Dobro došli u 4. oktobar

Repriza nasilja kojim su horde huligana prošle godine odgovorile na pokušaj miroljubive seksualne manjine da koristi ustavno pravo na okupljanje, sprečena je odlukom države o zabrani svih skupova planiranih za 2. oktobar. Ipak, građanima je poslata makar jedna vrlo zabrinjavajuća poruka iz oblasti bezbednosti. Nisu mnogo optimističnije ni političke implikacije nedeljne neuspele vežbe tolerancije – osim, naravno, za pripadnike i simpatizere desničarskih pokreta, poput Dveri. Oni su uoči najavljenog prvog ulaska u političku arenu dobili dragocenu priliku da proglase „pobedu“. Gde je pobednik, mora biti i poraženih, a sva je prilika da to nisu samo pripadnici gej populacije. Pravdajući odluku o zabrani Parade ponosa, ali i svih zakazanih “kontraparada”, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić saopštio je, naime, da su, prema policijskim saznanjima, „neke grupacije planirale da skup dovede do ljudskih žrtava i da sve dobije političku konotaciju” i da “te incidente nisu planirali samo u Beogradu”. S obzirom na činjenicu da nijedan strateg zločina nije uhapšen, to onda znači da je svaki građanin Srbije u svakom budućem trenutku, u opasnosti da strada od nekog naoružanog manijaka koji potpuno slobodno čeka priliku da upotrebi rekvizite već pripremljene za obračun planiran u nedelju (bejzbol palice, lanci, eksplozivi u plastičnim kutijama od vitamina…) Zvuči strašno, ali nije iznenađujuće: država je huliganima poslala sasvim dovoljno razloga za uverenje da je njihova delatnost sasvim prihvatljiva. Godinu dana nakon prošlogodišnjeg divljanja po Beogradu, „izazvanog“ pokušajem održavanja Parade ponosa, recimo, suđenje je, kako su izbrojali predstavnici Inicijative mladih za ljudska prava, počelo protiv samo 17 od ukupno 207 privedenih osoba, a svi su dobili minimalne kazne. A bilo je i izricanja kazni ispod zakonskog minimuma, kao, na primer, u slučaju napada na novinara Teofila Pančića. Za to premlaćivanje s predumišljajem počinici su, umesto sa najmanje šest meseci a najviše tri godine, „čašćeni“ sa po tri meseca zatvora. Za razliku od organizatora Parade ponosa i dela analitičara koji su u takvom odnosu države prema nasilnicima prepoznali „nemoć“ i „kapitulaciju“, profesorka Srbijanka Turajlić uočila je - nameru. „Država ne želi da se zameri huliganima, jer su joj oni verovatno potrebni za još neke aktivnosti“. U jednoj drugoj proceni, međutim, složila se većina analitičara i komentatora: odluka o zabrani okupljanja motivisana je (i) predizbornim potrebama. “Vlast uoči izborne godine nije želela da rizikuje, donela je oportunu odluku koja prati javno mnenje ali može imati dugoročne posledice”, kaže za NIN Miodrag Radojević, istraživač saradnik Instituta za političke studije. A Slaviša Orlović, docent sa Fakulteta političkih nauka, tvrdnju da je “najvažnija politička posledica što je izbegnuta eskalacija nasilja, koja je objektivno lebdela u vazduhu, a za šta bi parada bila samo okidač” obrazlaže podsećanjem da je ukupni politički, ekonomski i socijalni kontekst ove godine bitno drugačiji nego prošle, kao i da stranke ulaze u izbornu kampanju. “Javnost se polarizovala na dve strane koje ne čuju jedna drugu. Za jedne su prava gej populacije važnija od elementarnih ljudskih prava Srba na Kosovu, za druge je obrnuto. I tu je svako, pomalo, imao ogrešenje o ljudska prava u punom značenju”, kaže Orlović. Prema njegovom mišljenju, nakon odluke o zabrani “Prajda” nema ni pravih gubitnika ni dobitnika. Za razliku od Orlovića, koji ne vidi posledice na proces evrointegracije “jer je Kosovo bilo i ostalo ključ, a ne Parada ponosa”, Radojević ističe da je Srbija propustila priliku da pošalje svetu poruku da je tolerantna država, što bi bilo važno u kontekstu Kosova i evrointegracija. On upozorava da ne bi trebalo minimizovati poruku Jelka Kacina, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju – da otkazivanje Parade ponosa možda neće uticati na preporuke Evropske komisije za Srbiju, ali hoće na države članice Unije i njihove vlade u odlučivanju da te preporuke prihvate. Radojević, međutim, primećuje još jednu mogućnost – da je otkazivanjem Parade ponosa i kontraskupova, država poslala Evropskoj uniji skrivenu poruku. Demokratija nije pustila snažne korene, društvo je nestabilno, glasila bi poruka iz koje bi Brisel trebalo da izvuče naravoučenije da bi prema Srbiji trebalo imati mekši stav. I to naročito u kontekstu kosovskog problema. Prema medijskim procenama, u Srbiji se zapatilo oko 5.000 huligana. Ciljana ili ne, odluka države da izađe u susret željama te nasilne manjine zapretila je da prelije čašu već dobro napunjenu razlozima za priču o “povratku u devedesete”. Na kraju leta 2011, naime, građane su zapljusnule brojne vesti nalik onima iz ne tako davne prošlosti: zapaljen kosovski fitilj, duboko podeljeno društvo, nesigurne ulice (čak su vaskrsle i čuvene “sačekuše”), loši odnosi sa susedima i još gori međunarodni imidž, teška ekonomska kriza… Od trojice analitičara koje je NIN konsultovao, jedan u potpunosti odbacuje takva poređenja, drugi dozvoljava mogućnost povlačenja paralele u samo jednom aspektu, a treći navodi čitav niz sličnosti, ali i ogromne razlike. LJuti protivnik je Slaviša Orlović. On, najpre, podseća da smo olako zaboravili, „ili su nam zaboravili“, poslednje breaking news iz Srbije - hapšenje i isporučivanje Mladića i Hadžića. „Do juče su to bili poslednji politički uslovi ili prepreke na putu ka EU. Letos je u atmosferi iščekivanja kandidature Srbije ishitreno nametnuto pitanje Kosova koje je bilo zamrznuti konflikt od 1999“, navodi Orlović. On podseća da je u Hrvatskoj u toku izborna kampanja koja utiče na podizanje temperature, a HDZ koristi oprobani kriterijum po kojem se na insceniranom konfliktu sa Srbijom najlakše mobilišu i homogenizuju birači. „Poseta Jadranke Kosor Prištini u okolnostima trgovinske blokade je pokrenula tu temu, ali je i Vuk Jeremić dao svoj doprinos. Ipak, Srbija Borisa Tadića nema veze sa Srbijom Slobodana Miloševića. Promene slične „petooktobarskim“ ne mogu biti sa „retro“ ljudima i idejama. Ekonomska kriza je najveći neprijatelj vlasti, kao što je njena najveća šansa loša alternativa“, zaključuje Orlović. Srećko Mihajlović, sociolog iz Centra za razvoj sindikalizma, kaže da se o sličnostima može govoriti samo nategnuto i to zahvaljujući samo jednom razlogu: subjektivoj oceni standarda i života građana. „Naiva je karakteristika naroda - dok smo na dnu rupe, sanjamo o nebeskim visinama“, kaže Mihailović i podseća da su kod građana u pripremama događaja iz 2000. stvorena očekivanja koja nisu mogla biti ostvarena, a vlast se nije trudila da ih učini realnijim. Često ponavljanje izbora stvorilo je uslove za stalno podizanje praga očekivanja i uverenja da bi sve bilo moguće kad bi pravi ljudi bili na vlasti, kaže ovaj sociolog i prelazi na iscrpno nabrajanje razloga protiv izvlačenja paralele sa situacijom koja je prethodila padu režima Slobodana Miloševića. “Stanje na Kosovu nije isto kao 2000. Sve smo bliže neideologizovanom i nenacionalističkom uvidu u realno stanje stvari, a to jeste korak napred“. Pa onda: “Ne stoji ni tvrdnja o negativnom imidžu Srbije – nije se on pojačao, nego je naš uvid u stanje stvari realniji. Ne može država koja je tokom dva veka sve vladare ili ubila ili zbacila (jedino Tito je preživeo) da očekuje bolji imidž; negativan imidž samo je pojačan u devedesetim onim što se tada dešavalo”. Srbija će “još dugo nositi to breme”, upozorava Mihajlović. Analizirajući odnos sa susedima, on podseća da ipak postoji napredak u odnosu na poslednju godinu decenije u kojoj smo s njima ratovali. “Odnosi su svakako bolji od rata i popravljivi su ako postoji svest o potrebi da se poprave”, kaže i primećuje da “što se više približavamo izborima, prisutnija