Dvorci za pokazivanje

Nakon 42 godine privremenog rada u Austriji, Živorad Milošević i njegova supruga Slavica ostvarili su svoj san, sagradili su veliku kuću, gazdinstvo u selu Smoljinac na dvadesetak kilometara od Požarevca, i sada u tom zdanju od preko 700 kvadrata provode penzionerske dane. Kuća ogromna, tri sprata, pored nje još jedna manja, tu je i garaža, predivna bašta, vrt, doduše tu su i stubovi koji podupiru deo ovog zdanja, neki grčko-rimski stil. I sve je kao po onoj „dome slatki dome“... Ipak, te 1997. godine kada je Milošević od “usta odvajao” kako bi skućio porodicu, planirao je da se zajedno sa sinom i unucima vrate u selo i uživaju u blagodetima i velelepnoj vili. Ali, život piše romane. “Sin je ipak ostao u Beču, a nama ostaje da održavamo kuću, a šta će biti za koju godinu, ne znam. Vremena su loša, i koliko god to meni teško bilo da priznam, sela izumiru, gase se, a mislio sam pre nekoliko godina da to neće biti tako, te smo i gradili sve ovo što vidite”, kaže Živorad u razgovoru za NIN, dok sedimo u njegovom dvorištu. Milošević kaže da je uložio mnogo para, ali neće da prizna koliko, objašnjava da su “grubi radovi” koštali oko 110 „hiljade maraka“, mi procenjumo da cela kuća vredi jedno 500.000 evra, a teško da bi je danas prodao i za 100.000 evra. Ipak, ne kaje se naš domaćin što je uložio tolike novce: “Znate kako, imam ja i austrijsko državljanstvo, mada ne bih mogao da živim tamo, vuče čoveka nešto da se vrati u svoju domovinu, zato sam i gradio ovde.” Ne dižu se ogromne kuće samo da bi se obezbedila komocija za celu porodicu, već je to i stvar prestiža. “Dokle god se ljudi takmiče, to je dobro i za nas građane i za državu, jer jedino tako možemo da opstanemo.” Napuštamo dom Miloševića, a tik uz njihovu kuću, još jedna, da li je veća, pa može se reći, a gazda Živorad Vujić živi u manjoj kući, sam. Kaže kratko za NIN da je njegov sin radio u Austriji pet godina, otud ova vila, bele boje, koja je služila kao platno da se po njoj braon bojom iscrta nekakvo drveće, cveće... “Neće nijedna da dođe da živi sa mnom, da ima dve sobe možda bi i došla, ali mnogo treba da se radi oko kuće...”. Šetamo kroz Smoljinac, selo malih privrednika, sa mnom je i stručni konsultant Miodrag Ninić, diplomirani inženjer arhitekture. Nailazimo na kuću sa kupolama, onim kao u Diznilend dvorcu. Ima ih četiri, različitih su boja – crvene, zelene, plave, žute, svaka je mozaik za sebe. Otvaram kapiju, nema nikoga. Prolazim kroz mali tunel, i osvrćem se oko sebe – kao u nekoj bajci, veliko centralno dvorište, popločano, balkoni, stepenice koje najverovatnije vode do kula, samo fali da se pojave Pepeljuga, Snežana, zle veštice i patuljci. Sve otvoreno, nema nikoga. Idemo dalje. Velika metalna kapija, kao u američkim sapunicama – Din – din - dinastija, nije zaključano, ulazim u ogromno dvorište. Čini se da i ovde nema ljudi. Kuća ima oblik slova P, ne znam na koja vrata da pokucam. “Gazda, domaćine, dobar dan?” - zovem. Otvaraju se jedna vrata, pojavljuje se starija žena, baka Dragoslava Milošević, gleda me pomalo sumnjičavo, dok joj ne objasnim ko sam, šta sam, a zatim poziva da uđem u njene odaje, u prizemlju, uredno sređene. “Ne živim sama. Vratili se iz Beča sin i snaja, i unuci, praunuci su tamo ostali, studiraju. Mnogo para je uloženo u ovu kuću, prikolica cela”, priča kroz smeh Dragoslava, i