Mnogo godina kasnije

Dvadeset četvrtog septembra 2011. u Beograd je došao Loren Garnije, jedan od najdugovečnijih i najrespektabilnijih di-džejeva na svetu. Male su šanse da niste čuli za njega čak i ako vas elektronska muzika i rejv ne zanimaju, a ako ste pak upućeni verovatno ga smatrate čarobnjakom. NJegova karijera proteže se od početka 80-ih i prvih haus i tehno žurki u legendarnom mančesterskom klubu „Hacijenda“. Taj čovek je preživeo i oblikovao sve ere plesne elektronske muzike i poznaje sve klubove i klubiće u svakoj rupi na ovom našem svetu. Sve to kroz istoriju sabrao je u skoro jedinu relevantnu knjigu o klabingu ikada napisanu. „Elektrošok“ je njegova autobiografija u kojoj su pažljivo zabeležena sva iskustva, plej-liste, klubovi, promoteri, klaberi, čitava hronologija andergraund tehno kulture za buduće generacije, one koje će rasti na tuđim sećanjima. Biblija, udžbenik. U toj istoj knjizi ovaj čovek navodi da je rejv na kome je nastupao u Beogradu 1995. godine i dalje najbolja žurka koju je u životu video. Ne moramo da se vraćamo na temu turobnih srpskih devedesetih, ali interesantno je da je u tom periodu ova nezavisna tehno scena ličila na pokret, a publika je svoj dnevni nagomilani bes noću pretakala u najekstremniji eskapizam koji je svaku žurku činio magičnom. Šesnaest godina kasnije, čini se da situacija nije mnogo drugačija. Loren Garnije dolazi po ko zna koji put i ovog puta opet radi u nekakvom hangaru. Tamo pored reke, iza zgrade Geozavoda. Publika je opet besna i gladna zabave. Ovakvi spektakli se događaju toliko retko da je opšti utisak u poslednjih nedelju dana pred žurku bio da se živi za to veče. Kako sam usled poslovnih obaveza van zemlje bila sprečena da celu stvar doživim u realnosti, uzbuđenje, pripreme, samo slavlje i kolektivne borbe sa mamurlukom pratila sam virtuelno preko Fejsbuka, Tvitera, čatova, preko skajp video poziva koje sam dobijala od prisutnih. Bila sam tamo. Jer, to sada tako može. Ne sećam se nijednog događaja u skorijoj istoriji oko koga se projektovalo toliko strasti. Kolektivne. I čak nekoliko puta sam pročitala: „Samo da niko ne umre.“ Eto toliki se klimaks dogodio. Pripadnici kulturne elite preskočili su Bitef da bi bili odmorni za žurku, neki su na rejvu sreli svoje roditelje, nove generacije su konačno shvatile zašto se ovi stariji sa takvom setom i ponosom prisećaju „zlatnog doba klabinga“, padalo se u nesvest i svi su bili mamurni i nasmejani naredna dva dana. Kao što su se stariji prisećali te 1995, tako će se novi klinci sećati 2011. Meni će ovo biti prva virtuelna žurka u životu. I upamtiću je po jednom internet-komentaru: „24. septembar 2011. – ko jedini sme da vas pogleda u oči? Loren Garnije.“