je ideja da se ne treba distancirati od nacionalizma”. Činjenica je da se neke stvari pogoršavaju - standard je lošiji nego prošle godine, a stopa nezaposlenosti veća, ali je nesumnjivo da u odnosu na standard građana iz 2000, ima napretka, kaže Mihajlović i poentira: “Mi smo uopšte poznati kao narod kome je juče bilo najbolje”. Radojević ima najduži spisak sličnosti današnjeg srpskog trenutka u odnosu na onaj od pre 11 godina: Kosovo nije rešeno, Srbija je još u sukobu sa delom međunarodne zajednice, i u jednom i u drugom periodu nismo imali dovoljno razvijenu demokratiju i političke institucije, u oba perioda elita je mnogo obećavala, a malo ispunjavala, u oba perioda su duboki politički rascepi, bez konsenzusa o ključnim političkim i društvenim vrednostima. Razlike su, ipak, ogromne, ističe on. ”Izašli smo iz laguma autoritarnog vođstva, iz sukoba sa svetom. Formalno, Srbija je samostalna država, mada sa nedefinisanim granicama. Reforme postoje, ali su spore, a ispoljene su i negativne strane u procesu tranzicije, kao što su korupcija, enormna pljačka državne imovine i preveliko zaduživanje. Većina građana živi bolje, ali ne i dovoljno dobro”, kaže Radojević i parafrazira Nila Armstronga: “Napravljen je mali korak za demokratiju, ali ogroman skok u budućnost”. Građanima kojima tako mali korak nije dovoljan da ugledaju svetlo na kraju tunela i zaboravljenu nadu koju bi ono predstavljalo, Radojević nudi i jedno sasvim zemaljsko utešno poređenje: “Svi ovi događaji liče na smirivanje tla posle snažnog zemljotresa.” Približavanje izbora moglo bi izazvati seriju novih potresa. Uz takav trening, građani kojima živci ne popuste sasvim, mogli bi konačno da oguglaju i izgube svako interesovanje za dešavanja izvan svoja četiri zida. Apatija vodi u izbornu apstinenciju – a to teško da je u interesu aktuelne vlasti. Valjalo bi misliti o tome. Kontraefekat medijskog prisustva Činjenica da je jedna otkazana parada opstala kao medijska tema čak i nedelju dana nakon njenog neodržavanja, svakako bi trebalo da ide u prilog tezi da je gej populacija u Srbiji dobitnik. I to ne samo zbog interesovanja javnosti, već i zbog demonstriranja neverovatne vitalnosti (kada više nikom nije do vitalnosti), upornosti u ostvarivanju cilja (kada malo ko ima cilj) i spremnosti da idu do kraja kada se mahom svi kojima nešto nije po volji ne odmiču ni od početka. Profesor sociologije Dragan Koković, međutim, smatra da je nakon svega gej populacija više izgubila nego što je dobila, i dodaje: “Najveći problem je u tome što mediji uobličavaju i prezentuju neki problem, a ovim problemom su se previše bavili. To je opasno isto kao i nevidljivost u medijima. Zbog toga smo došli u situaciju da jedan deo građana koji pod normalno ne bi imao ništa protiv parade - stvori otpor“. Taj otpor je, smatra Koković, logičan jer smo u situaciji da su mnogi građani ugroženi i esencijalno i duhovno, a da su njihovi problemi nevidljivi, dok se gej parada proglašava urgentnom temom. Otimanje igračke U bliskom susretu bez žandarmerije, oštra rasprava o gej paradi brzo je stigla na teren politike, stranih interesa i drugih zakulisnih igara Tanja Nikolić Đaković Nije bilo krvi. Uprkos tome, sukob mišljenja trajao je od prve do poslednje sekunde tokom razgovora vođenog samo dan posle datuma označenog crnim za ljudska prava u Srbiji. Bliski susret Borisa Milićevića, člana Socijalističke partije Srbije i predsednika Gej-strejt alijanse i Vladana Glišića, člana Upravnog odbora Dveri, odigrao se u bezbednoj zoni, bez prisustva žandarmerije. Ušli ste zajedno, prvo ste se išamarali ili ste se rukovali? Vladan: Rukovali se kao i svi pristojni ljudi. Boris: Za razliku od mnogih koji veruju tome šta pričaju Dveri, mi smo pristojni pa se rukujemo. Za vas su oni Dveri ili „zveri“? Boris: Zovemo ih Dveri. Dan posle neodržavanja gej parade... Vladan: Uspeli smo u kampanji. Neodržavanje