kaže da imaju i konja Rokija, trkačkog, koji je dobijao i nagrade. On je smešten iza kuće, vodi me da ga vidim. Jeste prelep, ima odlične uslove za život. Inače, u garaži, koju Dragoslava otvara daljinskim upravljačem, nalazi se oprema za konje, fijaker, čeze: “Sin obožava konje, imamo i farmu tu pored sela, pa se eto i time bavi”. Naša sagovornica priča kako se više ne gradi kao pre, jer para je sve manje: “Oseća se nemaština, mnogi bi i gradili, ali ta vremena su prošla. Možda bi neko i kupio neku kuću, ali nisu na prodaju, koliko ja znam. Mada za to treba dosta para.” Nastavljamo šetnju kroz selo, mešaju se boje fasada: narandžaste, zelene, pink, crvene... Na jednoj kući stakla poput onih na beogradskom Sava centru! Tu i tamo neko se prošeta dvorištem, ali neće da razgovara, kažu nemaju vremena, puno posla, čuju se mašine za krunjenje kukuruza... Primećujemo da su pojedine kuće bukvalno zabarikadirane – zaključane kapije, roletne na prozorima spuštene, onako glomazne i glamurozne deluju beživotno. Arhitekta Ninić komentariše za NIN stilove gradnje: “Iako su u izgradnji primenjivane savremene tehnike, sve ovo što smo videli ne može se podvesti ni pod jedan građevinski stil – ovde je pomešano sve – najčešće su korišćeni motivi iz baroka i antičke arhitekture, stubovi sa kanelurama, grčki balusteri... Ali su izmenjene proporcije, pojednostavljeni su oblici, sve je to u betonu i nema nikakvu konstruktivnu karakteristiku, sve je nabacano.” Simbolika je posebna priča: “Ono što su vlasnici kuća videli tamo gde su proveli veći deo svog života, u Austriji, Nemačkoj, Italiji..., preneli su u svoja gazdinstva. I to ne treba da čudi, jer svako od njih na taj način želi da pokaže gde je bio, šta je radio, a kuća je najbolji način.” Da bismo saznali da li je kapital uložen u ove kuće uzaludan, odlazimo po preporuci jednog meštanina u mesnu kancelariju, kod predsednika. Međutim, i on je, kao i pola sela, “otiš`o u kukuruz”, to nam kaže Bojan Urošević, predsednik Skupštine opštine Malo Crniće, i kratko dodaje: “Znate kako, novac koji su uložili u kuće ovdašnji meštani nije uzalud potrošen. Ovde se radi, ulaže, i sve je to isplativo”. Puno ideja imaju naši ljudi koji rade u inostranstvu kako da ulepšaju svoj dom, i pošalju nam poruku. Tako, priča se, u negotinskom kraju, u jednoj štali krave imaju centralno grejanje! Nažalost, nismo stigli da se lično uverimo u to, a i da upitamo krave da li i one osećaju krizu, i ko im loži preko zime, jer obično, još uvek, većina gastarbajtera dolazi leti, da obiđu svoje “spomenike”... Labudovi i patuljci Većina gastarbajterskih kuća ne može se zamisliti bez pratećih elemenata koji se obično nalaze na kapiji, ili u dvorištima. Najčešće su orlovi, lavovi, labudovi, delfini stalni dekor, ali za decu tu su i likovi iz poznatih bajki na primer Snežana sa patuljcima. Izrada ovih figurica, na primer patuljka, traje mesec dana, dok za fontanu treba dva do tri meseca. I oni, prema Ninićevim rečima, imaju svoju simboliku: “Ukoliko čovek kupi fontanu koju krasi statua žene, to može da znači da je on radeći negde u inostranstvu po ceo dan maštao o nekoj devojci, idealu žene onakve kakvu bi želeo. Ali, morao je sve vreme da posveti poslu, a nakon toga porodici, te ta figura u fontani njemu nadomešćuje nešto što nije imao, odnosno ono kako on zamišlja idealnu lepoticu.”