klasične CIA-metode ispitivanja. Rečeno je da ovo „pojačano ispitivanje“ neće fizički i mentalno štetiti Zabejdiju i da je potpuno u skladu sa američkim ustavom i svim važećim zakonima. „Nema sumnje da je postupak bio surov. Ali izbor između bezbednosti i moralnih vrednosti je bio stvaran. Da nisam odobrio tehniku potapanja na višim predstavnicima Al kaide, morao bih da prihvatim veći rizik da će zemlja biti napadnuta. Nove tehnike su se pokazale veoma efikasnim, dobili smo veliki broj informacija o strukturi i operacijama Al kaide“. Od objavljivanja memoara Amnesti internešenel bezuspešno traži od američkog pravosuđa da pokrene postupak protiv Buša i njegovog potpredsednika Dika Čejnija zbog ove torture. Ovog 43. američkog predsednika je čak 58 odsto 2008. godine anketiranih sugrađana smatralo za najgoreg šefa države u istoriji. U jednom ispitivanju mišljenja 238 najuglednijih američkih istoričara Buš je ispao najgori predsednik modernog doba, a peti po negativnim učincima od početka američke državnosti. Sa Putinom 40 puta Lideri dve vojne super-sile sreli su se prvi put 2001. na Bledu, u Sloveniji i do kraja Bušovog mandata su imali više od 40 sastanaka „licem u lice“. „Putin je nekada bio kočoperan, ponekad šarmantan, uvek čvrst... Kroz sve uspone i padove, Putin i ja smo bili iskreni jedan prema drugom. Sarađivali smo u nekim važnim oblastima, uključujući borbu protiv terorizma, uklanjanje talibana sa vlasti u Avganistanu i obezbeđivanje nuklearnih materijala.“ „U periodu od osam godina, novostečeno bogatstvo Rusije uticalo je na Putina. Postao je agresivan u inostranstvu i više je branio svoja dostignuća u domovini. Putin je bio ponosan čovek koji je voleo svoju zemlju. Hteo je da Rusija ponovo ima status velike sile i imao je poriv da širi sferu uticaja Rusije. Pretio je demokratijama na svojim granicama i koristio energente kao ekonomsko oružje obustavljajući isporuke prirodnog gasa delovima istočne Evrope. Putin je voleo moć, a ruski narod je voleo njega. Bio je lukav.“ Buš opisuje kako su u avgustu 2008. njihovi odnosi bili na najnižem nivou, pošto je Rusija poslala vojsku protiv Gruzije. Tada se sreo sa Putinom, koji je sebe postavio za predsednika vlade, na otvaranju Olimpijskih igara u Pekingu. „Rekao sam mu da je napravio ozbiljnu grešku i da će se Rusija izolovati ako se ne povuče iz Gruzije. On je rekao da je Sakašvili (predsednik Gruzije) ratni zločinac koji je isprovocirao Rusiju. „Upozorio sam vas da Sakašvili ima vrelu krv“, rekao sam Putinu. „I ja imam vrelu krv“, uzvratio je on. Gledao sam ga pravo u oči. „Ne, Vladimire“, rekao sam, „tvoja krv je hladna.“ Buš na balkanskom brdu Slave ga samo Albanci Iako je zapadni Balkan u njegova dva predsednička mandata igrao dosta uočljivu ulogu, to se ni na koji način ne odražava u Bušovim memoarima. Posebno povodom Kosova on je nastavio proalbansku politiku. Godine 2001. je čak i posetio američku bazu Bondstil na Kosovu. Tada je i američka štampa pisala da Buša širom sveta uvek dočekuju protesti i nasilne demonstracije, dok ga jedino Albanci u Albaniji i na Kosovu slave kao narodnog heroja. Buš u svojim memoarima, međutim, takoreći ne pominje ove naše predele, uprkos činjenici da je američka vojska i te kako prisutna u regionu. Tek pri samom kraju knjige, nabrajajući uspehe svoje međunarodne politike, on je napisao „Kosovo je postalo nezavisna država, a NATO se proširio sa devetnaest na dvadeset šest članica“. Ubistvo premijera Zorana Đinđića nije zavredelo ni da se pomene. Memoarista se priseća i svoje prve lekcije o Balkanu. „Jednog letnjeg dana 1999. Kondi (Kondoliza Rajs, koja je tada radila za njegovog tatu kao stručnjak za Sovjetski Savez), Lora i ja smo šetali na ranču. Kad smo počeli da se uspinjemo uz strmu uzvišicu, Kondi je započela da iznosi pregled istorije Balkana. Lora i ja smo dahtali i otpuhivali. Kondi je nastavila da govori, objašnjavajući raspad Jugoslavije i uspon Miloševića. Ta staza za šetnju je sada poznata kao Balkansko brdo“.