parade nam je bitno zbog porodičnog modela društva za koji se zalažemo. Ne doživljavamo je kao koncept ljudskih prava. Boris: Dveri vole da pričaju ono što ljudi vole da čuju, međutim ukazuju na pogrešne stvari kao uzrok. Irska ima najveću stopu prirodnog priraštaja - 1,76 odsto, na svakih 30-40 godina njihovo stanovništvo se duplira. Kod njih ne da je dozvoljena gej parada, nego je registrovano i istopolno partnerstvo. A Rusija i Srbija su na 43-44. mestu po stopi prirodnog priraštaja. Te priče o porodici, naciji, na način na koji govore treba samo da im donesu vlast. Ultradesničarske organizacije su imale toliku želju da izazovu haos u Beogradu da su se pozvale čak i na patrijarha. Lagali su da imaju i blagoslov sveštenstva Hrama Svetog Save za izlazak na ulice. Ko su duhovnici koji vas inspirišu? Vladan: Govorite o Obrazu, a sve što se tiče Obraza morate njih da pitate. Boris: Kada na porodičnoj šetnji viču: „Ubij, ubij pedera” ne da postoji ideološka saglasnost tih dveju organizacija nego je očigledan zajednički nastup. Porodična šetnja služi za okupljanje protivnika „Prajda” i njihovo upoznavanje da bi sutradan velika većina učestvovala u neredima. Mnogi od njih su govorili da ih više ne interesuje gej parada već rušenje režima. I u nedelju je trebalo tome da prisustvujemo. Vladan: Dajte mi jednu izjavu gde sam pozvao na nasilje. Boris: Ali nikada ga niste osudili. Vladan: Pa šta treba da uradim?! Treba li da nekoga bijem zato što je nasilan? A zašto biste da zabranite paradu? Vladan: To je početak marša kroz institucije, a završava se oduzimanjem dece tradicionalnim porodicama. Jeste li patriota? Boris: Redovno sam služio vojsku, plaćam poreze, moja porodica je primala izbeglice. Na mnogo načina pokazao sam da sam patriota i mislim da je potpuno glupo postavljati to pitanje. Srbija treba da postane bogato društvo u kome će svi, i heteroseksualni i homoseksualni, i Srbi i građani drugih nacionalnosti živeti sa dostojanstvom. Za vas je patriotizam sve ovo što je Boris rekao? Vladan: Da, to mogu da potpišem. Ipak, zato što je on homoseksualac, bliže su vam patriote koje nisu gadljive na krv i to na krv Srba? Vladan: Ne samo zato što je neko homoseksualac. Ne znam zašto me dovodite u kontekst nasilja, to je potpuno nekorektno. Boris: Zato što pričate istu stvar kao oni koji proizvode nasilje. Vladan: Vi pričate istu stvar kao i Jelko Kacin koji je učestvovao u streljanju srpskih vojnika u Sloveniji. Ili kao ambasador Nemačke, zemlje koja je istovarila osiromašeni uranijum. Kad se tako gleda, vi ste u istom frontu sa najvećim zlikovcima nad ovim narodom. Boris: Vi kažete da su Nemci najveći zlikovci za Srbe? Vladan: Nego šta, treba da zaboravimo šta su uradili u Šumaricama? Boris: Ne treba da zaboravimo, ali to su Nemci iz 1941. godine. Kakve veze imaju homoseksualci sa tim? Vladan: Imate isti stav! Boris: Lično nikada ni sa jednim diplomatom nisam na taj način razgovarao. Vladan: Dveri nemaju problem sa homoseksualcima, imamo problem sa ideologijom homoseksualizma. Jesu li homoseksualci za vas razvratni, niža bića, manje Srbi...? Vladan: Kao hrišćanin mislim da je homoseksualnost problem, ali to je moja privatna stvar. Homoseksualci to treba da ostanu u svoja četiri zida. Boris: Vi nosite burmu, vi ste svoju heteroseksualnost prošetali danas po celom gradu. Strategija svih ekstremnih desničara jeste da homoseksualce drži u četiri zida. Mi hoćemo da kažemo da postojimo, da nismo čudovišta koja ruše naciju i da imamo probleme koje hoćemo da rešimo. Koji su vaši problemi? Boris: Nasilje, pre svega. Tri puta u poslednjih nekoliko godina dobio sam batine. Ne poznajem gejeve i lezbijke, a znam ih mnogo, koji nisu bili maltretirani, vređani, ili prebijani bar jednom u životu. O tome se ne zna? Boris: O tome se ne zna. Drugi problem je diskriminacija, koliko puta su ljudi otpušteni... Znam gejeve koji su dobijali otkaze u državnoj službi. Sudovi i institucije neće da im rešavaju te probleme, prave se ludi, ignorišu. Zašto ste od 365 dana u godini za porodičnu šetnju odabrali baš onaj kada je planirana gej parada? Očekivali ste bliski susret i krvoproliće? Vladan: Hteli smo da zaustavimo paradu. Nas ne interesuje bliski susret s njima i tuča. Okupljamo masovno ljude koji nisu nasilni, dolaze sa decom, ali ne vole gej paradu i ideologiju homoseksualizma. Boris: I onda viču „Ubij pedera”. Niste bili u tajnim dogovorima sa ekstremnim organizacijama preko četova, onlajn igrica, tajnih foruma o zajedničkoj strategiji napada? Vladan: To su ozbiljne optužbe i za to morate imati dokaze. Nismo za nasilje i ne verujemo u te stvari. Nemamo nikakve veze sa huliganima. Borise, član ste glavnog odbora SPS. Da li razgovarate sa Ivicom Dačićem otkako je otkazana parada? Boris: Da, i odluku podržavam. Imali bismo pokolj u nedelju. Ono što se dešavalo na terenu vodilo je ka ozbiljnom nasilju. Kosovo, Vojvodina, Sandžak, bojkot popisa... Komplikovana je situacija, zašto to nije bilo dovoljno da sami odustanete? Boris: Nisam organizator gej parade ove godine, a organizatorima Goranu Miletiću, Bobanu Stojanoviću... je rečeno da Prajd najkasnije može da se održi u julu. Nakon toga ide eskalacija situacije na Kosovu, kada se pregovara o pečatima... Gospodinu Miletiću je rečeno dovoljno puta da to ne radi zato što neće uspeti, ali nije poslušao. Planirali ste prikupljanje potpisa za smenu Tadića u nedelju. Preko gej parade pokušavate da obezbedite ulazak u politiku? Vladan: Od februara vodimo kampanju, a vi nas tretirate samo u kontekstu gej parade. Ali dobro. Zašto su sve opozicione i pozicione stranke podržale gej paradu prošle godine? Jer nisu htele da se zamere ambasadorima iz EU, koje propagiraju gej parade. Ove godine su shvatili da će zbog toga izgubiti glasove na izborima, pa su onda krenuli u ograđivanje. Boris: SPS se ne ograđuje od gej parade. Vladan: Samo je ministar zabranio. Boris: Ministar je zabranio iz potpuno drugih razloga. Vladan: Ne, ne nego zato što zna da se vaša stranka bori za cenzus. Boris: Zabrana gej parade je najnepopularnija odluka koju političar može da donese. I pristalice i protivnici gej parade će ga kritikovati, ili je Dačić kapitulirao ili su ga pobedili. Vladan: Žao nam je što takvi ljudi kao što su Dačić, Tadić, vode politiku u ovoj zemlji, ali i neko kao što je Vučić. Što se tiče Vojislava Koštunice, imamo puno zamerki na njegov rad ali ga poštujemo jer je rekao da neće da drži vlast po cenu odricanja od Kosova. Vi ste u tajnoj ili otvorenoj vezi sa Koštunicom? Vladan: Nemamo nikakvu tajnu vezu, primili su nas kada smo tražili da razgovaramo o zabrani gej parade. Dveri i ultradesnica su glas Moskve? Vladan: Mi smo glas većinske Srbije koju čini 90 odsto ljudi koji nisu članovi stranke, oni nemaju više nikoga da ih zastupa. A vi ste glas Zapada, Amerike i Nemačke? Boris: Ne, ne, ne. Vladan: U čijoj ambasadi su bili organizatori gej parade? Boris: U čijoj? Vladan: U nemačkoj. Boris: Nije tačno. Vladan: Kako nije tačno, pitajte Gorana Miletića. Kako održavate vezu sa Moskvom? Vladan: Nemamo posebnu vezu sa Moskvom, imamo vezu sa Ruskom pravoslavnom crkvom i patriotskim organizacijama. Dobijate li novac iz Rusije? Vladan: Ne, oni tako ne rade, ne prave paraorganizacije kao što to radi NATO. Da li se Rusija i preko vas meša u unutrašnje stvari Srbije? Vladan: Pustite vi Rusiju na miru, ovde srpski narod nema ko više da zastupa. To ne čine ni pozicija ni opozicija. Boris: I sada to sve treba da se ukine i da dođu Dveri da potpuno iskreno zastupaju sve nas. Vladan: Mi hoćemo kao građani da uđemo u politiku i da od profesionalnih političara otmemo tu igračku kojom su upropastili ovu zemlju. Ili da vratite igračku Koštunici? Vladan: Ja ne znam stvarno, vi biste morali Koštunicu da pitate da li on nas toliko podržava. Mi nismo obavešteni.